Mehanizam lične vlasti

Pritisci i pendreci

Kako je režim koristio međunarodni pritisak za sopstveno jačanje

Američki diplomata Vilijam Voker, šef verifikacione misije proglašen za personu non grata, što ima veze i sa strahom srpske strane da se krvoproliće u Račku iskoristi za NATO-ovu odmazdu kao što je, po uverenju srpske strane, iskorišćeno krvoproliće na sarajevskoj pijaci Markale 1995. i ono u ulici Vase Miskina u ranijoj fazi bosanskog rata.

Pridružili su ga Moku, Kolu i Genšeru, koje zvanična propaganda u Beogradu smatra razbijačima SFRJ, pa tu odluku pod međunarodnim pritiskom zaledili. Ljubiša Adamović, stručnjak za međunarodno pravo sa velikim iskustvom u ranijem KEBS-u, kaže u Press klubu MC, tokom prošlonedeljnih "razgovora s Miloševićem", kako su u nastaloj situaciji obe strane ishitreno reagovale. Mons Niberg, telefonski uključen u razgovor, na ironično pitanje vašeg hroničara da li loše telefonske linije možda govore o zdravlju g. Vokera odgovara da to nije slučaj i da je jugoslovenska strana obećala da neće ometati rad misije i g. Vokera.

Na stranu međunarodni odnosi, domaćim naočarima gledano, odigrao se uobičajeni cinični igrokaz: oni rekli da neće više sa Ovim ("nije deo problema, on sam je problem!"); oni našim sinovima potom pretili bombama, a ovi Njegovi nama pretili progonom; onda oni zaobišli sve i opet dotrčali kod Ovog, verovatno opet jeli jagnjetinu (lamb, delicious taste and smell)... vrlo teški razgovori koji spooro napreduju, deset sati nisu pišali...

I, ko je ispao na dobitku? Za domaće potrebe "aferom Voker" zaokružena je u kompaktnu celinu kampanja započeta prošle jeseni progonom nezavisnih medija i slobodnih intelektualaca, a naročito intenzivirana takozvanim dokumentom CIA-e, inače tekstom koji je ranije bio dostupan javnosti, pa jamačno i srpskoj vladi, pošto je njegov sastavljač bio gost zvaničnog Beograda.

DVA TIPA KAMPANJE: Radi domaćih efekata žrtvovano je nešto što bi se moglo zvati kredibilnošću institucija, koja je u svetskom javnom mnjenju prilično niska. Dragan Đilas, studentski vođa iz 1992, kaže kako je nevolja u tome što srpska propaganda nosi bedž Miloševića i Šešelja koji određuje domet svake poruke. On, uostalom, smatra da režim dosad i nije vodio kampanje za poboljšanje imidža vlasti te zemlje u svetu, nego isključivo one unutrašnje - i sve te unutrašnje propagandne kampanje dobio. Po Đilasovom mišljenju, kad bi režim hteo da vodi uspešniju spoljnu propagandu imao bi čak i teorijske šanse da ih dobije, pošto je konkurencija na Balkanu više nego bedna. Mladi Đilas dobro zapaža - ozbiljnoj propagandi ne bi trebalo baš mnogo sredstava da pokaže da li je Izetbegović zagovornik "građanske države", da li je Rugova zaista "dobar momak" i da li je, portparol UČK-a Demaći građanska uzdanica, jugoslovenski Mendela ili neka kombinacija zadrtog nacionaliste marksističko-lenjinističke orijentacije sklonog upotrebi oružanog nasilja.

