Varanje Crkve
Bogu božje - caru imovina
Mada vlast već deset godina poluobećava da će SPC-u vratiti nešto od svega što joj je oduzeto posle Drugog svetskog rata, ni aktuelna kosovska kriza nije je ponukala da nešto učini bar za tamošnje manastire
"Smatramo da bi Vlada pod hitno morala da donese odluku o povratku celokupne imovine Srpske pravoslavne crkve, i da u slučaju proglašenja široke autonomije Kosova ili neke vrste specijalnog statusa crkvena imanja i manastiri dobiju svojevrstan eksteritorijalni status (kao, na primer, Sveta gora u Grčkoj), čime bi se obezbedio opstanak naše crkve na ovim prostorima", odgovorio je za "Vreme" jeromonah Sava iz manastira Visoki Dečani, na pitanje o šansama za povratak oduzete crkvene imovine, barem na Kosovu. Ovaj predlog se pojavio i u saopštenju sa poslednjeg vanrednog sabora SPC-a u novembru.
Prema nekim podacima, čak trećina te Pokrajine je pre Drugog svetskog rata bila u vlasništvu SPC-a. "Metohija" je izvedena iz reči "metoh", odnosno crkveni posed.
LAŽ PO LAŽ: Sasvim je očigledno da bi vraćanje te imovine bitno uticalo i na političko rešavanje kosovskog pitanja, i nemoguće je da je ta činjenica promakla čak i ovakvoj vlasti, nesposobnoj ili nevoljnoj da učini bilo šta za kosovske Srbe. Sva režimska zaklinjanja u očuvanje kosovskih svetinja i samog Kosova kao dela Srbije ih, naime, nisu ponukala da SPC-u, makar i u kolevci srpstva o kojoj stalno pričaju, vrate što je njeno.
Nedavno su se u Beogradu sastali patrijarh Pavle i predsednik Srbije Milan
Milutinović. Zvanično je saopšteno da je "naglašena potreba dalje saradnje Crkve
i države". Zna se da je razgovarano o povratku crkvene imovine, ali nije poznato da
li je išta dogovoreno. Čak i da jeste, ne bi bio prvi put da režim nešto obeća Crkvi,
pa slaže.
Od kad se Slobodan Milošević krajem osamdesetih za potrebe lične političke promocije preobrazio iz partijskog aparatčika u spasitelja Srba, za početak kosovskih, SPC se nada povratku oduzete joj imovine. Te imovine je mnogo - čitava sela u Srbiji pripadala su Crkvi.
Treba podsetiti da je SPC, antifašistički nastrojena, pretrpela veoma velika stradanja i tokom samog rata. Nove vlasti, u skladu sa marksističkim učenjem da je religija "opijum za narod", Crkvi nisu nadoknadile ratnu štetu, niti su joj pomogle u obnovi manastira i hramova. Naprotiv, posebna pažnja posvećena je oduzimanju crkvene imovine.
OTIMANJE: Kosta Čavoški, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, još je u novembru 1990. u "Srpskoj reči" podsetio na metode primenjene u te svrhe. Za početak, ovim ili onim merama obezvređivan je predratni državni dug Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tako da je konačno stvarna vrednost naknade koju je država trebalo da isplati Crkvi umanjena oko hiljadu puta.
Zatim, iskorišćen je Zakon o agrarnoj reformi da bi se Crkvi oduzelo oko 70.000 hektara plodne zemlje i šuma. Svakoj crkvenoj jedinici je ostavljeno po deset hektara, a crkvama i manastirima od izuzetne istorijske važnosti čak po 30 hektara zemlje i isto toliko šume.
Nacionalizacijom je SPC, zaključno sa 1958. godinom, ostala bez tačno 1180 zgrada koje su uglavnom služile za smeštaj sveštenika i njihovih porodica i u službene svrhe.
Posledica svega toga je da je Crkva bila prinuđena da se vlastima stalno obraća za pomoć. Prema podacima prof. Čavoškog, do početka sedamdesetih godina državna pomoć je pokrivala oko 80 odsto crkvenih rashoda. Međutim, od donošenja ustavnih amandmana 1971. godine i Ustava iz 1974. godine ta pomoć je neprestano opadala, da bi 1989. godine stigla do nepunih dva odsto u ukupnim prihodima Crkve.
