Privatizacija Beočinske fabrike cementa
Cementiranje vlade
Šta je odlučilo trku između Francuza i Engleza, i kako je pobedio onaj ko je ocenjen kao lošiji kupac
Usred velike pretpraznične gužve srpski premijer Mirko Marjanović stigao je (30. decembra prošle godine) da ugosti Filipa Rolijea, potpredsednika francuske kompanije "Lafarž", te da, napokon, na taj način učini uverljivim već ranije neslužbeno lansirane vesti da je Vlada Srbije (verovatno 22. decembra) donela načelnu odluku da da saglasnost Beočinskoj fabrici cementa da se "dokapitalizuje" parama ove ugledne firme.
Istina,
u pažljivo sročenom saopštenju o ovom susretu, zapisano je samo da se razgovaralo o
planovima "Lafarža" za ostvarivanje proizvodno-tehničke kooperacije sa našim
prozvođačima građevinskog materijala i o "velikoj spremnosti" francuske
kompanije da ulaže u srpsku privredu. Na takvu Rolijeovu spremnost, prema citiranom
saopštenju, premijer Marjanović je odgovorio da ona može omogućiti "obostrano
dobre rezultate", te da ima i drugih stranih kompanija koje pokazuju "sve veće
interesovanje" za ulaganja u privredu Srbije. Ovo uopšteno saopštenje, naravno, ni
približno ne odslikava grozničavo jesenje manevrisanje oko prodaje srpskih cementara
stranim interesentima, prodaje koja bi u nekoliko narednih godina mogla u Srbiju da dovede
između 350 i 700 miliona maraka svežeg kapitala. S tim što je, izgleda, stotinak
miliona maraka neophodno odmah.
Samo dan pre nego što je došlo do susreta Marjanović-Rolije, u Novom Sadu je Slobodan Krunić, konsultant i finansijski savetnik britanske kompanije "Redimiks" (RMC Group/Readymix), održao konferenciju za štampu, na kojoj nije krio razočarenje što je konkurs za dokapitalizaciju Beočinske cementare završen na štetu njegovog partnera, to jest tako što se Vlada Srbije u finišu priklonila "Lafaržu". Krunić je čak izneo sumnju da se radi o "lažiranju" celog konkursa putem tvrdnje da će "Lafarž" Vladi Srbije odmah pustiti u tečaj kredit od 95 miliona nemačkih maraka i to uprkos zabrane ulaganja u Srbiju, koju je Evropska unija izglasala početkom maja prošle godine.
Izražavajući opreznu nevericu da je francuski konkurent doista spreman da na neki, makar skriven način "probije" blokadu za koju su u Briselu glasali i predstavnici Pariza, Krunić je najavio da bi samo u slučaju da "Lafarž" ne ispuni ono što je obećao, RMC pokrenuo sudske i arbitražne organe u Uniji, da dobije satisfakciju zbog nelojalne utakmice. "Redimiks" je, inače, tokom konkursa za dokapitalizaciju BFC-a, Vladi Srbije ponudio kredit od 75 miliona nemačkih maraka, uz rezervu da bi cela operacija mogla biti izvedena tek nakon ukidanja evropskog embarga.
I Englezi i Francuzi su, utisak je, zapravo ponudili indirektnu kupovinu udela države u Beočinskoj cementari, pošto bi spomenuti finansijski kredit Vlada Srbije "isplatila" svojim vlasničkim deonicama na BFC, koja spada u onih famoznih 75 srpskih firmi koje se ne mogu privatizovati bez Marjanovićevog potpisa. Kako je još letos Institut društvenih nauka u Beogradu procenio da je vrednost Beočinske cementare, prema srpskim propisima o privatizaciji, negde oko 153 miliona nemačkih maraka, a kako su "Lafarž" i "Redimiks" obećali i "dokapitalizaciju" sa 100 do 150 miliona nemačkih maraka, ispalo je, grubo rečeno, da su stranci izrazili spremnost na "kupovinu" buduće trećine (ili četvrtine) udela ove atraktivne cementare na Dunavu (sa dokapitalizacijom bi njena vrednost bila udvostručena). Naravno, uz prethodno raščišćavanje gomile nerešenih i trenutno potpuno nejasnih pitanja.
