Međunarodni olimpijski komitet

"Plava krv" i crni grešnici

Dok MOK potresa afera sa kupovinom glasova Solt Lejk Sitija (što će uskoro koštati isključenja većinu od 13 osumnjičenih članova, uglavnom iz Afrike), poduži spisak bivših i sadašnjih "mokovaca" plemićkog porekla biće, najverovatnije, uskoro proširen jer je predsednik Huan Antonio Samaran izrazio zelju da u MOK uđe španski prestolonaslednik princ Felipe

Za desetak dana, tačnije 23. ili 24. januara, biće saopštena imena članova MOK-a koji su "uprljali njegov ugled" i koje, po većini najava, čeka prvo isključenje u istoriji MOK-a. Druga, blaža varijanta je da "budu zamoljeni" da odu, kao što je to bio slučaj sa Robertom Helmikom 1991. Tadašnji predsednik Međunarodne plivačke federacije i kao potpredsednik MOK-a jedan od najuticajnijih ljudi u pokretu nije direktno prodao svoj glas, ali je dobro unovčio svoj uticajni položaj pošto je za proviziju od 170.000 dolara ustupio TV prava svetskog prvenstva u Pertu '91. kompaniji bivšeg rumunskog tenisera Jona Tiriaka i američkom magnatu Tedu Tarneru, vlasniku CNN-a. Takođe, Helmik je dobio 300.000 dolara kao "savetnik" firmi i organizacija koje su tesno sarađivale sa MOK-om.

U Helmikovom slučaju radilo se više, što bi se kod nas reklo, o "zloupotrebi položaja" dok je sadašnja afera vezana za kupovinu glasova, o čemu se odavno govori ali bez dokaza. Dvojica olimpijskih šampiona koji zajedno imaju 17 olimpijskih medalja, plivač Mark Špic (sedam zlata u Minhenu '72) i atletičar Karl Luis (deset medalja sa četiri olimpijade, od '84. do '96), izjavili su pre neki dan da je "kupovina glasova stara i uobičajena praksa".

Posle prvih nagađanja da se radi o 6 do 8 članova MOK-a, uglavnom iz Afrike, predsednik Samaran izjavio je da je na listi osumnjičenih 13 imena, od kojih četiri osumnjičenih za "manje prekršaje". Svi su oni dobili Samaranovo pismo sa zahtevom da pismeno objasne svoj slučaj. Nemačka revija "Sport Intern" objavila je nezvanični spisak koji niko nije demantovao. Devet težih slučajeva su: Bashir Atarabulsi (Libija), Žan Klod Ganga (Kongo), Abdel Gadir (Sudan), David Sikulumi Sibandze (Svazilend), Čarls Mukoka (Kenija), Lamin Keita (Mali), Serhio Santander (Čile), Augustin Aroho (Ekvador) i Pirjo Hageman (Finska), dok su za manje prekršaje osumnjičeni Anton Gesink (Holandija), Vitalij Smirnov (Rusija), Un Jong Kim (Južna Koreja) i Luj Žirandu N'Daje (Obala Slonovače).

Većina osumnjičenih negirala je, bar u prvim reakcijama, bilo kakvu krivicu, neki su najavili dolazak u Lozanu u pratnji advokata, ali klupko je počelo da se odmotava, i svakog dana stižu nove optužbe, izjave i dokazi o poklonima i beneficijama raznih vrsta. Pala je i prva ostavka: Finkinja Pirjo Hageman - koja je ušla u istoriju MOK-a kao prva žena koja je, zajedno sa Čileankom Flor Ives, 1981. ušla u MOK - podnela je ostavku iako je negirala krivicu. Njen greh nije u vezi sa Solt Lejk Sitijem, već sa neuspelom kandidaturom Toronta za 1996. Ispostavilo se da je Organizacioni komitet godinu i po dana plaćao njen stan u mestu Sen Mari (Ontario) kada je sa mužem živela u Kanadi. Ona je tri puta učestvovala na olimpijadama, u Montrealu 1976. bila je četvrta na 400 metara.

Amsterdamski list "De Telegraf" izneo je optužbe protiv nekolicine članova MOK-a u vreme kandidature ovog grada za Igre 1990. koje je dobila Barselona. Frederik von Saks-Lojenberg, po tituli princ, izjavio je da su uz video-kamere, brilijante i ostale poklone neki članovi MOK-a "bili pozvani da besplatno posete čuvene amsterdamske crvene kvartove" i da su dvojica, koji sada nisu na listi, "prihvatili poziv", dok su Norvežanin Jon Staubo i Indijac Kumar "zahvalili na pozivu".

Neki su prstima počeli da ukazuju i na samog predsednika MOK-a H. A. Samarana, ali je on sve lako, bar zasad, odbio - jer su pokloni, čija vrednost prelazi dozvoljenih 150 dolara, izloženi i uredno zavedeni u Olimpijskom muzeju. Poslednjih dana pojavila se priča o izuzetno vrednom nožu (18.000 dolara) koji je Samaran dobio od Nagana, kao i dve puške (1000 dolara) koje je primio od Solt Lejk Sitija, ali su i ti objekti u pomenutom muzeju.