"Što se tiče našeg naroda, Gospod Isus Hristos, koji je pre pola veka prognan iz naših škola, kasarni i državnih ustanova, još nema zvaničnu dozvolu da se vrati u njih - baš kao i hiljade Srba prognanih sa svojih vekovnih ognjišta... Kakvo dobro onda možemo očekivati od Boga? Zbog toga nas i opominje Gospod, da nas rasute kosti i krvlju natopljena zemlja predaka dozovu sebi, i shvatimo ko smo i šta smo i šta treba da budemo." "Danas nam je kao narodu sve ugroženo, a naročito naše vekovno ognjište - Kosovo i Metohija. Svi smo svesni šta Kosovo i Metohija znače za srpski narod: to je kolevka i duhovnosti i državnosti srpske; duša i žila kucavica dece svetosavske. Jednom rečju: oni su deo nas. Zbog toga su ih naši preci i ukrasili đerdanima brojnih i velelepnih zadužbina i svetinja. Nekada su sjajni krstovi sa njihovih kupola osvetljavali Srbima put - sve do Sent Andreje i Jadranskog mora, a danas osvetljavaju svuda gde Srbi žive. Izgubiti ovaj temelj Svetosavlja, znači dovesti i duše svoje u pitanje - pa i sebe same", kaže se, između ostalog, u Božićnoj poslanici Patrijarha Pavla. |
Gubljenje dušeNADA: Mada SPC nikad nije odustala od zahteva da joj se vrati oduzeto, sa dolaskom Miloševića na vlast se zaista ponadala da svetovna vlast možda menja odnos prema vernicima i da će moći da povrati bar onu imovinu koja u međuvremenu nije promenila namenu (u mnogo slučajeva namena jeste promenjena. Najeklatantniji primer je možda rafinerija Pančevo koja je kompletno sagrađena na crkvenoj zemlji. Manastiru je ostavljen mali prostor između rafinerije i azotare, i kažu da zbog otrovnih isparenja na njegovom krovu čak ni mahovina ne može da nikne).
Crkva je tako u februaru 1990. godine podnela Slobodanu Miloševiću, tadašnjem predsedniku Predsedništva Srbije, zahtev da se sve nacionalizovane zgrade, izgrađene strogo namenski i u službene svrhe, odmah vrate Crkvi. Predložen je i najbezbolniji način da se to uradi - sporazumom između SPC-a i Republike Srbije kojim će Republika, odnosno opštine, odgovarajućim odlukama preneti na Crkvu pravo svojine nad onim zgradama koje su ranije bile njeno vlasništvo. Vlast je odgovorila ćutanjem. Milošević, mada po Ustavu dužan da odgovori i na najmanju predstavku bilo kog pojedinca, tri i po meseca nije odgovorio na pomenuti zahtev ni sa "da" ni sa "ne", pa čak ni sa "videćemo".
Sveti Sinod je rešio da proba ponovo: zatražio je prijem kod Miloševića, a zamenik patrijarha mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan ga je u junu te godine pismom obavestio da na predstojećem prijemu namerava da pokrene pitanje vraćanja nacionalizovanih nepokretnosti i da očekuje Miloševićev odgovor na predloge i zahteve Crkve. Mitropolit Jovan je Miloševiću, kao velikom poborniku reintegracije Kosova i Metohije u Srbiju, skrenuo posebnu pažnju na ulogu zadužbine Sime A. Igumanova. Tu imovinu - kuću u Prizrenu, vinograd, nepokretna dobra na Terazijama (sadašnja Igumanova palata) i gotov novac - Sima Igumanov je, naime, zaveštao Prizrenskoj bogosloviji i školovanju đaka iz Stare Srbije. A kako SPC - pisao je dalje mitropolit - ima izuzetnu ulogu u odbrani srpskog teritorijalnog integriteta, o čemu svedoči činjenica da nijedan sveštenik, monah ili monahinja nisu napustili Kosovo i Metohiju, školovanje bogoslova u Prizrenskoj bogosloviji nije samo versko i prosvetno, već i strategijsko pitanje srpskog naroda i srpske države.
