Plemeniti četvorokopitaši

Konjski valcer

Spor o domicilu lipicanera - inače stvoru iz nacionalno mešanog braka kraške kobile sa arapskim i španskim pastuvima - ne jenjava između Slovenije i Austrije

Bitka za primat nad retkom konjskom vrstom - lipicanerima, oko koga se trenutno nateže nekoliko evropskih država, ušla je krajem decembra 1998. godine u završnu fazu; po svemu sudeći, prvu rundu je dobila Austrija. Još početkom prošle godine počela je neobična čarka između Beča i Rima; komšije su otvorile raspravu na temu hoće li pravo na tzv. domicil, odnosno poreklo svetski poznatih konja lipicanera pripasti Italiji ili Austriji. Što ne bi bilo ništa neobično da lipicaneri - kako i ime govori - nemaju korene u Lipici, mestašcu blizu Sežane, naslonjenom na slovenačko-italijansku među.

Saznavši za dilemu suseda, a pritisnuta besom domaće javnosti, reagovala su i nadležna slovenačka ministarstva protestujući u Briselu, uz upozorenje evropskim organima da su lipicaneri - slovenački. Usledio je hladan tuš; pošto Ljubljana nema status stalnog člana Evropske unije (Slovenija je pridruženi član), o pitanjima vezanim za Evropu nema pravo odlučivanja, što će reći da je uzaludan svaki napor slovenačke diplomatije da evropske organe ubedi da prekinu pokrenute postupke u vezi sa lipicanerima. Sve dok se Slovenija ne uključi u Evropsku uniju.

SERVILNOST U KORACIMA: Spor na temu "slovenačkog nacionalnog ponosa" konačno je razrešen potpisivanjem bilateralnog sporazuma između Beča i Rima, poslednjeg dana prošle godine, prema kome je novi nosilac vođenja papirologije o lipicanerima (u Uniji) Austrija! Zanimljivo je da tu Sloveniju niko ništa nije pitao, iako ona već pola godine šalje dopise, proteste i osniva raznorazna društva za odbranu autohtonosti lipicanera. Ništa čudno da su na pomenutu vest slovenački mediji reagovali delirično. Usledili su protesti. Sastalo se Društvo prijatelja Lipice, u kome, pored pisaca tipa Borisa A. Novaka (bivši predsednik slovenačkog PEN-a, inače rođeni Beograđanin), sede i drugi ugledni članovi, poput nekadašnjeg predsednika slovenačkog parlamenta Franca Bučara...

"Naša vlada greši što se prema bivšim gospodarima ponaša servilno, dozvolivši da se Austrija odnosi prema Sloveniji sa neskrivenim kolonijalnim ambicijama. Kao da je Lipica njihova, kao da je Slovenija njihova! Umesto toga, trebalo bi uspostaviti ravnopravne odnose. Lipica i lipicaner jesu deo krasa, a reči 'lipica' i 'kras' same po sebi su slovenskog izvora", lamentira Boris A. Novak, predsednik Društva prijatelja Lipice, iznerviran austrijsko-italijanskim sporazumom. Novak nije propustio priliku da obznani kako je posebna delegacija Društva povodom "slučaja Lipica" boravila čak i u Briselu, gde se sastala sa visokim predstavnicima Evropske unije i vratila sa šokantnim informacijama. U Briselu su, naime, rečeni Boris A. Novak i flamanska "prijateljica Lipice" grofica Monika fon Pamel u ime Kobilarne Lipica i Društva odgajivača lipicanera uložili zahtev za priznanje Slovenije kao zemlje porekla spornih četvorokopitaša. Navodno su istu priliku visoki briselski zvaničnici iskoristili da pokažu "izrazite simpatije za slovenačka prava nad lipicanerima", uz obećanje da neće prejudicirati svoju odluku. Birokrate iz Brisela su ujedno potvrdile sumnju da se u celom zapletu radi i o posebnom vidu nelojalne konkurencije, pošto Slovenija još uvek nije članica Evropske unije; zbog čega nema pravo glasa, ni mogućnost učešća u raspravama. Nije trebalo dugo čekati pa da se "paket briselskih obećanja" pretvori u hrpu olako datih obećanja.

Članovi Društva prijatelja Lipice nisu toliko frustrirani zbog driblinga iz Brisela, koliko zbog zvanične politike Drnovšekove administracije, koju ocenjuju kao "nerazumljivu i sramnu". Istina je da su slovenački zvaničnici do sada iskazali prilično veliku dozu ravnodušnosti u vezi sa problematikom lipicanera; štaviše, slovenački ministar spoljnih poslova Boris Frlec izjavio je da je pitanje domicila lipicanera stručni, a ne međudržavni problem. Istu izjavu ponovio je (više puta) i ministar poljoprivrede. Ministarstvo kulture, tvrde ljubitelji konja iz Lipice, "otvoreno se rugalo" svim njihovim inicijativama, sve dok ih pritisak javnosti nije naterao da od zvaničnog Rima zatraže da konačno vrati rodovnike, koji su u vreme fašističke Italije odneti iz Lipice, a koje bi Italija, u skladu sa pariskim mirovnim ugovorom, ionako morala da vrati Jugoslaviji odmah po okončanju Drugog svetskog rata.

