Apocalypso

MYOPIA

Kratkovidi čovek hoda ulicama grada bez naočara, one su u džepu, polomljene usled nespretnosti. Svetlost je januarska, dakle: nedovoljna, sunce je daleko, intenzitet svetla umanjen, dekirikovski. Vrhovi zgrada osvetljeni su pod neobičnim uglom, deluju kao kulise, izgleda da iza fasada nema ničega, Potemkinova sela, mehanički lavovi, sve je veštačko jer neprirodno. Kratkovidi čovek ionako ima problem sa količinom svetlosti kojom su udaljeni objekti osvetljeni, on ionako ne vidi jasno ono što je suviše daleko za njegove neprecizne oči, njegova retina ne prima zrake sa objekta, oni se sabiraju u tački ispred, fokusiraju se izvan vizusa, čovek oseća manjak svetla još više, sve je mutno, kao američka noć na filmu, kao kad se u jeftinim filmovim noćne scene snimaju danju uz pomoć filtera i sve deluje božanski neprirodno.

Čovek hoda gradom, zagleda se u lica prolaznika. Pozdravlja pogrešne ljude, ne prepoznaje prijatelje. Myopia, kratkovidost, tera njegove umorne oči da izoštravaju najbliže objekte, to su lica, ali ona promiču suviše brzo, lenjo oko ne stiže da stigne do oštrine, lica postaju zamrljana, na filmu se to zove filaž, taj zamućeni, zamrljani deo pokreta između dve oštrine, dva šarfa. Možda je bolje ne pokušavati pronaći fokus, ne sužavati zenice, ne skupljati obrve i mrštiti čelo? Selekcija se obavlja sama, valja verovati da će se oni koje treba videti sami naći u vidokrugu.

Zbilja: iz sfumata pozadine izranjaju lica, ljudi se obraćaju kratkovidom direktno, kao u kameru, on je sada kamera, kino-oko, govore mu kao da se ispovedaju. Zašto odjednom? I do sada je hodao gradom, sedeo u kafeima, zašto sada ljudi kazuju ono što možda i ne bi

rekli inače? Zato što je sada njegov pogled pod myopiom fiksiran ravno u sagovornikovo lice, pozadina je, rekoh, mutna, jedino što kratkovidi čovek jasno vidi su oči i usta sagovornika. Usta govore, oči potvrđuju. Ili je obratno? Jedan čovek govori od odlasku, ništa čudno, drugo ime ove zemlje je bekstvo, ali baš ovaj čovek, ta on je doskora hteo ostati ovde, uostalom, ovde je sve vreme, štaviše - vratio se kad je bilo najgore, kako najgore, kako se zna kad je najgore, kao da je sada bolje nego kad je bilo najgore, dobro, to je istina, ali sada je gotovo, on sada odlazi, gde, ne zna još, ali više se ne može. Govor o odlasku je notorna stvar, ništa novo, ali ne za ovog čoveka, on je rešio juče, maločas, neopozivo. Strah ga je? I to, ali ne samo to.

I čovek nestaje iz vidokruga, ostaje šareni sfumato pozadine, svetlost slabi, uskoro će veče.

Kratkovidi čovek sedi u kafeu, svom kafeu, ovde je redovan, svi ga poznaju, oseća poglede, poneko, čini mu se, klimne glavom, on uzvraća, nesigurno, ali kao da zna kome upućuje pozdrav. Preko stola lice prijatelja saopštava tuđe ispovesti. Kratkovidost tera na pojačanu pažnju, govornikov ton polako postaje ličan, upravan, kao da govori o sebi. Sedeo je, kaže, za večerom, bogatom večerom, uostalom, sa bliskim ljudima, bilo bi to jedno normalno veče da nije kako jeste. Pominje javni skup na kojem se umeju naći ljudi različitih zanimanja, opredelenja, stavova, na takvim se mestima oni jedino mešaju. I kaže da mu je njegova sagovornica za večerom otkrila kako je, najednom, osetila potrebu da izvesnoj osobi na tom skupu, osobi koja tu ne pripada prirodno, saspe u lice čašu sa pićem koju je držala, da sune sadržinu u lice tom čoveku koji se inače retko može videti osim na televiziji, tom bezličnom čoveku čije se lice redovno pojavljuje na prvim stranicama novina, toj gnjidi, uštvi, smradu. Adrenalinski izliv završava, ali tema se ne menja, lik druge priče je isti, treći sabesednik za večerom osmeljuje se da saopšti svoju priču. Ona glasi: noć, raskrsnica u centru grada, blizu velikih i ne mnogo lepih zdanja čiji su atributi moć i vlast. Pripovedač je u automobilu, crveno svetlo je upaljeno. Odjednom ispred sebe vidi onog istog koji nije poliven viskijem na nekoj premijeri, prelazi ulicu, taj koji ne izlazi iz automobila sa zatamnjenim staklima, evo ga na ulici, bestidno pešači, pod plaštom noći doduše, da li bi smeo usred bela dana ovako. Vozač u hipu razmišlja kako bi mogao naglo dati gas, oboriti tog drskog pešaka, noć je, hladno je, nikoga nema okolo, oboriti ga, ali ne samo oboriti, nego ga i pregaziti, ne jednom, dva, tri, pet puta. Niko ne bi ionako žalio, takvog ni majka ne voli.

Kratkovidi čovek sluša prijatelja koji je preuzeo tuđi govor kao svoj, predao ga slušaocu, sada su posednici zajedničke misli, tako se pravi zavera, tako se opasne misli razmenjuju, pohranjuju, čuvaju, postaju opšte, tako se sprema ubistvo, čujete li, žbiri, uhode, doušnici, cinkatori, javite gde treba, mada, tamo gde treba da se javi - već se zna, oni tamo jesu beščasni, ali nisu glupi, oni već unapred govore o zaveri, o izdaji, jer znaju oni šta se o njima misli, ne potrebuju oni uhoda, sve je jasno, prišlo se kraju, panika je ogromna.

Dan završava odlaskom po naočare, kratkovidi čovek opet vidi jasno, ali unutrašnje oko je još bistrije, primilo je kapljice koje odmućuju pogled, myopia je poziv na samosagledavanje, refleksiju, meditaciju, slušanje drugih, primanje od drugih, subjekciju. Zagledan unutra, slušajući druge bolje, jer mu ništa ne odvlači pažnju, gledajući sagovornike u oči - oči govore, da, usta samo potvrđuju, kratkovidi čovek vidi ono što je očigledno. Ne podrazumeva - vidi.

Ponekad je korisno polomiti naočare.