Danilo Nikolić: Ninova nagrada za roman godine

Humor i sanduk

Ova jesen i zima su vreme iskupljivanja jednog duga i premda se tom radu unazad uvek treba protiviti, to se u ovom slučaju čini kao neka mala, tiha, zaslužena pravda kojoj se ovde ipak neće prigovarati, naprotiv. Andrićeva nagrada za najbolju priču, a sada i NIN-ova nagrada za roman godine stigle su u ruke vedrog i pomalo vremešnog gospodina Danila Nikolića, prva za knjigu Ulazak u svet, druga za roman Fajront u Grgetegu

Nije NIN-ova nagrada za roman godine ta koja romanima određuje vrednost i daje veliku važnost, nego su romani i interes za njih ono što ovu nagradu čini značajnom. Nagrada je dobra da na delo skrene pažnju javnosti, naročito povremenih čitalaca i obrazovanijeg sveta koji ipak želi da se upozna sa novim delima svoje nacionalne književnosti. Žiriji se često menjaju, ali među njima su i oni koji nisu nagradili remek-dela kakva su Andrićeva Prokleta avlija, Desničina Proljeća Ivana Galeba i Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog, i oni koji su umesto toga sručili po jedan tovar nagrada na Dobricu Ćosića i Oskara Daviča. I poslednjih godina je bilo takvih previđanja, na primer, Gorana Petrovića i Basare, ili nagrađivanja Živojina Pavlovića i Milovana Danojlića. Albahari je, recimo, morao da sačeka "popravni ispit", ali se ponekad sa takvim ispravkama stigne, takav je slučaj, na primer, sa Crnjanskim, koji je naradu ipak dobio za Roman o Londonu, ili sa Kišom i Pekićem nagrađenim za naredne romane, Peščanik i Hodočašće Arsenija Njegovana. Serije "pogodaka" i "promašaja" se smenjuju, a smetaju zapravo samo one namerne "greške" koje se mogu predvideti. Tako je to sa nagradama. Za utehu, stvari ne stoje mnogo bolje ni sa Nobelovom nagradom, koja treba da objedini ono najbolje što čitav svet čita, pa gde da se sa tim meri nagrada koju dodeljuju naši žiriji čiji članovi često skoro ništa ne pročitaju.

VREME ISKUPLJIVANJA: Ova jesen i zima su vreme iskupljivanja jednog duga i premda se tom radu unazad uvek treba protiviti, to se u ovom slučaju čini kao neka mala, tiha, zaslužena pravda kojoj se ovde ipak neće prigovarati, naprotiv. Andrićeva nagrada za najbolju priču, a sada i NIN-ova nagrada za roman godine stigle su u ruke vedrog i pomalo vremešnog gospodina Danila Nikolića, prva za knjigu Ulazak u svet, druga za roman Fajront u Grgetegu. Reklo bi se da je čika Danilo grabeći kroz osmu deceniju života ušao u doba najvećeg napona stvaralačke snage, ili stare, često nepriznavane zasluge sada polako daju pozne, a ipak slatke plodove. Tako je u zemlji Srbiji, ako se ne guraš na političkom bunjištu i hvataš u kolo sa svakim nesojem koji je ovde vladao, onda često moraš dobro da počekaš. Recimo, deset godina od Vlasnika bivše sreće (1989), romana na kojem je ovaj dug nastao, odnosno punih četvrt veka, od zbirke priča Povratak u Metohiju (1973) i naročito priče "Dvadeset dana", otkako Danilo Nikolić razvija svoj osoben način pripovedanja. Zato čika Danilo ima divnu spisateljsku starost i može da posmatra bivše veličine koje iz godine u godinu jedino mogu da prate kako odumire ono što su pisali i za šta su nagrađivani, lažne očeve nacije, pokrovitelje rata i stradanja, državne pisce, od kojih su mnogi ostali partijska kamarila, izbledele ratnike, roditelje novih siledžija i mafijaša, poslugu Belog dvora, još uvek ponizne skutonoše, tobožnje opozicionare, u stvari željne da se strmoglave u kakvu god vladu, romansijere i pesnike srpstva i Kosova, kojima je do tazbine, kućice na brdašcu ili stančića u centru Beograda, i sve one koje proteklih decenija krasi lik srpskog Salijerija. Da su nam pisci i književne starine nalik na ovog finog i beskrajno dragog gospodina pripovedača, svakad odmerenog i osmehnutog, sa vedrinom u očima koja se ne gasi, čoveka bez zlobe na srcu i rečima, koliko bi bilo lepše druženje sa srpskom književnošću.