Istovremeno, sa raznih strana počelo je da stiže tumačenje da se radi o "podzemnoj borbi" za Samaranovog naslednika. Predsednik španskog olimpijskog komiteta Alfredo Gojeneche otvoreno je izjavio da "anglosaksonski svet želi fotelju Samaran", zato što "Latini godinama dominiraju u svetskom sportu". Sličnu tezu izneo je i Rus Vitalij Smirnov (izgleda da je sumnja u njegovo poštenje brzo razbijena i indirektna zdravstvena pomoć bivšem ruskom hokejaškom internacionalcu Ragulinu razjašnjena kao ljudska, olimpijska solidarnost), koji je rekao da je Samaran napravio veliku grešku objavljujući da se 2002. sigurno povlači, čime je otvorio bitku za svog naslednika.

I dok prvi čovek MOK-a najavljuje "energično čišćenje redova", paralelno radi na popravljanju "unutrašnje strukture članstva". Posle nedavne smrti Karlosa Ferer Salata, predsednika Olimpijskog komiteta Španije, ova zemlja je ostala bez predstavnika u MOK-u (princeza Pilar de Borbon je prisutna kao predsednik Međunarodne konjičke federacije) i Samaran je došao na ideju da mesto popuni princ Felipe, španski prestolonaslednik. Saznaje se da je kralj Huan Karlos sa simpatijama primio predlog, ali iz kraljevske palate "Sarsuela" neće biti zvaničnih komentara dok predlog, negde u martu, ne bude ozvaničen. Izbor treba da se obavi na sesiji MOK-a u Seulu narednog juna.

Ako sve prođe kako Samaran planira, a obično tako biva, princ Felipe će postati 76. član MOK-a "plave krvi", ne računajući jednog sultana i jednog šeika. Jedan kralj (Konstantin, sticajem okolnosti Felipeov ujak jer je rođeni brat njegove majke Sofije), 27 prinčeva, 6 vojvoda, 6 markiza i 10 barona bili su, ili su još uvek, članovi MOK-a. Ako se zna da je od 1894. do danas MOK imao oko 400 članova, ispada da je otprilike jedna četvrtina bila ili jeste "nobl" porekla. Istina, plemića je mnogo više bilo na početku i u decenijama do Drugog svetskog rata ali, ulaskom Henrija od Luksemburga i Vilijama od Holandije 1998. i predlogom Felipea za ovu godinu, Samaran očito obnavlja tradiciju mada mu se mora priznati da je za 18 godina rukovođenja znatno otvorio MOK, pre svega prema zemljama trećeg sveta, uveo u njega mnogo bivših olimpijskih šampiona i žena.

U slučaju Felipea Burbonskog ne može se govoriti samo o zaslugama "po krvi". Sin španskog kralja je i sam bio olimpijac u jedrenju (1992. u Barseloni), njegova sestra princeza Kristina bila je olimpijka u istom sportu četiri godine ranije u Seulu, majka Sofija je takođe učestvovala na Olimpijadi u Rimu 1960, na kojoj je njen brat Konstantin osvojio zlatnu medalju, a i sam kralj Huan Karlos bio je, tada još uvek princ, učesnik Olimpijade u Minhenu 1972, takođe u jedrenju. Ako je malo, još jedan član kraljevske familije, zet Injaki Urdangarin, bio je olimpijac u rukometu na Igrama u Atlanti 1996, a biće, kao kapiten, i na Olimpijadi u Sidneju iduće godine.

Od članova MOK-a "plave krvi" jedini je aktivan Albert od Monaka, koji se još na Igrama u Sarajevu 1984. takmičio u bobu. Princeza Ana, kćer engleske kraljice Elizabete i sestra princa Čarlsa, dugo je bila predsednik Međunarodne konjičke federacije, a na toj funkciji sada je princeza Pilar de Borbon, sestra španskog kralja Huana Karlosa i tetka princa Felipea. MOK je oduvek bio neka vrsta "visokog društva" a ulazak je, uglavnom, po ličnim zaslugama i po ličnom predlogu predsednika koji ima to diskreciono pravo. U praksi, članovi MOK-a "zastupaju MOK u zemlji iz koje potiču" a ne obrnuto, tako da u prošlosti nisu mnogo prolazili slučajevi "političkog delegiranja", mada je bilo i toga. Bivša SFRJ je upravo po toj liniji u MOK svojevremeno - posle povlačenja Borisa Bakrača - poslala Slobodana Filipovića, u to vreme jednog od izvršnih sekretara CK SKJ, iako mu je protivkandidat, sa podrškom sportske javnosti, bio Milan Muškatirović. Međutim, kada je Filipović politički postao nepodoban, pokušaj da bude opozvan i zamenjen bio je hladno odbijen, i on je ostao član MOK-a sve do svoje prerane smrti pre nekoliko godina. U Hrvatskoj je linija HDZ-a uspela da ugura Antona Vrdoljaka, iako je na isto mesto pretendovao Mirko Novosel, za hrvatski sport nesumnjivo mnogo zaslužniji od univerzalnog Tončija. Na Balkanu, očito, u nedostaku kraljeva, prinčeva, vojvoda, grofova i barona ,"plava krv" teče u venama političara. Ili bar oni tako misle.

Vladimir Stankovć