KONTROLA CENE: Centralno pitanje na koje zasad niko ne daje javni odgovor jeste pitanje kontrole cene cementa na domaćem tržištu. Ako je danas "odobrena" domicilna cena cementa 60 nemačkih maraka za tonu, a svetska cena je 110 nemačkih maraka za tonu, valja bar letimično baciti pogled na probleme koje postavlja taj ponor između ekonomske računice po jednoj i po drugoj polaznoj ceni za oko 1.100.000 tona cementa, koliko se godišnje proizvede u Beočinu. Pošto BFC, za razliku od ostalih srpskih cementara, nema ozbiljnijih starih dugova i kako je reč o fabrici koja ne mora da se hvali gubicima, kao prvo postavlja se pitanje zašto je ova firma uopšte i došla u situaciju da ide na dokapitalizaciju (svojevrsnu "prodaju" upravljačkih prava), a nije u svetu potražila finansijski kredit, te sama izvela neophodne rekonstrukcije i razvojne investicije. Jer, oni koji su zavirili u prve ponude "Lafarža" kažu da se u njima letos našlo oko 90 miliona nemačkih maraka predviđenih za klasične investicije u osnovna proizvodna sredstva (tokom pet godina). U ponudi "Redimiksa" obećano je nešto više tih ulaganja u rekonstrukciju stare i za novu opremu, oko 115 miliona nemačkih maraka (u tri godine). Zar sa domicilnom cenom cementa ravnom svetskoj jedna firma sa mogućim godišnjim bruto produktom od preko milijardu nemačkih maraka ne bi negde mogla naći srednjoročni finansijski kredit od stotinak miliona maraka? Pa da ne mora mukotrpno da traži "vlasnički zajam" za Marjanovićevu vladu i da se udvara potpredsednicima te vlade, ministrima sa portfeljom, a posebno novom ministru (trenutno) bez portfelja. Da li samo ta ekipa zna "skrivene" puteve "probijanja" raznoraznih sankcija i embarga koji muče Srbiju već skoro deset godina? Može li ekipa koja već ima raznovrsne "filter firme" u inostranstvu (hajde da špekulišemo) obezbediti, na primer, gas za Srbiju, prodajući vlasništvo nad nečim trećim, preko nekog četvrtog, ali ne putem kupoprodaje, već putem zajma, ali ne Srbiji, već nekom petom itd.?
Zamešateljstvo koje otvara pitanje "kontrolisane" domaće cene cementa, naravno, ovde se ne navodi kao podloga za obaranje same potrebe Beočinske cementare da se nađe pod okriljem neke velike multinacionalne kompanije, koja ovde može da transferiše najmoderniju tehnologiju, koja razume i ekonomsku neophodnost ekološke zaštite, koja zna da racionalizuje uposlenost oko 2000 radnika BFC-a, koja može preko Dunava da doista učini dostupnim evropsko tržište, te da, u celini gledano, preko svog menadžmenta osigura dugoročne poslovne perspektive. Ta velika diskrepanca između domaće i svetske cene zapravo i u ovom slučaju upućuje na hipotezu da je u Srbiji "privatizovana" ekonomska politika i radi toga da bi se preko "etatizovane privatizacije", obezbedili debeli privatni profiti samoovlašćenih heroja "epohe slobode i ravnopravnosti" (o kojoj je u Moskvi nedavno govorila prva dama ovdašnje levice).