Kako to da te tako nesuvisle kampanje koje režim vodi, tako neuspešne u inostranstvu, daju tako velike plodove kod kuće? Nezavisni istraživači dali su bogatu analizu srpskog populizma, veze vođe i naroda, huku masa itd., i u njoj je zrno istine. Politički oponenti su upozoravali da su olako data obećanja završila u porazu i poniženju, hvatali režim u očiglednim lažima, ("brze pruge", čuje se svaki put kad voz kasni), ali to je bilo bez većeg efekta na osnovno opredeljenje birača. Zašto? Zato što je režim, ne obazirući se mnogo na detalje, ponavljao zapravo samo jednu tvrdnju: "Nije država kafana da iz nje izlazi svako kad mu se prohte!" Razuđenije rečeno, režim je uspeo da ubedi većinu građana samo u jedno: "Država je pred raspadom, mi je branimo, ali nas u tome onemogućuju međunarodne i domaće zavere."

Dragan Lakićević, viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije i autor knjiga "Ogled o ustanovama slobode", "Filozofski osnovi političkog mesijanstva" i "O haosu i bezumlju", u članku "Tehnologija političke vlasti" objavljenom u zborniku "Lavirint krize, Preduslovi demokratske transformacije SR Jugoslavije" u izdanju Instituta za evropske studije 1998, ovako objašnjava taj mehanizam:

"Tokom celog srednjeg veka postojala je jedna opskurna predstava koja je izazivala užas i zgražavanje, koliko kod učenih glava toliko i kod običnog sveta: njeno ime je horror vacui - strah prirode od praznog prostora. Prazan prostor se pojavljuje kao neman koja preti da se sve u njemu bespovratno izgubi, da u sebe usisa svaku česticu, da proguta svaku dušu. Od tog momenta nestaje svaki smisao postojanja, jer ništa ne može izmaći ovoj čudovišnoj sili koja sve poništava.

PRAKSA ZAVERE: Ne upuštajući se u regije racionalnog i iracionalnog, koje su ovaj strah proizvele i održavale, ova sintagma može poslužiti kao metafora za neku vrstu egzistencijalnog osećanja Srba - strah od raspada vlastite države. Simbolička mreža značenja vezana za iščezlu srednjovekovnu državu koja je, uz srpsku pravoslavnu veru, vekovima čuvala nacionalni identitet, kao i tegobno uspostavljanje državnog suvereniteta tokom 19. veka, uz stalne ratove i egzistencijalni rizik, oblikovale su jednu takoreći instinktivnu potrebu za jakom državom i bazično poverenje u nju. Tako se najčešće uspostavljala neupitna veza između autokratskih vladara, militarističkog poretka i stanovništva koje je intenzivno oseća strah od spoljašnjeg neprijatelja. Od vlasti takve države pre svega se očekuje zaštita od spoljnog agresora: pitanje legitimacije vlasti se uglavnom i ne postavlja, a njene ćudi se tolerišu sve dok postoji opšte ubeđenje da ona čuva teško stečeni suverenitet. Vlast, to je u osnovi nešto amoralno, što ne traži neko dalje opravdanje: na njoj je da vlada, a na narodu je da joj se pokorava, sve dok je oseća kao svoju...

Načelno, obezbeđenje plebiscitarne podrške za svoje političke akcije (Slobodan) Milošević ostvaruje putem istovetnog mehanizma: najpre se projektuje mogućnost raspada državne zajednice, zatim se identifikuju njeni zagovornici i ultimativno zahteva da se svim sredstvima taj raspad spreči. Razumljivo, isfrustrirani ovakvom mogućnošću, Srbi su, kao kolektivitet, prisiljeni da se svrstaju pod okrilje svog 'jedinog prirodnog zaštitnika'. U svakom slučaju nacionalni antagonizmi su postojali, savezne institucije su bile nedovoljno efikasne - ali to nije imalo značenje raspada državne zajednice. Milošević nije delao u funkciji jačanja njenih funkcija, nego svoje lične vlasti, nastojeći da destabilizuje odnose moći u svim republikama. On nije sprečavao raspad nego ga je potpirivao, i to po principu da će se njegova volja (kao volja Srba) poštovati i uvažavati od svih ili Jugoslavije neće biti.

