Apocalypso

MYOPIA

Kratkovidi �ovek hoda ulicama grada bez nao�ara, one su u d�epu, polomljene usled nespretnosti. Svetlost je januarska, dakle: nedovoljna, sunce je daleko, intenzitet svetla umanjen, dekirikovski. Vrhovi zgrada osvetljeni su pod neobi�nim uglom, deluju kao kulise, izgleda da iza fasada nema ni�ega, Potemkinova sela, mehani�ki lavovi, sve je ve�ta�ko jer neprirodno. Kratkovidi �ovek ionako ima problem sa koli�inom svetlosti kojom su udaljeni objekti osvetljeni, on ionako ne vidi jasno ono �to je suvi�e daleko za njegove neprecizne o�i, njegova retina ne prima zrake sa objekta, oni se sabiraju u ta�ki ispred, fokusiraju se izvan vizusa, �ovek ose�a manjak svetla jo� vi�e, sve je mutno, kao ameri�ka no� na filmu, kao kad se u jeftinim filmovim no�ne scene snimaju danju uz pomo� filtera i sve deluje bo�anski neprirodno.

�ovek hoda gradom, zagleda se u lica prolaznika. Pozdravlja pogre�ne ljude, ne prepoznaje prijatelje. Myopia, kratkovidost, tera njegove umorne o�i da izo�travaju najbli�e objekte, to su lica, ali ona promi�u suvi�e brzo, lenjo oko ne sti�e da stigne do o�trine, lica postaju zamrljana, na filmu se to zove fila�, taj zamu�eni, zamrljani deo pokreta izme�u dve o�trine, dva �arfa. Mo�da je bolje ne poku�avati prona�i fokus, ne su�avati zenice, ne skupljati obrve i mr�titi �elo? Selekcija se obavlja sama, valja verovati da �e se oni koje treba videti sami na�i u vidokrugu.

Zbilja: iz sfumata pozadine izranjaju lica, ljudi se obra�aju kratkovidom direktno, kao u kameru, on je sada kamera, kino-oko, govore mu kao da se ispovedaju. Za�to odjednom? I do sada je hodao gradom, sedeo u kafeima, za�to sada ljudi kazuju ono �to mo�da i ne bi

rekli ina�e? Zato �to je sada njegov pogled pod myopiom fiksiran ravno u sagovornikovo lice, pozadina je, rekoh, mutna, jedino �to kratkovidi �ovek jasno vidi su o�i i usta sagovornika. Usta govore, o�i potvr�uju. Ili je obratno? Jedan �ovek govori od odlasku, ni�ta �udno, drugo ime ove zemlje je bekstvo, ali ba� ovaj �ovek, ta on je doskora hteo ostati ovde, uostalom, ovde je sve vreme, �tavi�e - vratio se kad je bilo najgore, kako najgore, kako se zna kad je najgore, kao da je sada bolje nego kad je bilo najgore, dobro, to je istina, ali sada je gotovo, on sada odlazi, gde, ne zna jo�, ali vi�e se ne mo�e. Govor o odlasku je notorna stvar, ni�ta novo, ali ne za ovog �oveka, on je re�io ju�e, malo�as, neopozivo. Strah ga je? I to, ali ne samo to.

I �ovek nestaje iz vidokruga, ostaje �areni sfumato pozadine, svetlost slabi, uskoro �e ve�e.

Kratkovidi �ovek sedi u kafeu, svom kafeu, ovde je redovan, svi ga poznaju, ose�a poglede, poneko, �ini mu se, klimne glavom, on uzvra�a, nesigurno, ali kao da zna kome upu�uje pozdrav. Preko stola lice prijatelja saop�tava tu�e ispovesti. Kratkovidost tera na poja�anu pa�nju, govornikov ton polako postaje li�an, upravan, kao da govori o sebi. Sedeo je, ka�e, za ve�erom, bogatom ve�erom, uostalom, sa bliskim ljudima, bilo bi to jedno normalno ve�e da nije kako jeste. Pominje javni skup na kojem se umeju na�i ljudi razli�itih zanimanja, opredelenja, stavova, na takvim se mestima oni jedino me�aju. I ka�e da mu je njegova sagovornica za ve�erom otkrila kako je, najednom, osetila potrebu da izvesnoj osobi na tom skupu, osobi koja tu ne pripada prirodno, saspe u lice �a�u sa pi�em koju je dr�ala, da sune sadr�inu u lice tom �oveku koji se ina�e retko mo�e videti osim na televiziji, tom bezli�nom �oveku �ije se lice redovno pojavljuje na prvim stranicama novina, toj gnjidi, u�tvi, smradu. Adrenalinski izliv zavr�ava, ali tema se ne menja, lik druge pri�e je isti, tre�i sabesednik za ve�erom osmeljuje se da saop�ti svoju pri�u. Ona glasi: no�, raskrsnica u centru grada, blizu velikih i ne mnogo lepih zdanja �iji su atributi mo� i vlast. Pripoveda� je u automobilu, crveno svetlo je upaljeno. Odjednom ispred sebe vidi onog istog koji nije poliven viskijem na nekoj premijeri, prelazi ulicu, taj koji ne izlazi iz automobila sa zatamnjenim staklima, evo ga na ulici, bestidno pe�a�i, pod pla�tom no�i dodu�e, da li bi smeo usred bela dana ovako. Voza� u hipu razmi�lja kako bi mogao naglo dati gas, oboriti tog drskog pe�aka, no� je, hladno je, nikoga nema okolo, oboriti ga, ali ne samo oboriti, nego ga i pregaziti, ne jednom, dva, tri, pet puta. Niko ne bi ionako �alio, takvog ni majka ne voli.

Kratkovidi �ovek slu�a prijatelja koji je preuzeo tu�i govor kao svoj, predao ga slu�aocu, sada su posednici zajedni�ke misli, tako se pravi zavera, tako se opasne misli razmenjuju, pohranjuju, �uvaju, postaju op�te, tako se sprema ubistvo, �ujete li, �biri, uhode, dou�nici, cinkatori, javite gde treba, mada, tamo gde treba da se javi - ve� se zna, oni tamo jesu be��asni, ali nisu glupi, oni ve� unapred govore o zaveri, o izdaji, jer znaju oni �ta se o njima misli, ne potrebuju oni uhoda, sve je jasno, pri�lo se kraju, panika je ogromna.

Dan zavr�ava odlaskom po nao�are, kratkovidi �ovek opet vidi jasno, ali unutra�nje oko je jo� bistrije, primilo je kapljice koje odmu�uju pogled, myopia je poziv na samosagledavanje, refleksiju, meditaciju, slu�anje drugih, primanje od drugih, subjekciju. Zagledan unutra, slu�aju�i druge bolje, jer mu ni�ta ne odvla�i pa�nju, gledaju�i sagovornike u o�i - o�i govore, da, usta samo potvr�uju, kratkovidi �ovek vidi ono �to je o�igledno. Ne podrazumeva - vidi.

Ponekad je korisno polomiti nao�are.