Politika i nafta

Stiglo do giganta

Hoće li Milošević posetiti Vojvodinu i hoće li posle toga biti imenovan novi direktor NIS-a

U saopštenju sa sastanka pokrajinskih rukovodstava SPS-a i JUL-a, proteklog ponedeljka, sastanka kome su izuzetan značaj dale gošće Mira Marković i Gorica Gajević, ništa se ne govori o nekakvim razmiricama. Ipak, Novim Sadom se uprkos tome uporno pronose glasine da se JUL u Vojvodini napokon popeo na glavu i socijalistima, te da se povodom toga sve teže prikrivaju i netrpeljivosti među samim socijalistima. Dolazak uticajnih drugarica iz Beograda, navodno je upriličen zato da se "poravna teren" uoči predstojeće vojvođanske političke turneje Slobodana Miloševića. Kako je nezvanično procurilo, Milošević bi tu turneju početkom februara mogao započeti obilazeći novu poslovnu zgradu Naftne industrije Srbije. Mesto gostovanja srpskog lidera, navodno, nije slučajno odabrano.

PITANJE DIREKTORA: Po najzastupljenijoj teoriji novosadske berze poluinformacija, poprište najdirektnijeg sučeljavanja interesa dve bliske stranke upravo je NIS, jer je u nadigravanju za kontrolne punktove unutar ovog giganta JUL ostvario više uspeha. Sada je, čuje se, sam Milošević rešio da pohvali novu zgardu NIS-a, koja je zbog lepote i raskoši već nazvana "Kuvajćanka", ali da istovremeno iz nje iznese glavnu polugu ekonomske vlasti, da kabinet šefa kompanije preseli u Beograd. Naime, obavešteni izvori kažu da će profesionalni predsednik Upravnog odbora NIS-a i visoki funkcioner JUL-a Živko Šokolovački biti "unapređen" kako bi već prilično zauzeti Dragan Tomić, direktor beogradskog "Jugopetrola", predsednik Skupštine Srbije i predsednik beogradskih socijalista - postao i generalni direktor NIS-a - i to bez političkog tutora kakvog ima sadašnji direktor Milan Đaković.

Ako se ovi politički tračevi ostave po strani, ostaje činjenica da je Milan Đaković već godinama šef NIS-a, uglavnom zbog toga što najviši političari nisu mogli da usklade svoje želje za tom prestižnom pozicijom i što nije dizao mnogo buke zbog problema koje je Naftnoj indutriji stalno nametala državna i paradržavna ekonomska politika. Nesrećni Đaković je, prema dosta dokumentovanom napisu "Novosadskog nedeljnika" (od 18. januara ove godine), bio prinuđen i da potpiše "Odluku o obezbeđivanju sredstava za zakup prostora u ulici Đure Đakovića br. 31 u Beogradu za potrebe stručnih službi NIS-a" od 15. aprila 1998. godine, na osnovu koje je na žiro račun JUL-a, prema tvrdnji (i računici) ovog nedeljnika, uplaćeno 8.656.104,00 dinara, što je u tom trenutku iznosilo oko 1,3 miliona nemačkih maraka. Kako zasad još niko u Đakovićevoj centrali JUL-a nije primetio neke službe NIS-a, pala je sumnja na Živka Šokolovačkog da nije odoleo da parama Naftne industrije finansijski pomogne svoju politički organizaciju - ali je on, prema nezvaničnom citatu "Novosadskog nedeljnika", izjavio da nije učestvovao u kreiranju ovog ugovora. Problem je u tome što je Đaković ovako delikatan zakup morao da "razreže" kao novčanu obavezu na firme članice korporacije, pa je, valjda i zbog toga, stvar procurila.

PITANJE PROFITA: Naravno, zakup prostora kod političkih stranaka nije jedini problem NIS-a i potrošača benzina i druge njegove robe. Glavni je problem što su raznovrsni politički "zakupodavci" i njihova politika doterali ovu veliku firmu do duvara. Prema podacima koji su se čuli na sednici Republičkog odbora Saveza samostalnih sindikata Srbije za energetiku i petrohemiju ("Danas" od 2. oktobra 1998), gubici NIS-a su do 1. jula protekle godine dogurali do 5,5 milijardi dinara, a nenaplaćena (i uglavnom nenaplativa) potraživanja iznosila su 2,5 milijardi dinara. Uzroci gubitaka su mnogobrojni, a, kako procenjuju kvalifikovani analitičari, deo tih gubitaka nastao je i traljavim sprovođenjem ne sasvim povoljnih spoljnih aranžmana o uvozu nafte (Kina, Libija, Rusija). U protekloj godini, naizgled, ostvarene su značajne apsolutne uštede pri uvozu nafte, ali je nafta relativno plaćena daleko skuplje od one na spot tržištu. Evo, prema podacima beogradske "Politike", za prvih deset meseci prošle godine, za uvoz 1,53 miliona tona nafte utrošeno je 172 miliona dolara (dakle, 125 miliona dolara manje nego za isto vreme prethodne godine). No, novinar ovog lista iz nekog razloga nije izvršio neophodno deljenje da bi došao do podatka da je barel nafte plaćen u proseku 18 dolara. To liči na visoku cenu, jer je već negde polovinom godine cena barela brent nafte počela da osciluje oko 12 dolara.

Ovaj slučaj se ovde navodi samo zbog toga da pokaže kakve sve energetske i ekonomske reperkusije mogu imati političke svađe između političara i njihovih stranaka - oko profita na nafti. A tek kakvi se profiti mogu očekivati ako je privatizacija Srbije stigla do nacionalnog naftnog giganta?