Srbija i NATO
Sve dalje partnerstvo
Svojom odlukom da ide sve više mimo sveta i u sve veću izolaciju, Slobodan Milošević udaljio se i od prilike da ovu državu uključi u moderne evropske odbrambene integracije. Za razliku od Rusije i Belorusije koje su daleko, Partnerstvo za mir je blizu, veoma blizu Srbije i Crne Gore
"Dok izvukoše međeda na krušku, iščupaše mu uši", kaže narodna poslovica. Pokušaj da međeda vuče za uši (uz još neke pokušaje) koštao je gen. Momčila Perišića položaja načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije. General Perišić je, naime, barem nekih desetak meseci 1998. godine smatrao, pa čak i javno govorio, da bi možda bilo pametno razmisliti i o ideji da Jugoslavija počne polako da se primiče Partnerstvu za mir, programu NATO-a za približavanje i eventualno pristupanje tom vojnom savezu bivših komunističkih evropskih zemalja. Nije on bio prvi: Nova demokratija već godinama ima tu tačku u svom programu još od 1994, kada je program Partnerstva za mir nastao; čak je i ministar odbrane Pavle Bulatović nešto kasnije, kad su Mađari pristupili Partnerstvu za mir, progovorio nešto u tom smislu.
LOGIKA I KOSOVO: Što god inače mislio, gen. Perišić je prvi put javno
na tu temu progovorio pre godinu dana, početkom januara 1998, u povećem intervjuu za
mesečnik "Profil". Rekao je tada kako bi Jugoslavija trebalo da se priključi
programu Partnerstvo za mir i tako jednoga dana uđe u NATO. Po njegovom tadašnjem
mišljenju, situacija u regionu takva je da navodi na razmišljanja "u pravcu
mogućeg ulaska u NATO, da bi se tako povećala naša bezbednost". Dalje odbijanje
učešća u programu Partnerstvo za mir, rekao je on, izolovalo bi zemlju i usporilo njen
razvoj; jedini način da se stvore uslovi za suštinski korak napred i povezivanje sa
ostatkom Evrope bilo bi da se priključimo trendu i pristupimo NATO-u. Članstvo u NATO-u,
kaže gen. Perišić, smanjilo bi opasnosti od unutrašnje destabilizacije zemlje,
naročito na Kosovu, dodao je on: "Kosovo je najbolji način za destabilizaciju
Jugoslavije, ali destabilizacije neće biti ako se Jugoslavija uključi u nove tokove
svetske istorije."
Istu ideju je gen. Perišić razrađivao i u svom čuvenom gornjomilanovačkom govoru, krajem oktobra prošle godine - posle čega je ubrzo i smenjen. U Gornjem Milanovcu je general Perišić objašnjavao kako Jugoslavija ipak ne može da zarati sa celim svetom; kako "patriotska" dernjava tipa "bolje rat nego pakt" ne bi ništa završila, jer bi NATO - kad jednom udari - morao da udara dok mu se zahtevi ne ispune, pošto je to politička logika, a Srbija saveznika nema - po prvi put u svojoj istoriji. U tom smislu, dodao je tada gen. Perišić, članstvo u Partnerstvu za mir i NATO-u rešilo bi stvar, jer NATO nikako ne bi bio zainteresovan da destabilizuje svog partnera ili člana, nego bi na konstruktivan način pomogao mirnom razrešenju kosovske krize unutar jugoslovenskih granica.
Toj i takvoj logici generala Perišića teško je prigovoriti sa racionalne tačke gledišta: da, članstvo u Partnerstvu za mir zaista bi kosovsku krizu stavilo u sasvim drugačiji kontekst; članstvo u NATO-u ili ozbiljna kandidatura za njega - da je bilo pameti na vreme - verovatno bi isključili bilo kakvu kosovsku krizu. Naime, približavanje i ulazak u taj vojni savez podrazumevaju veoma konkretne političke preduslove iz oblasti političke demokratije, vladavine prava, tržišne ekonomije i sličnih "mondijalističkih podvala srpskom narodu" ("patriotska" definicija "demokratije").