Milošević - poznat po tome što ne ostavlja mnogo pisanih tragova o svojoj
delatnosti - telefonom je obavestio mitropolita Jovana da će neki od zahteva SPC-a biti
ispunjeni (vidi tekst... Uroša Komlenovića).
ZAKON: Sledeći put je izgledalo da bi se nešto moglo promeniti početkom 1991. godine, kad je prilično neočekivano u Skupštini Srbije prošao zakon o vraćanju crkvene nepokretne imovine - obradive zemlje i zgrada. Za predlog zakona glasao je i veliki deo socijalista, verovatno nemajući jasne instrukcije po tom pitanju. No međutim: Slobodan Milošević je u svojstvu predsednika Srbije iskoristio pravo suspenzivnog veta, odnosno nije potpisao i obnarodovao zakon, nego ga je vratio Skupštini da ga još jednom razmotri. U međuvremenu, po svedočenju onih koji su direktno upoznati s tim slučajem, Milošević je pozvao patrijarha i pripomenuo mu da to čini ne zato što ima bilo šta protiv SPC-a i njenih legitimnih prava, nego - je li - zato što zakonom nije predviđeno vraćanje imovine i drugim konfesijama.
Sve prema predsednikovom uputstvu, napravljen je nov nacrt zakona u kojem je postojala i formulacija o vraćanju imovine svim crkvenim i verskim zajednicama (pored SPC-a, najviše je oduzeto rimokatoličkoj crkvi u Vojvodini i islamskoj zajednici u Raškoj oblasti i na Kosovu i Metohiji) i zajednici jevrejskih opština. Džaba: mada mu je to bila jasna ustavna obaveza, tadašnji predsednik Skupštine Srbije Aleksandar Bakočević - uprkos svim zalaganjima Slobodana Rakitića iz Srpskog pokreta obnove i Vojislava Koštunice iz Demokratske stranke - nikad u dnevni red parlamenta nije uvrstio novi nacrt zakona.
OTKUP: U međuvremenu je donet zakon koji dopušta otkup stanova. Crkva je od vlasti zahtevala da se od otkupa izuzmu svi stanovi i kuće koji su do 1958. godine bili u njenom vlasništvu, ne bi li se bar tako sačuvali dok se ne nađe rešenje za vraćanje sve imovine. Vlast je, kao, dala uputstva Izvršnom odboru grada Beograda da privremeno zaustavi otkup tih kuća i stanova dok se ne donese zakonska odredba kojim bi se ta imovina trajno izuzela iz otkupa. Niti je nađeno zakonsko rešenje, niti je za tim postojala politička volja i uglavnom - najveći deo objekata je ovako ili onako otkupljen. Poznato je da je vrlo teško vratiti državnu imovinu kad pređe u privatne ruke. Dakle, Crkva je još jednom prevarena.
Kako je za "Vreme" rekao mitropolit raško-prizrenski Artemije, svi zahtevi Crkve za vraćanjem imovine u zadnjih deset godina "odbijali su se o zid aktuelne vlasti". On je dodao da su se u novije vreme pojavljivale inicijative samih vlasti da bi nešto, u kontekstu aktuelne krize, trebalo učiniti na Kosovu - ali se ništa značajnije nije konkretizovalo.
Ukratko, kad Milošević nije Crkvi vratio imovinu onda kad mu je trebala podrška te važne nacionalne institucije (koju je uglavnom i dobio) - malo je verovatno da će joj išta vratiti sad kad ga je SPC otpisala. Ni onda ni sad nije mnogo mario da li je to na štetu srpstva, zavičaja, kolevki, ognjišta...
Roksanda Ninčić
Mrvice za Dečane
Dana 28. juna 1946. godine, odlukom Izvršnog oblasnog komiteta za Kosmet, oduzet je najveći deo manastirskog imanja. Visokim Dečanima ostavljeno je na korišćenje samo 30 hektara obradive zemlje na različitim lokacijama (često na prostorima gde su se već naselili albanski doseljenici) i 30 hektara šume u okolini manastira. U okviru pomenute obradive zemlje manastiru je ostavljen vinograd u Velikoj Hoči, koji je po predanju zasadio sam Sv. Stefan Dečanski. Manastir je uložio žalbe zbog oduzimanja zemljišta, ali je odluka Izvršnog komiteta sudski potvrđena i čuveni Dečani su praktično ostali bez svog imanja. U narednim godinama se čak dešavalo da su neki igumani manastira sami otkupljivali oduzetu zemlju koju su za svoje potrebe uzurpirali lokalni rukovodioci.
