Letargija pozorišta

Vrlina ili zločin

Zašto ne postoji savremeni pozorišni tekst kojim bi se društvo suočilo samo sa sobom? Neka pozorište bude ta ruka koju je ovo doba diglo na sebe: takav tekst morao bi da bude teatarska smrtonosna munja, izvršenje smrtne kazne i to javno, koje će prouzrokovati toliki užas i žestinu koju niko neće moći da izbegne

"Gde je sve trulo, na nama je da glasno kažemo
da nešto strašno zaudara."
Karl Kraus

Nije teško utvrditi da u našim pozorištima već dugo nismo prisustvovali zaista značajnom scenskom odgovoru na ono što nam se dešava u takozvanom realnom životu. Pogotovo, nismo imali priliku da, kao u nekoj vrsti povratne sprege, dokučimo u kakvoj je to vezi sa onim što se događalo u prošlosti. Poneki napor bi delimično uspeo da nas uzbudi i zamisli nad nama samima - ali nikada u kompletnijem obimu, odnosno na svim nivoima koje neizbežno zahteva tako složena struktura, kao što je pozorišna predstava. Uostalom, adekvatnog odgovora nema na pomolu ni u ostalim našim društvenim događanjima, što svakako ne oslobađa pozorište od takvog zahteva, niti mu olakšava položaj. Ali, nedostatak zaista značajne pozorišne predstave više nego jasno ukazuje na teški stepen bolesti ovog društva, koja je već u takvom stadijumu u kojem društveni organizam gubi sposobnost vitalnog otpora i na taj način ostaje bez efikasne odbrambene moći, prepušten na milost i nemilost svemu što ga snađe. Takva sveobuhvatna kriza nikad ne dolazi sama od sebe i nezasluženo, tako da su njeni uzroci uvek duboki i dobro skriveni, pa zato i teški za sagledavanje, a posebno za uklanjanje.

PRLJAVA RABOTA: Kada je reč o pozorišnom tekstu, koji je u većini slučajeva još uvek najregularnija polazna tačka za pozorišnu predstavu - onaj pravi, veliki, pre ili kasnije će se neminovno pojaviti. Već smo preplavljeni tekstovima koji se bave najbolnijim savremenim temama.

Teškoća je u tome što je, u većini slučajeva, to zloupotreba i manipulacija lišena elementarnog poštenja. Skrivajući se iza raznih paravana, a žudeći za komercijalnim plodovima, blesavo se cerekajući nad tragičnim događajima i neodgovorno se poigravajući sa teškim problemima i njihovim uzrocima, takvi tekstovi mogu da dodirnu jedino nepoštenje i ništa drugo. Nesposobnost društva da se suoči samo sa sobom efikasno potpomaže celu tu prljavu rabotu, pa tako umesto da se neodložno sukobimo sa zlom, mi neprestano odlažemo i sve prepuštamo nekom drugom vremenu i nekim drugim ljudima da to urade umesto nas, a sami pristajemo na zloupotrebu i manipulaciju i to uz aplauze. Dakle, značajnog pozorišnog teksta nema delom i zbog opšte društvene klime, a pitanje je, kada se konačno pojavi, da li će se pronaći neko ko će ga prepoznati i podržati.

Jer, ma koliko to formalno izgledalo tako, takav tekst nikada nije stvar jednog čoveka.

I, možda je za njegovu pojavu i njegovu afirmaciju, odnosno oslobađanje njegove pune potencijalnosti, odlučujuća prethodna društvena prijemčivost na takav diskurs. Setite se Sterije, najvećeg našeg dramatičara: zahtevao je da se "Rodoljupci" objave pedeset godina nakon smrti, da mu Srbi grob ne prekopaju. Malo je pedeset godina, prevario se Sterija. "Rodoljupce" Srbi ni danas ne idu rado da gledaju, jer još nisu spremni da se suoče sa onim što tamo piše. Time Sterija ništa ne gubi, čak ni na vremenu, ali Srbi time mnogo gube, pogotovo s vremenom.

PAMETNA MARVA: Novi takav tekst, koji Srbi još uvek ne bi rado gledali, jer bi opet neizbežno napao indeks njihove neistine - morao bi da zadovolji more zahteva. Najpre, njegov autor ne bi trebalo da bude ni filozof, ni reformator-mislilac, već jednostavno pisac, majstor jezičkog gesta sa dubokim razumevanjem za svoje društvo. Forma i stil morali bi da budu oslobođeni klišea i na taj način osposobljeni da smanje količinu duhovne tuposti i razotkriju do kraja situaciju u kojoj se laži gomilaju do glupih gramatičkih grešaka. Svako prećutkivanje i svi nasleđeni ritmovi trebalo bi da budu izostavljeni, a vladajuća prostota kojoj se prilagođavaju misao i jezik proterana, kao i opšte kulturno izopačenje. Znači, brutalnom i besmislenom svetu na umoru - njegovoj neosetljivosti, tromosti i degeneraciji, nedovoljnom obrazovanju i nerazumevanju - trebalo bi oduzeti svaki prostor. Dovoljno su ga dugo posvuda imali. Neka pozorište bude ta ruka koju je ovo doba diglo na sebe.

