Amerika - Evropa
Epidemija euroneuroze
Kako će treći milenijum početi u Americi, ali i u svetu, u velikoj meri zavisi od toga kako će Vašington i Vol Strit prihvatiti euro
Čikago
Amerika pokazuje lake znake euroneuroze: analitičari ove simptome objašnjavaju činjenicom da se na horizontu, prvi put od vremena koje je prethodilo Prvom svetskom ratu, kada je britanska funta bila vodeća svetska moneta, pojavio potencijalni rival dolaru. Neke američke kompanije hvata zlatna groznica, berzanski eksperti ne silaze sa malih ekrana otkrivajući gde u Evropi treba uložiti pare (Eldorado je danas u Evropi, poručuju razni finasijski gurui). Ekonomski konkurentna i politički ujedinjena Evropa biće sjajan partner, poručuje Klintonova administracija. Euroskeptici ukazuju na neizbežne rizike, a usput nude i nekoliko katastrofičnih scenarija. Očigledno, u pravu je Tomas Kam, analitičar "Vol Strit džornala" koji smatra da Evropska ekonomska i monetarna unija (EMU) ne menja samo svetski finansijski pejzaž; ona može da promeni globalnu ravnotežu moći. Neki eksperti ocenjuju da je rađanje eura najznačajnija promena u međunarodnoj finansijskoj areni od 1971. kada je predsednik SAD Ričard Nikson objavio da više neće biti moguća konverzija dolara u zlato.
Nesumnjivo, reč je o prvorazrednom istorijskom događaju. Istina, tu su u metaforama i hiperbolama Evropljani daleko nadmašili pragmatične Amerikance: lansiranje eura Žan Klon Triše, guverner Francuske centralne banke, nazvao je "istorijskim događajem, složenim i značajnim kao što je bio slanje čoveka na Mesec"!
Događaj je zaista izuzetan: jedanaest zemalja - Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemačka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugalija i Španija odbacile su 1. januara 1999. nacionalne valute i zamenjuju ih jedinstvenim eurom. Novčanice i apoeni pojaviće se u prometu tek 2002. godine; u međuvremenu će se sve finansijske transakcije voditi na papiru u euro moneti, a cene će biti paralelno istaknute i u nacionalnoj moneti i u zajedničkom euru.
Eurolend, kako Amerikanci u svom stilu vole da nazivaju prostor 11 zemalja koje su prihvatile euro, ima više stanovnika od Amerike i ekonomiju koja je po svojoj snazi druga na svetu. Pola veka Amerika je čeznula za jakom Evropom, kao političkim i finansijskim partnerom; neki ovdašnji eksperti se pitaju da li ih sada, ispunivši im želju, bogovi kažnjavaju.
OPTIMISTI: Zvanični Vašington je inauguraciju eura dočekao aplauzima i osmehom: što je dobro za Evropu, dobro je i za Ameriku, kratko je rekao Robert Šapiro, pomoćnik držvnog sekretara za trgovinu.
Za sada, s ove strane Atlantika preovlađuju optimisti. Računica je jednostavna: američke kompanije imaće koristi ako u Evropi dođe do ekonomskog rasta, ako pravljenje biznisa bude jeftinije, ako na kraju krajeva, Evropljani budu bogatiji, biće bolji potrošači. A Evropljani se klade da će uvođenjem eura biti i te kako bogatiji.
Američke kompanije najviše u Evropu izvoze visoku tehnologiju, što ovde, kod kuće, znači da će biti dobro plaćenih poslova za najoobrazovanije i visokokvalifikovane. Ovim kompanijama će lakše biti da barataju jednom, umesto, kao do sada, sa 11 različitih moneta. Dalje, ova evropska integracija za Amerikance znači manje birokratskih prepona: Evropa postaje još bliža i privlačnija. Ima mišljenja da će Amerikanci, bar u pošetku, čak više profitirati i od samih Evropljana.