"Zbog realne opasnosti da se manastirsko imanje i objekti podignuti na njemu privatizuju i time zauvek onemogući povratak manastirske zemlje, 1997. godine smo odlučili da tražimo od Vlade Republike Srbije da nam se vrati makar deo imanja, prvenstveno one parcele koje su od posebnog značaja za manastir. Reč je o oko 25 hektara u neposrednoj blizini manastira. Nakon izvesnog vremena, obavešteni smo da je vlada spremna da nam vrati taj deo zemljišta. No, s obzirom na to da nije usvojen zakon o integralnom povratku imovine verskim zajednicama, donesena je odluka kojom Vlada Republike Srbije daje manastiru Visoki Dečani na trajno i nepovratno korišćenje zemlju koja se trenutno nalazi u državnom vlasništvu - pošto je ista ranije bila u vlasništvu manastira. Zajedno sa zemljom, manastiru se vraća i celokupna nepokretna imovina podignuta na tom zemljistu. Reč je o bivšoj pčelarskoj zadruzi "Apiko" i jednom omanjem hotelu (u dosta ruiniranom stanju), hotelu Visoki Dečani. U samim Dečanima, manastiru je vraćena jedna stara kuća u centru mesta." "Posle vladine odluke, manastir Dečani uspeo je da reguliše ovo pitanje na lokalnom nivou i dobio je odgovarajuće katastarske dokumente. U svemu ovome veliku zahvalnost dugujemo g. Liliću koji se lično zauzeo povodom ovog pitanja, kao i predstavnicima vlasti na Kosmetu koji su uložili veliki trud da se rešenje što pre sprovede na terenu", objasnio je jeromonah Sava. Kad je reč o Visokim Dečanima, zanimljivo je da je bratstvo manastira u junu prošle godine izdalo saopštenje kojim je izraženo saosećanje sa "svim nevinim žrtvama, progonjenim i raseljenim licima, bez obzira kojoj etničkoj grupi pripadaju", kao i saosećanje zbog "oštećenih i uništenih džamija". Osuđeni su "bilo čiji kriminalni akti, nehumano ponašanje ili nepravda, bez obzira na to ko ju je i gde počinio". Mada su istakli da su "svesni da je malo onih koji su spremni da čuju naše reči", poručili su da "niko nema pravo da gradi sreću na nesreći komšije", da "i Srbi i Albanci moraju shvatiti da u 21. veku nema mesta za etnički čiste teritorije, teror i kriminal. Ova balkanska područja nikad neće moći da postanu deo savremenog sveta dok god se ne stvore uslovi za miran saživot svih ljudi bez obzira na to kojoj veri i etničkoj grupi pripadaju". |
Najveći i najbolje očuvan srpski srednjovekovni manastir Visoki Dečani,
kojeg je između 1327. i 1335. godine sagradio Stefan Dečanski, imao je prema
katastarskim podacima od pre Drugog svetskog rata 808 hektara zemlje (208 hektara obradive
zemlje i 600 hektara šume). Posedi su se nalazili u neposrednoj blizini manastira i na
području ondašnih srezova - podrimskog, đakovičkog, pećkog i istočkog.
Jeromonah Sava iz Dečana za "Vreme" kaže
da je u periodu albanske autonomije bilo i slučajeva da su manastirska i crkvena zemlja
iznova ubeležavane u zemljišne knjige kao vlasništvo džamija i islamskih institucija.