Drugi mehanizam ove personalne vlasti, koji je omogućio da ona opstane i nakon očiglednog neuspeha da realizuje osnovni projekt očuvanja svih srpskih teritorija u budućoj državi, jeste predstava o međunarodnoj zaveri. Na taj način su i lider i vlast pronašli delotvoran i ubedljiv odgovor za svoj ratni i diplomatski neuspeh. Umesto da se postavi jednostavno pitanje - da li je maglovit politički projekat bio objektivno ostvarljiv, odnosno kolika cena bi trebalo za njega da se plati, ova u suštini neodgovorna vlast je svoje zablude i nepromišljene poteze sakrila intenzivnom kampanjom dokazivanja da su se svetski centri moći udružili protiv jednog naroda. Prema istraživanju Instituta za političke studije iz 1993. godine, 55,2 odsto građana Srbije se u potpunosti, a 23,7 odsto delimično složila sa stavom da "protiv Srbije postoji široka, dobro organizovana međunarodna zavera u kojoj učestvuje veliki broj zemalja". Ovakav stav javnog mnjenja ujedno znači i svojevrsnu apologiju Miloševićevoj vladavini. Time se ne tvrdi da centri političke moći velikih sila nisu pomagali Miloševićeve protivnike. Ali pravdati neuspeh vlastite loše političke procene da će vojna sila srpske države biti dovoljan faktor za pobedu i priznanje nove teritorijalne raspodele pričom o svetskoj zaveri više je nego preterano.

LOV NA KRIVCE: Činjenica jeste da je tokom ratnog sukoba celokupno javno mnjenje u svetu bilo jednostrano informisano u prikazivanju srpske strane kao glavnog a često i jedinog krivca. Isto tako je činjenica da su diplomatije Austrije i Nemačke snažno uticale na priznanje secesije Slovenije i Hrvatske kao legitimnog akta. Na kraju, činjenica su bile i ekonomske i diplomatske sankcije Ujedinjenih nacija prema Srbiji i Crnoj Gori. Sve ovo uzeto zajedno delovalo je kao snažan faktor homogenizacije Srba i vodilo do razumljivog osećanja izopštenosti. U tom smislu, paranoidno osećanje zavere nije bilo teško izazvati, pogotovo što najvećem broju stanovnika nije uopšte bilo jasno zašto se Srbija tretira kao agresor i zašto se ona neprestano kažnjava i prokazuje.

Istovremeno, ova paranoidna konstrukcija se pokazuje kao uspešno oruđe za difamiranje političkih protivnika unutar vlastite države. Svi koji se ne slažu sa trenutnom političkom opcijom vlasti (budući da ona te opcije menja prema prilikama) optužuju se kao marionete stranih sila i izdajnici. Tako pojmovni par prijatelj-neprijatelj, i nakon definitivnog pristanka na republičke granice kao državne granice i odustajanje od daljeg rata, ostaje ključni instrument vođenja unutrašnje politike. Svi politički protivnici u okviru SR Jugoslavije, bez razlike, zadobijaju epitet neprijatelja, što bi u doslovnoj interpretaciji značilo agresora i izdajnika u hipostaziranom ratnom stanju. Koliko je ova formula uopšte kompatibilna sa idejom političke konkurencije kao legitimnog načina izazivanja polivalentne volje birača, druga je stvar..."

Zašto je ta formula sada tako histerično oživljena?

Istoričar Dušan Bataković, koji je učestvovao u mnogim pokušajima da se simulacijom pregovora u raznim međunarodnim institucijama izgrade mere uzajamnog poverenja kao neki metod izbegavanja konflikta, kaže kako je taj napor sada prevaziđen i da se sada de fakto razgovori vode o "posleratnoj izgradnji" (albanske paradržave na Kosovu). Kao gost pomenutog Pres kluba Bataković je zaključio da je međunarodna zajednica i kosovski spor već rešila na srpsku štetu. Bataković je oponent režima. Izgleda da su do sličnog zaključka došli i u vladajućim strukturama. Sad traže krivca i kao da mole strance: "Pretite nam još malo, please!"