Sve se to ne bi moralo reći, bile bi dovoljne i pohvale njegovoj prozi, da sam Danilo Nikolić nije već naslovom romana, a još više duhovitom i ciničnom, autoironičnom pričom, svemu dao neku neobičnu, fajrontsku, kraju okrenutu perspektivu. "I najbolji život čoveku dodija", govorio je njegov junak na početku zbirke pripovedaka Spisak grešaka (1976). U prologu romana Vlasnici bivše sreće setno je kazivao pripovedač "raste drvo i za mene". Biće, veli, za deset godina spremno da se istesteriše, a možda je "već posečeno, razrezano, daske uglačane", hoće li "daske za kovčeg" biti premazane crnilom za deset godina ili sanduk već čeka na one koji će ga odabrati? Ali nikada se to ne zna, eto sada novih knjiga i lepih nagrada, ali spasenja niotkud. Težak je sanduk sakovan za sve nas, sanduk po meri Srba i srpstva, jeziv, spreman da u njega svi odjednom legnemo, sanduk u koji se u srpskoj Krajini, pa u Bosni, a sada na Kosovu već zakucavaju klinci, oni što se nikada više ne mogu iščupati.

VREME, SUDBINE I LJUDI: Danilo Nikolić je jedan od retkih srpskih pisaca koji su svojom prozom premrežili srpski jug i sever, obe životorodne srpske ravnice, i Beograd, nejaku a glomaznu urbanu kopču koja ih jedva spaja. Tako je i u ovom romanu imenom fruškogorskog manastira Grgeteg nazvao zdanje pored Strare Varoši u kojem treba da se održi velika proslava. Priča Fajronta u Grgetegu ispresecana je vicevima, pismima, isečcima iz štampe, karikaturama i vizuelnim atrakcijama, dakle istim postupkom "montaže atrakcija" kao i prethodna dva romana, Vlasnici bivše sreće i Kraljica zabave. Roman , to je montaža, mogao bi po uzoru na Ejzenštajnovo određenje filma da kaže Nikolić. Zato je njegov roman sav načinjen od malih pripovedačkih celina organizovanih oko proslave dodeljivanja odlikovanja drugu Firangi, moćniku socijalističkog režima. Veliki "rijunion", sastanak u Grgetegu, međutim, nailazi na niz prepreka i pozvani, jedan za drugim, otkazuju dolazak, pa proslava na kraju ne liči na ono što je zamišljeno, a nema na njoj ni slavljenika, koji je u međuvremeno doživeo moždani udar. Sve je to prilika da se duhovito, onako usput, ispriča priča o jednom vremenu i sudbinama ljudi u njemu. I jedno i drugo je dobro poznato, opšte mesto socijalizma i partijskog društva, pa bi bilo dosadno da autor nije pronašao nebičan i komičan ugao prikazivanja, a naročito izvrnutu perspektivu koja od stvari tragičnih i tužnih pravi neki humorni kalambur. Ljudi umiru, sudbine se urušavaju i propadaju, a roman je i dalje igriv i šaljiv, kao što to u najboljoj tradiciji šaljivog romana i treba da bude. Ovo nasleđe komičnog romana u srpskoj književnosti, ni kada je reč o Steriji ili Sremcu, nije bilo dovoljno cenjeno, pa je i sa stanovišta istorije srpske literature dobar čas da se ono obnovi i da srpski čitalac nauči da roman može biti dobar i vredan i kada ne govori o sudbini naciona, kada ne rešava političke dileme i istorijske probleme na Balkanu.