Članovi društva naglašavaju da suština spora nije samo prestižne, već političke prirode. "Austrija je, prema informacijama kojim raspolažemo, Sloveniji uslovljavala prijem u Evropsku uniju odustajanjem od priznanja prava na lipicanere. Jer, i za Austriju su lipicaneri nacionalni simbol, pošto podsećaju na slavnu prošlost austrougarske monarhije. Reke turista dolaze da vide rad Španske škole jahanja u Beču, zbog čega je pitanje domicila lipicanera kako ekonomski, tako i simbolički veoma važno", dodaje Boris A. Novak.

UDARAC S LEĐA: Novakove reči potvrđuje podatak da je Austrija još 1997. godine od Međunarodne federacije odgajivača lipicanera (Lipizzaner International Federation, LIF) zahtevala poseban status. Tačnije, ucenjivala je LIF postavljajući posebne uslove, sve dok iste godine nije uvređeno napustila organizaciju, nezadovoljna postignutnim. Pristala je da se vrati samo ukoliko njen predstavnik bude izabran na povlašćenu funkciju potpredsednika LIF-a i time zauzme i mesto stalnog vođe odgajivačke komisije, plus da Federacija potvrdi austrijskoj konjušnici u Pibru pravo na izvorno vođenje odgajivačkih knjiga. Uslovi tako uglednog člana organizacije isprva su prihvaćeni, ali su kasnije, zahvaljujući protestima slovenačkog delegata zvanično "poništeni", iako su austrijski predstavnici zadržali obećana mesta. Da sve bude teže, patronat nad ovom svetski poznatom i retkom pasmom konja žele i neke druge evropske države: na primer, Međunarodni savez lipicanera, koji se oslanja na podršku Holandije, Belgije i Švedske. Što još jednom dokazuje da se ne radi samo o borbi za prestiž nego i o ekonomskim interesima. (Treba li podsećati da Evropska unija licenciranim uzgajivačima dodeljuje izdašne apanaže?!)

Neki slovenački predstavnici upozoravaju da je problem ipak nešto širi i da je u slučaju konja lipicanera došlo do sudara pomalo staromodnih, kolonijalnih aspiracija na austrijskoj strani, te uskih i samozagledanih shvatanja slovenačke javnosti, koja je godinama uveravana da je posredi čisto "slovenački" konj.

"Što se domicila tiče, tu nema nikakve sumnje; svi znamo da je lipicaner konj oblikovan u konjušnici Lipica. Međutim, svi smo zanemarivali nešto drugo, o šta se do sada nismo spotakli, a to je da zakonodavstvo Evropske unije određuje odnose između različitih odgajivača, što je dobro rešeno unutar Unije, ali se u primeru lipicanera pokazalo kao veoma loše rešenje. Štos je u tome što Brisel dosuđuje kojoj od organizacija priznaje status prvog među jednakima, dakle onoga ko će čuvati spise sa izvornim rodovnicima. A izvorni rodovni dokument sastavljen je iz knjiga koje se nalaze i u Sloveniji, Hrvatskoj, Mađarskoj... Jednostavnije rečeno, lipicaner nije samo naš, slovenački, nego i evropski konj, pošto je to jedna od najstarijih odgojenih konjskih vrsta", upozorava na multikulturnost lipicanera Janez Rus, stručni vođa Kobilarne u Lipici.

Lipicaner je, drugim rečima, stvor iz nacionalno mešanog braka, jednom rečju - poliglota. Nastao je ukrštanjem kraške kobile sa arapskim i španskim pastuvima, a danas pripadnici ovog inače malog stada, koje broji oko 3000 grla, žive ne samo u Mađarskoj, Danskoj, Jugoslaviji i Francuskoj, nego i u SAD, Australiji, Norveškoj, Velikoj Britaniji, Švedskoj i mnogim drugim državama. Slovenija, uz Austriju, faktički kontroliše najveći, ali ne i "kontrolni paket" konja od oko 500 grla. Najzad, za deo problema u vezi sa svojatanjem lipicanera kriva je i Slovenija, tačnije, neke neodgovorne institucije. Tako je nedavno potpisan ugovor između Konjušnice Lipica i Kazina Portorož o dvadesetpetogodišnjem najmu Lipice za potrebe osnivanja nekakvog luna parka, u kome bi ovi dragoceni konji predstavljali nešto poput scenskog ukrasa između palmi i terena za golf. Što je za prijatelje prirode i Lipice više od svetogrđa, zbog čega je upravo dao ostavku i gorepomenuti g. Rus, stručni šef Konjušnice.

Prijatelji Lipice ipak smatraju da još nije sve izgubljeno. Nadaju se odlučnijoj akciji "u zaštiti nacionalnog blaga", kako premijera Janeza Drnovšeka, tako i njegovih podređenih. Ukoliko Slovenija protestuje dovoljno uporno i odlučno, onda će Komisija, tako bar sugerišu njihovi sagovornici u Briselu, morati da poništi sporazum između Italije i Austrije. A ako su to samo jalove nade, onda će slovenački odgajivači lipicanera uskoro biti prisiljeni da mole Austrijance, odnosno njihovu državnu konjušnicu u Pibru, za sertifikate i dozvole, svih vrsta. Nema sumnje da će Lipica i lipicaneri još dugo zadavati glavobolje ne samo slovenačkim, već i evropskim birokratama. Bar za sada, leka nema.