Ko će profitirati? Reklame: Harmonizacija cena u Evropi doneće mnogo poslova reklamnim agencijama. Treba potrošačima poslati jasnu poruku. Novo, transparentnije tržište traži nove poruke. Avioni: Kako će cene svih avionskih karata biti iskazane u euro valuti, putnicima će biti daleko lakše da naprave izbor. Amerikanci se plaše da će i oni morati da spuste cene. Automobili: Za proizvođače automobila euro je spas: kompanije kao Daimler-Chrysler, Bayerschie Motoren Werke ili Fiat imaju razgranatu poslovnu mrežu širom Evrope i vode komplikovano knjigovodstvo u nekoliko valuta. Daimler-Chrysler veruje da će samo prve godine na ovoj stavki uštedeti 100 miliona maraka. Banke: Velike komercijalne banke očekuju veliki posao i velike pare na početku velike promene valuta. Ali, posle slede veliki gubici, procenjuju se čak na dve milijarde dolara: neće više biti posebnih naknada za promenu valuta. Banke se nadaju da će ono što izgube na ćupriji, zaraditi na mostu: pokrenuće se mnogi novi trgovinski i privredni tokovi, predstoji veliko osvajanje novih tržišta. Kompjuteri: Prognoza je da će svetske firme kao što su Compaq, Dell, IBM i Hewlett-Packard nastaviti ekspanziju i da će potisnuti drugi ešalon proizvođača kao što su Acer i Siemens. Manje kompanije PC-a, kao Olivetti Computers Worldwide, po svoj prilici, pašće u zaborav. Lekovi: Jedinstvena valuta baciće svetlo i na ogromne razlike u cenama lekova širom Evrope. Očekuje se da će i u ovoj oblasti doći do snižavanja cena. Trgovina: Evropa će postati jedan ogromni "hipermarket", veruju Amerikanci: vodeći američki maloprodajni lanac Wal-Mart već je u Nemačkoj kupio dva lanca robnih kuća. Putovanja: Sa eurom turisti više neće morati da se muče sa promenom valuta. Eksperti računaju da će troškovi putovanja biti mnogo manji i da evropskom turizmu dolaze zlatna vremena. Mnoge firme već za ovu sezonu cene aranžmana iskazuju u novoj, jedinstvenoj valuti. |
SKEPTICI: Evroskeptici upozoravaju da jednačina - "što je dobro za Evropu, dobro je i za Ameriku" - ima više nepoznatih: uvođenje zajedničke valute u 11 evropskih zemalja potencijalno može da dovede do seizmičkih potresa u globalnim finansijama. Pesimisti ukazuju da, ako na sceni budu dve moćne globalne valute, može da dođe do trgovinskog rata, pa i političkih tenzija. Ako euro uspe, definitivno će biti narušen stari poredak u Evropi, a Vašington više nikako neće imati dominaciju u transatlantskim vezama. Ova škola mišljenja nudi razne sumorne scenarije: na primer, ako u Evropi dođe do pogoršanja ekonomske situacije, (nezaposlenost je velika, privredni rast posustaje, privrede su još rascepkane) izvesno je da će Evropa gledati svoj interes i da će druge, uključujući i Ameriku i zemlje u razvoju, isključiti sa svog tržišta. Ako dođe, recimo, do skoka cena nafte, visoka stopa nezaposlenosti u Evropi, postaće još veća, a politički pritisak će usloviti podizanje ekonomske barijere. U toj situaciji, SAD mogu biti prisiljene da uvoze, kao što je to sada slučaj sa čelikom iz Rusije, Japana ili Brazila. Ili će se Amerika opredeliti da i sama postavi zaštitne barijere? Kako će Ujka Sam reagovati ako evropski proizvodi budu jeftiniji i preplave američko tržište?
U vremenima velikih kriza ili neizvesnosti, svet je stavljao pare u sefove Državne blagajne SAD, čineći tako dolar jačim. Ako se sada uspstavi ravnoteža moći dva ekonomska giganta, pitanje je kako će reagovati investitori i da li će Amerika, prvi put, morati da menja pravila igre koja je do sada isključivo ona diktirala?
Šta ako dođe do neželjenih manevara u Severnoj Koreji, na primer, a Vašington počne da jača vojne veze sa Tokijom? Pekingu se, naravno, ovaj scenario nimalo neće dopasti, pa će, sva je prilika, odlučiti da vrati milo za drago, i najveći će deo svojih hartija od vrednosti koje je do sada držao u Državnoj blagajni SAD pretvoriti u euro-obveznice. Nepoznanica ima još: šta ako opet dođe do monetarne krize u Južnoj Americi koja ima izuzetno jake veze sa moćnim severnim susedom? Po do sada predvidivom scenariju, Vašington naređuje MMF-u da pruži hitnu monetarnu infuziju. Ali, ako euro postane pravi partner dolaru, onda Frankfurt, gde će biti sedište Centralne evropske banke, može da se se usprotivi: "To je američki problem nije naš!" Jedanaest evropskih zemalja može da stavi veto na ovaj potez Vašingtona.