PROLAZNOST SMISLA: Istina, za moj ukus mogao je Danilo Nikolić da bude i malo više jedak i oštar, a pre svega je u ovom sudaru književnog postupka kojim dominiraju romaneskne "makaze" i teške podloge na koju se isečci lepe, saznanja da se umire, bedno, mogao da otvori i dve važne dimenzije koje bi romanu dale neku vrstu dubine koje, ovako, bojim se da nema. Jedan je upravo vremenska perspektiva, u kojoj se gašenje vremena prošlog, odumiranje važnosti koja je nekada odlučivala o životu, može bolje oslikati. Reč je o jednom dubljem zakonu prolaznosti, onom koji kaže da je svako zlo za vremena, ali dodaje i to da će sve proći i da u tome nikakve utehe nema, jer će proći i dobro i zlo, sve će proći. A to je misao nad kojom su se susretala dela Andrića, Crnjanskog i Selimovića, u različitim oblicima, da bi dublju spoznaju metafizičke napuštenosti i tragedije vremena predočile ne samo kao sudbinu čoveka, već i kao spoznajni horizont romana. Kada junak Fajronta u Grgetegu u jednom trenutku sagovornici kaže "ispričao sam sve svoje priče", onda duhovita upotreba ovog toposa savremene književnosti više govori o tom junaku nego o sudbini književne imaginacije na kraju veka. Nije reč samo o prolaznosti života i čoveka, već o prolaznosti smisla sveta. Humorni odnos prema svetu je zavodljiv i ubedljiv, ali tek onda kada roman dostigne veličinu parabole, kada smeh u njemu odjekuje kao u onom sanduku od crnih dasaka koji stoji spreman za nas, tek tada se svet romana javlja u svom nužnom i neodoljivom obličju.

Druga dimenzija je razumevanje čovekove prirode, koja se ne menja samo zato što se sa godinama mnoge strasti gase ili same po sebi otkrivaju kao zablude, već i tako što bolje poznavanje života ostavlja na njemu neku posebnu patinu, senku milosti. Sve u životu razumeti ne znači samo biti spreman i da svetu sve oprostiš, već i to da je blagost moć, veća od prezrenja što se nudi kao nihilistički izbor. Ta blagost i milostivost čoveka koji poznaje život, koja se oseća na stranicama ovog roman, mogla je biti i predmet tog romana, a ne samo humorni trag u njemu.

PRIČE O LJUBAVI: No, ono što je u romanu najbolje, to su male, velemajstorske priče o ljubavi. Kako se neodoljivo poigrava i šali Danilo Nikolić u ovim odeljcima. Kakvo je bogatstvo svaki od ovih lepih, komičnih, šaljivih ljubavnih pasaža, sa snažnim zapletom i neočekivanim obrtima. Valjda nema duhovitijeg prikazivanja osujećenog ljubavnog truda ili šarmantnijeg poigravanja zavodničkim uspesima u savremenoj srpskoj prozi od onih na stranicama ovoga romana. Izneverena ljubavna očekivanja, zavođenja i erotski susreti koji se pretvaraju u smešne ljubavi, to je kao rukom Kundere ili Škvoreckog pisano.

Još malo pa deset hiljada slovnih znakova, kaže "vord kaunt", i dok njegova poruka treperi u jednom kvadratu na ekranu, moja bezimena kompjuterska ljubavnica opominje na fajront u tekstu.Vreme je za još jedan pozdrav. Čika Danilo je vršnjak mog oca, pa zaboravljajući na sedine koje sada već i na meni rastu, hteo bih da mu mahnem kroz fajront ovoga veka i velim da za ovim stolom savremene srpske književnosti homo poetikusi, smem li da kažem i homo kritikusi, naručuju jednu turu njemu u čast, a ako je društvo dobro, i ako mu je po volji, ono se ne napušta. Nikada zora nije izgledala dalja, ako će ikada svanuti, još su samo knjige pretekle, ničega nema više, pa se nemamo rašta od tog stola ni dizati.