Upravljanje vrednom Zadužbinom Sime Andrejevića Igumanova zaveštanjem je zanavek povereno beogradskom mitropolitu (kasnije srpskom patrijarhu) koji po pravilu imenuje dva pomoćna staraoca. Od novca i na imanju zadužbine, po projektu braće arhitekata Petra i Branka Krstića, podignuta je ova zgrada jednostavne i lepe fasade u duhu modernizma. Na obodu krova postavljena je 3,70 metara visoka skulptura, grupa figura pod imenom "Sima Igumanov sa sinovima". Autor je bio vajar Lojze Dolinar, a skulptura je predstavljala Simu Andrejevića, njegovog prerano preminulog sina Manojla, dvojicu đaka i jedno siroče. Inače, sama zgrada ima oko 3700 kvadrata u to vreme isključivo stambenog prostora. Onda su došli komunisti. U noći između 10. i 11. avgusta 1950. godine, po naredbi gradskog urbanističkog odseka, skulptura sa zgrade isečena je švajs-aparatima i razvaljena. Godine 1959. zadužbine su ukinute kao pravna lica, zgrada je nacionalizovana i deo je pretvoren u poslovni prostor. Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova obnovljena je 1990. godine posle novog Zakona o zadužbinama, fondacijama i fondovima. Opština Stari grad, dotadašnji "vlasnik", vratila je zgradu zadužbini 1991. godine. "Stanari plaćaju simboličnu stanarinu, kao i svi ostali koji žive u državnim stanovima, a zadužbina od nekih 1200 kvadrata poslovnog prostora ostvaruje prihod od kojeg se izdržava Bogoslovija u Prizrenu i popravljaju i održavaju njene zgrade", kaže za "Vreme" sekretar zadužbine Bogoljub Cvetinović. "Tako zadužbina danas može da ispunjava ciljeve osnivača, koji su, naročito u ovoj situaciji na Kosovu, od izuzetnog značaja." Kada bi bilo novca, na vrhu zgrade ponovo bi se našla i skulptura. "Beobanka" je, naime, još 1992. godine prihvatila da finansira ponovno izlivanje skulpture da bi na zgradu postavila svoju reklamu. Samo na osnovu oštećenih gipsanih kalupa prizrenskoj Bogosloviji i delova originalne skuplture pronađenih u Patrijaršijskom dvoru, akademik Svetomir Arsić Basara uspeo je pre dve godine da rekonstruiše izgled. On je u razgovoru za "Vreme" objasnio da je tom poslu posvetio celo leto jer, mada je skulptura izlivena tako da je mogla jednostavno da se demontira i sačuva, revnosni izvršioci su je isekli švajs-aparatima i praktično uništili. Za izlivanje je, ipak, sve spremno, samo se čekaju pare od "Beobanke", a ona ih nešto baš i nema. Uostalom, Andrejevićev primer mogao bi negativno da utiče na današnje novobogataše: čovek je počeo od nule jer mu je otac, bogati trgovac, osiromašio pomažući Karađorđev ustanak u kome su mu učestvovali i stariji sinovi. Sima je detinjstvo proveo u manastiru Svetog Marka kod Prizrena uz mnogo starijeg brata Aksentija, igumana manastira. (Odatle ono "Igumanov", od "igumanov mali".) Trgovao je po Prizrenu, Carigradu, Odesi, Kijevu, izdašno pomagavši sirotinju, Crkvu, škole, studente, naročito Srbe na kijevskoj Bogosloviji. Može samo da se zamisli koliko je para i truda trebalo da usred turske carevine osnuje Bogosloviju (danas jednu od najstarijih u zemlji) i donese inače zabranjeno crkveno zvono. Prizrenski Srbi još pričaju o "čika Simi" koji je umnogome zaslužan što ih tamo još ima. Sad je, ipak, drugo vreme: današnji srpski bogataši grade Kipar. Od njih je dosta i da vrate delić otetog, poput Igumanove palate. Uroš Komlenović |
Jedan od retkih primera povratka crkvene imovine jeste Igumanova palata,
petospratnica sa prizemljem na uglu Terazija i Trga Nikole Pašića. Zgrada je podignuta
1936. godine na placu koji je, kao i svu svoju ostalu imovinu, bogati srpski trgovac Sima
Andrejević Igumanov (1804-1881), čovek koji je izgubio celu porodicu i za života
pomagao crkvi, školstvu i svakome kome je bilo potrebno, zaveštanjem ostavio Bogosloviji
u Prizrenu i školovanju đaka iz Stare Srbije, koja je tada bila pod turskom vlašću. Po
odobrenju tadašnjeg beogradskog mitropolita Mihaila, Bogoslovija je osnovana 1871. godine
u Andrejevićevoj kući u Prizrenu, gde se i danas nalazi.