Realisti kažu da ovo nisu nikakvi paranoični scenariji: Vašington je i do sada pokazivao mišiće primenjujući dolar-diplomatiju (sa Japanom, Francuskom, Engleskom). Optimisti imaju odgovor na mnoge dileme: ako, recimo, dođe do političkih, pa samim tim i ekonomskih nevolja, u Irskoj, na primer, ova članica može da se povuče iz EMU.
Ukoliko euro uspe, ne mora da dođe do konfrontacije između Evrope i Amerike. Suštinsko pitanje je da li će dve finansijske supersile sarađivati u vođenju globalnih finansijskih poslova ili će se nastaviti tradicionalno finansijsko-diplomatsko koškanje. Prijateljska saradnja bi bila u interesu obe strane, i Amerike i Evrope, ali i za sveopšte dobro. U protivnom, globalnu ekonomiju će zahvatiti virus prema kome će ozbiljna finansijska epidemija koja je nedavno tresla Aziju, izgledati kao mačji kašalj: pola globalne trgovine i privrede zavisiće od stabilnosti dolara i eura, pa će potresi ove dve valute uzdrmati zapravo čitavu svetsku ekonomiju.
"Finansijska moć Evrope će prerasti u političku samouverenost. Ako bude imala finansijsku moć, Evropa će biti mnogo veća sila i van monetarnih tokova. Kako će treći milenijum početi u Americi, ali i u svetu, u velikoj meri zavisi od toga kako će Vašington i Vol Strit prihvatiti euro", smatra profesor Džefri Garten, dekan Fakulteta za menadžment prestižnog Univerziteta Jejl.
Slobodanka Ast
Amerika - Evropa Gore nego što izgleda Dugi je niz primera iz kojih proizlazi da bi Amerika u suštini jedino prihvatila EU kao nadmoćnog partnera u plaćanju troškova međunarodnih akcija Zapada, a nikako kao ravnopravnog stratega
Odnosi zapadne Evrope i Sjedinjenih Američkih Država sada su gori nego što izgledaju. To je polazište analize Ernst-Oto Čempila u najnovijem izdanju bonskog časopisa "Parlament". Uzrok tome, piše jedan od vodećih nemačkih analitičara međunarodnih odnosa, je nastanak eura čime neminovno nastupa preraspodela moći koja se bitno razlikuje u odnosu na uhodano stanje stvari tokom proteklih pedeset godina. Amerika bi, prema njegovom mišljenju, trebalo da prestane s pokušajima da nadomesti gubitak svoje ekonomske i političke moći jačanjem svoje hegemonije unutar vojnog saveza - Severnoatlantskog pakta. Evropskoj uniji preporučuje da konačno postane svesna da prerasta i u političku uniju. Kjučni pojam za budućnost, po ovom mišljenju, jeste "multilateralizam", umesto jednostrane američke nadmoći, red je da nova nemačka "crveno-zelena" vlada, kao predsedavajući Evropske unije, pokrene raspravu o budućoj organizaciji atlantskog saveza. Dugovečni savez zahteva međusobno uvažavanje i dvosmernu komunikaciju, tako da bi bilo krajnje vreme da Amerika prestane da se zanima svojim popularnim hobijem - (verbalnim) "mlaćenjem" po Evropskoj uniji. Taj zahtev uputili su poslednjem prošlogodišnjem broju uticajnog vašingtonskog časopisa za spoljnu politiku "Foreign affairs" dvojica evropskih stručnjaka. Vilijem Valas, lektor na slavnoj Londonskoj školi ekonomije, i Jan Zjelonka, profesor Evropskog univerziteta u Firenci, poručili su američkoj eliti da pogrešno shvata Evropsku uniju. Prema njihovoj analizi, EU je od 1985. do 1992. brže privredno rasla nego SAD, a naredne godine će ponovo prestići Ameriku. Politika budžetske štednje, otplate državnih dugova i druge mere pred uvođenje eura otvaraju Evropskoj uniji izglede na postojan i snažan rast, smatraju oni. Već sada EU više prodaje u SAD nego što tamo kupuje, životna očekivanja u EU su duža nego u SAD, jaz između bogatih i siromašnih u EU znatno je manji nego u SAD, socijalno, radno i drugo