Osim režima cene cementa problem je i u tome (a, naravno, i u vezi sa domicilnom cenom) što naše cementare, pa i beočinska, nisu dužne da državnom budžetu plaćaju rudarsku rentu na laporac koji vade iz "nacionalnog tla", a preko raznovrsnih kvazi monopola imaju mogućnost i da uslovljavaju isporuke nekonkurentnim prevozom i raznovrsnim drugim posredovanjem. Pošto cementare postaju pilot modeli privatizacije "privrednih giganata", dr Miroljub Hadžić, zamenik ministra za svojinsku transformaciju, već je najavio da bi stranci morali plaćati neku vrstu "koncesione naknade" rudnicima laporca, s tim da je priznao da bi to urgentno pitanje sada trebalo rešiti "preko noći", jer već godinu dana se o tome rasteže odluka ("Privredni pregled" od 18. decembra). Možda je ta noć odluke do nove godine prošla?
U vezi sa ovom i sa mnogim drugim domaćim okolnostima postavlja se pritanje da li su "Lafarž" i "Redimiks" dovoljno dobro proučili ovdašnja poslovna pravila, kada su krenuli u konkurs za BFC? Verovatno jesu, evo "Lafarž" je prvo nedavno kupio jednu rumunsku cementaru, pa je odmah zatvorio. Ni stranci baš nisu uvek toliko naivni koliko to ponekad izgledaju.
OCENE KONKURENATA: Treba reći i to da je Beočinska fabrika cementa, imajući u vidu svu složenost posla u koji je krenula, još letos, za konsultanta, prilikom zaključivanja budućeg ugovora o dokapitalizaciji, angažovala čuvenu svetsku kompaniju KPGM iz Njujorka (u stvari njenu firmu, Finansijsku korporaciju KPMG Hungaria, sa sedištem u Budimpešti). Analizirajući dve prispele ponude, "Lafarža" i "Redimksa" stručnjaci KPMG su, prema podacima koje su dobili do 23. novembra 1998, ocenjujući ponude sa mogućih 100 poena, Francuzima dali 78 poena, a Britancima 88 poena. Kad se sve sabere, prema tvrdnji spomenutog Slobodana Krunića, u ponudi "Redimiksa" našlo se obećanje u bruto iznosu od 351 miliona nemačkih maraka (uključujući pored prozvodnih investicija i zajma Vladi Srbije i takozvane ostale investicije, u koje spada, na primer, i izgradnja sportskog centra u Beočinu, popravka lokalne infrastrukture, pomoć radnicima, stanovi, prekvalifikacije, krediti za otkup deonica sa pokrićem u tim deonicama itd.). "Lafaržova" ponuda rangirana je nešto niže, jer osim nešto manjih investicija u opremu, nije sadržavala kredit Vladi Srbije (pošto to formalno-pravno nema veze sa dokapitalizacijom Cementare) i nije definisala "ostala" ulaganja. Vešti Francuzi tako su dali mogućnost domaćim "odlučujućim faktorima" da potkraj novembra naprasno zatraže dodatne ponude konkurenata "do 10. decembra do 12 sati". Te ponude su, prema Krunićevoj tvrdnji, bile "u otvorenim kovertima", a njegova firma nije smatrala da je potrebno da u takvim uslovima nešto menja bez dodatnih pregovora (pre svega o veličini i modusima zamene zajma državi za deonice i o liberalizaciji cenovne politike kod cementa). Već 16. novembra počeo je "proces odlučivanja" i izgledalo je da posle glasanja u poslovnom odboru, sindikatu i u drugim organima fabrike, da "Redimiks" ubedljivo pobeđuje, ali se u međuvremenu "nešto desilo", pa se 23. decembra skupština akcionara BFC (organ kvazi vlasnika kvazi društvenog i državnog kapitala) izgleda opredelila za "Lafarž". Tako je odmah javnost izvestila dobro obaveštena beogradska "Politika".