 Dok je gen. Perišić objašnjavao logičke i racionalne prednosti
približavanja Partnerstvu za mir i NATO-u, neki drugi generali gledali su da na
promocijama JUL-a budu viđeni u uniformi. Da je gen. Perišić u uniformi odlazio tamo,
saznao bi da je nacionalni strateški interes u Kini, Rusiji, Belorusiji, socijalizmu sa
ljudskim likom, bubama i cveću |
UZORI I PRITISCI: Izgleda da je general Perišić tu nešto pogrešno razumeo, čim je pokušao da primeni logički i racionalni pristup srpskim nacionalnim interesima, kako su ga učili po raznim vojnim školama. Da je gen. Perišić malo više gledao na sever, ka susednoj i prijateljskoj Republici Hrvatskoj, video bi kako je režim dr Tuđmana za manje od godinu dana revidirao svoj odnos prema NATO-u i Zapadu uopšte: posle sedmogodišnjih napora da se što više približi Zapadu, posle "Danke Deutschland" i guranja u Evropu i NATO, Hrvatska je dočekala da joj službeni vojni mesečnik "Hrvatski vojnik" donosi političke analize koje kao da je pisao Dragoš Kalajić po narudžbini Direkcije JUL-a i da se posle izvinjava zbog antiameričkih i antizapadnih ispada u tim novinama. Kletve Milića od Mačve izbledele su pred antizapadnim i antiameričkim detonacijama Maje Freundlich u službenom "Vjesniku" i više-nego-službenom "Hrvatskom slovu"; Hrvati su "imali državu i kraljeve dok su koze pasle po Menhetnu"; jedini lek od pošasti "demokracije", po Zlatku Canjugi, jeste pseudo-feudalno "stališko" uređenje države; u tom smislu je sveštenički i redovnički "stališ" već rešio sve svoje finansijske probleme konkordatima sa Vatikanom, a Darvinova teorija evolucije na putu je da bude izbačena iz školskih programa, jer ostatak čovečanstva možda i jeste postao od majmuna, ama je Hrvate stvorio Bog lično šestoga dana (sudbina Krapinskog človeka ostaje nejasna).
Odakle takva promena stava i takvo naglo hlađenje u "predziđu kršćanstva"? To je posledica upornih pritisaka demokratskog sveta na Hrvatsku i dr Tuđmana da: poštuju dejtonske sporazume; da prestanu da maltretiraju preostale Srbe i druge nacionalne manjine u Hrvatskoj; da dozvole povratak prognanika srpske nacionalnosti u zemlju i da im ne ometaju svojinu; da prestanu da dave nezavisne novine; da usklade zakonodavstvo i politički sistem sa evropskim normama; da izruče preostale ratne zločince Haškom tribunalu i da prestanu da kukaju kako je taj sud "antihrvatski"; da stanu na put trgovini kradenim kolima, drogom i oružjem, finansijskim skandalima itd. Čak prete Hrvatskoj neopravdanim, nezasluženim i ničim izazvanim sankcijama.
Iz svega toga vidljivo je - makar i na posredan način - šta je sve nespojivo sa članstvom u NATO-u, a šta je, pak, neophodno. Logične i racionalne ideje gen. Perišića i drugih ljudi koji misle kako bi bilo dobro da se Srbija priključi Evropi kroz Partnerstvo za mir i NATO, kandidaturom za Evropsku uniju, kroz OEBS i Savet Evrope, kroz Ujedinjene nacije i već sve to, međutim, znak su nedovoljnog poznavanja srbijanske političke stvarnosti. Pokazalo se da je koncept "apolitične i profesionalne vojske" bio samoubilačka iluzija: dok je gen. Perišić objašnjavao logičke i racionalne prednosti približavanja Partnerstvu za mir i NATO-u, neki drugi generali gledali su da na promocijama JUL-a budu viđeni u uniformi. Da je gen. Perišić u uniformi odlazio tamo, saznao bi da je nacionalni strateški interes u Kini, Rusiji, Belorusiji, socijalizmu sa ljudskim likom, bubama i cveću; da su demokratija, tržište, Partnerstvo za mir, NATO, OEBS, EU i UN antisrpske podvale; da je Haški tribunal antisrpski; da su naši kraljevi jeli zlatnim viljuškama dok su po Menhetnu pasle koze i u tom pravcu.
Okolnost da su Rusija i Belorusija daleko dve-tri vremenske zone, a Kina i Kuba još i više, dok su članice Partnerstva za mir na svim našim granicama - osim Hrvatske - tu očigledno ne igra nikakvu ulogu.
Miloš Vasić