zakonodavstvo humanije, život u zapadnoevropskim gradovima je bezbedan, jer je stopa kriminala znatno niža nego u SAD, u SAD je jedan odsto radno sposobnog muškog stanovništva u zatvorima, što je osam puta više nego u EU... SRDŽBA: Mereno makroekonomskim pokazateljima, Eurolend je zaista sustigao i prestigao SAD: ostvaruje 31 odsto svetskog društvenog proizvoda i 20 odsto svetske trgovine. Amerika zaprema 18 odsto svetske razmene i upisuje sebi 27 odsto svetskog društvenog proizvoda. Među podacima objavljenim u štampi EU, uoči uvođenje zajedničkog novca jeste i prognoza po kojoj će od sada 40 odsto svetske trgovine da se plaća u eurima, približno isto toliko koliko i u dolarima; 20 odsto preostaje jenu, švajcarskim francima i drugim valutama. Mereno sposobnošću da ostvaruje političke i vojno-političke ciljeve, Evropska unija je svakako daleko od poređenja sa svojom ekonomskom moći. Zapadnom intervencijom u bivšoj Jugoslaviji komanduje Vašington i ništa ne može da izazove takvu srdžbu zapadnoevropskih diplomata od samog pominjanja imena i dela Ričarda Holbruka. Odluku o tome da će NATO zasad primiti samo tri nove članice jednostrano je doneo Vašington. Ne hajući mnogo za planove EU, SAD insistira da Turska bude primljena u zapadnoevropski blok, što je u američkom strateškom interesu, ali protivreči procenama Nemačke i ostalih članica EU da bi prijem novih istočnoevropskih članica trebalo da ima prednost. Dugi je niz primera iz kojih proizlazi da bi Amerika u suštini jedino prihvatila EU kao nadmoćnog partnera u plaćanju troškova međunarodnih akcija Zapada, a nikako kao ravnopravnog stratega. Do kraja nemačkog polugodišnjeg predsedavanja EU, moglo bi da se dogodi da se u Briselu konačno imenuje "ministar spoljnih poslova" dvanaestorice. Gubernator Bosne i Hercegovine Karlos Vestendorp već odavno obilazi prestonice nudeći svoje usluge. U aprilu će se u Vašingtonu obeležiti pedesetogodišnjica postojanja NATO-a i utvrditi buduća strategija saveza, recimo, u pogledu insistiranja SAD da za internvencije van teritorija njenih članica nije potreban mandat Saveta bezbednosti UN-a ili stepen uvažavanja Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Nemačka, koja istovremeno predsedava Zapadnoevropskom unijom (WEU) i još je na čelu G-7, grupe sedam vodećih industrijskih država, imaće težak zadatak da usaglasi mišljenja svih učesnika u ovim međusobno tesno isprepletanim procesima. Dušan Reljić |
Vole li se uopšte Amerika i zapadna Evropa? Ili se nastankom Eurolenda zapadno
savezništo preselilo u Muzej XX veka? Da li će početak XXI stoleća biti u znaku SAD,
kao "preostale svetske sile" i "svetskog hegemona", ili je uvođenje
zajedničkog novca u većem delu Evropske unije presudan korak ka njenom pretvaranju u
još jedan, barem ravnopravan centar moći? Ili je vremešni američki senator Džesi
Helms u pravu kada kaže da "Evropska unija ne bi umela da se izbori ni za izlazak iz
mokre papirne kese"? Rasprave o tome na obe strane Atlantika kao da su postale još
žešće otkad je prošle jeseni u Nemačkoj došla na vlast koalicija socijaldemokrata i
"zelenih", a u Italiji savez pod vođstvom bivšeg komuniste D'Aleme.
Time je zaokružen prelazak vlasti iz ruke konzervativaca u naručje levih partija u
četiri vodeće članice EU. Započeo je ubedljivim uspehom Tonija Blera u Velikoj
Britaniji maja 1997. i nastavio se par sedmica kasnije trijumfom Lionela Žospena u
Francuskoj. Ovom, koliko zanimljivom, toliko i provokativnom temom pozabavila su se u ovom
broju dva novinara "Vremena", jedan gledajući iz Čikaga, a drugi iz Bona.