Istovremeno, agencija "Beta" je (24. decembra) "saznala u Vladi Srbije" da je Beočinska cementara prodata francuskoj firmi "Lafarž", jer je "u Ministarstvu za vlasničku transformaciju rečeno da se britanska firma sama isključila, jer je insistirala na "investiciji posle sankcija". U nizu poluinformacija, bez precizno navedenog izvora, u štampu je tih dana probilo da su Francuzi dobili prednost i zbog "Blerove iračke avanture", a čini se i zbog izraženog interesa da razgovaraju i o preuzimanju ili saradnji sa ostale tri cementare u Srbiji (za čega RMC nije pokazao interes), to jest o investiranju u pogone za preradu betona širom Srbije (kako je natuknula Borka Vučić, predsednica Beogradske bankarske grupe). Najdirektnije se o glavnom razlogu za opredeljenje za "Lafarž" izjasnio mr Željko Copkov, generalni direktor BFC-a: "Naša želja je da se sa ulaganjem počne odmah, na šta su pristali Francuzi, dok su Englezi želeli da sačekaju ukidanje spoljnog zida sankcija" ("Dnevnik", 26. decembra 1998). Copkov je, dakle, u igru ubacio "spoljni zid sankcija", a o evropskom embargu se nije eksplicite izjasnio. Istina, prepričavajući razgovor sa Copkovim, novinar "Dnevnika" izneo je tvrdnju da je "Lafarž" izrazio spremnost da "odmah po potpisivanju ugovora krene u partnerstvo sa našom cementarom, odnosno da uloži deo kapitala, ne čekajući na političke odluke Zapada o zabrani ulaganja u našu privredu", te da se očekuje da će se postići dogovor i oko "preostalih pitanja", odnosno da će doći do potpisivanja ugovora "tokom januara" ove godine.
Za razliku od prodaje polovine "Telekoma" pre dve godine, kada je sve obavljeno u najužem Miloševićevom krugu, prodaja cementara je tokom cele jeseni neodoljivo privlačila širok krug aktera iz političke sfere. Većina informacija o tome ko se sve trpao za političkog ili kakvog drugog posrednika u ovom velikom poslu spadaju u one nedokazive (pogotovu po onom zakonu). Otuda sa dosta rezerve treba primiti glasine da su neki strani konkurenti pogrešno bili uvereni da treba da obleću oko ministarke za privatizaciju u Vladi Srbije Jorgovanke Tabaković i njenog šefa dr Vojislava Šešelja (Marjanović, priča se, bezdušno radikale zasad drži podalje od finansijskog valova). Oni bolje upućeni navodno su za svoje firme lobirali kod potpredsednika Dragana Tomića i kod ministra bez portfelja Bogoljuba Karića, pa su bili bolje sreće.
Sa cementarama počela je i oštra konkurencija svetskih konsultantskih firmi na našem tlu. Londonski "Diloit Tuš", u ovom poslu savetnik "Lafarža", prema ishodu Beočinskog konkursa, čini se da je zadržao jak uticaj na vladajući krug u Beogradu i posle demisije mr Danka Đunića (šefa njegove ovdašnje ispostave) sa savezne funkcije i posle ekspertize jedne toliko nezgodne afere kakva je bila ona sa "Dafiment bankom". "Redimiks" je u poslu sa srpskim cementarama, čuje se, spolja konsultovala integrisana korporacija "Prajs-Kupers". Spomenuta konsultantska firma KPMG, koju je angažovao BFC, takođe, postepeno ovde postaje sve prisutnija, a što se cementara tiče, njene reference su veoma široke, počevši od privatizacije bugarske "Devnije" i čeških "Hranica", pa nadalje.
Domaće političke stranke, takođe, pokušavaju da se "umeste" u privatizaciju. One na vlasti rade "po hodnicima", a one u opoziciji, kao, na primer, Demokratska stranka ili Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine, izdaju ogorčena saopštenja o "bezdušnoj rasprodaji" narodnog blaga. Sve u svemu, čim se Kosovo nekako konzervira, politički život će se preseliti na svoj stari teren - teren novca, pa nas posle ove dosta mlake, ali unosne priče o privatizaciji cementara čekaju i zanimljiviji finansijski trileri.
Dimitrije Boarov