Istovremenim probijanjem novih puteva u dramskoj strukturi možda bi se moglo dopreti do Sokratovog cilja: da se zločin iskoreni uklanjanjem neznanja (odnosno izjednačavanjem "znanje=vrlina", "neznanje=zločin") i gluposti. Hofmanstal je tvrdio kako glupost nije nikakvo spolja naneto oštećenje inteligencije: "U glupost konsekventno prelazi osamostaljeni instrumentalni um, formalno mišljenje, koje sopstvenu opštost, a time i svoju upotrebljivost za raznorazne svrhe, zahvaljuje odricanju od sadržajnog određenja kroz svoje predmete. Budalasta oštroumnost raspolaže celinom logičke aparature kao specijalnošću spremnom za dejstvo." Dalje, tekst bi morao da pruži dokaze o potpunoj moralnoj pokvarenosti društva, a jezik pisca bi morao da bude saosećajan i stvoren sa željom da bude razumljiv. Konačno, tekst bi trebalo da bude zatvorena vizija, celina za sebe; da zaboravi sve lagodne aljkavosti, da postane jedan fenomen, jedna avantura, jedan sasvim novi model. Ukratko: teatarska smrtonosna munja, izvršenje smrtne kazne i to javno, koje će prouzrokovati toliki užas i žestinu koju niko neće moći da izbegne. Sredstva kojim bi trebalo da raspolaže pisac su, dakle, literarnost i gnev, sposobni da proizvedu jedno pismo akustično u odnosu na sve stvari koje postoje u društvu. To bi, obzirom na sve naše preteške probleme, izgleda bilo istinski biblijsko biće sa osećajem potpune odgovornosti, sposobno za nešto mnogo više od etičkih deklamacija. S druge strane, takvo delovanje, kako kaže Adorno, bilo bi nešto slično onome što je Marks nazvao, sa najvećom ironijom, "društveno korisnim radom" dakle, proces u kojem se ljudi "osvešćuju kao pametna marva".

Ni sve to imati u vidu i posedu opet ne bi bilo dovoljno. Pisac takve kreativne inteligencije mora da očekuje istu kreativnu inteligenciju i od čitaoca, odnosno gledaoca.

Dakle, njegova publika bi morala da bude pomirena sa svojom maštom, zapažanjem i razumevanjem i da bude sposobna da otkloni prepreke do svoje sposobnosti da ono što gleda prevede u sopstvene pozitivne radnje. Obzirom da Sterija još uvek čeka takvu svoju publiku, jasno je na kakav će prijem naići njegov autentični naslednik.

ZABLUDE I GREŠKE: Naše zakasnelosti su zaista enormne i tragične, jer je reč o fundamentalnim zabludama i greškama u samoj konstituciji nacionalnog bića. I dok se sve one sasvim ne sagledaju i dok se na njima efikasno ne interveniše, a tu je malo i jedan Kemal paša Ataturk, ništa neće biti ni od deset novih i velikih pozorišnih tekstova. Možda bi zato, za početak, moglo nešto da se poradi sa zakasnelostima skromnijeg obima. Recimo, ako je bilo zakasnelo osvajanje već nepotrebnih sloboda bavljenje Golim otokom početkom osamdesetih godina, kada je zapravo bilo potrebno osvajati slobodu u odnosu na nadolazeće nacionalističke događaje - onda bi sada, krajem devedesetih, bilo isto tako zakasnelo baviti se već bolno potrošenom, raspadnutom, korumpiranom, ogađenom i sasvim zloupotrebljenom temom naciona (ako ona već ne udara na fundament i razbijanje mitova). Naprotiv, pravovremeno bi bilo ukazati na preteću galopirajuću fašizaciju društva, koja se sasvim neodgovorno gura u stranu, kao stvar koja se nama i ovde uopšte ne može dogoditi. Ostaje veliko pitanje šta bi se zbilo sa takvim velikim tekstom i koja bi to velika publika htela da ga gleda. Uslovi u kojima već dugo rade naša pozorišta takvi su da ne omogućavaju ozbiljniji rad, pa ako se sagledaju sve duhovne i materijalne prepreke, teško je očekivati da ćemo uskoro imati priliku da iz nekog domaćeg pozorišta izađemo probuđeni iz letargije, uzbuđeni i uznemireni, srećno ohrabreni da svet i nas u njemu sagledamo u neminovnom svetlu.

Ne treba pri tom zaboraviti da pozorište ne može da menja svet, kao uostalom ni usamljeni pojedinac. Jedan teatar, isto kao i jedan čovek, ne može pomoći jednom vremenu ili ga spasiti; ono, ili on, može samo reći da ono propada. I to bi bilo sasvim dovoljno.