Bela kuga i bela smrt

Baš je bio kokošiji božić kad sam konačno doživela prosvetljenje: zemlja mi propada, leševi se množe, ekonomija u rasulu, organizovani kriminal vlada, Evropa nas bojkotuje, Amerika preti silom, Veliki Narod tone u blato, a ja - ništa. Živa sam, mrdam i nemam oružani list. Još i gore: nisam postila, nisam se molila, TV-časove veronauke uredno preskakala. Država mi se, onako, sama od sebe, uvaljala u jad i čemer, a ja - sedim. Moralna odgovornost za izrečeno ili učinjeno se samoukinula, a ja - ležim, spavam. Neodgovorno ne progovaram, bojim se, grabim pozicije, vrtim repom, letim avionom i čekam. Čekam prosvetljenje.

Baš je bio tucindan kad mi je misao, formulisana, pala u krilo: za sve sam, zapravo, kriva ja. Tačnije, kriva je bela kuga, kako je pad nataliteta narodni umotvorac poetično titulirao, kriv je prirodni priraštaj, koga nema, kriva je kontracepcija i nedostatak materinskih instikata. Očigledno, dakle, kriva sam isključivo ja.

Na trapavi petak, kad su umrle dva puta presvlačili, odlučila sam da se popravim. Počela sam da postim i da gledam vesti drugim očima. Da merim i procenjujem, tražeći prigodnog davaoca, koji će me radosnu, transformisati u živi inkubator, još i hodajući, kako bih, tako blagoslovena, nastavila započetu misiju širenja istine o sopstvenom Narodu. To je, uostalom, za moje dobro: prvo - ja ću, tim radosnim metabiološkim činom konačno postati ženstvena, za čim sam oduvek čeznula. Drugo, malo manje važno, konačno ću postati i žena. Treće i najvažnije, opštekorisno i prihvaćeno - najzad ću ispuniti svoju sudbinu i uvećati broj živih Srba nauštrb izginulih, proširiti spisak budućih srpskih bojovnika (dete, naravno, mora biti muško) u veličanstvenoj misiji ukidanja krivovernih, dati živu donaciju krstaškom ratu na pragu novog milenijuma.

Na treći nekršteni dan konačno sam izmilela iz sopstvene kapsule za hibernaciju, ponela u džepu beli luk, krst i neki oštar predmet i prošetala osunčanim gradom u potrazi za Njim. Onim, koji će me podučiti, onim, koji će me postaviti na mesto koje mi je predestinacijom dodeljeno, onim zbog koga ću progledati, onim koji će me osuštastviti. Obišla sam sve crkve, pekare i lanac supermarketa, a Njega - nema. Prošetala grobljem, prodavnicom plastičnog cveća i ortopedskih pomagala - a Njega nema. Ušla sam čak i u Vojni muzej, Muzej Titovih štafeta, četiri teretane i jednu duševnu bolnicu, ono opet - ništa, pa ništa. Od njega ni traga ni glasa. Kao da je u zemlju, ovu našu jadnu, napaćenu, krvlju natopljenom propao. Oko mene promiču samo obični ljudi - smrknuti siromasi, vukući musavu žensku decu, koja gladna samo kmeče, ne znajući da im očevi nemaju vremena za ta tupa ovozemaljska htenja, veđa nadvijenih nad sudbinom Naroda, nad opasnosti po Državu, nad strahom za ugled Institucija. Dragi su mi, ne kažem, svaki od njih bio bi pogodan donator, mislim, svi su se dokazali, glasno govorim, ali mene ipak nešto vuče dalje. Važno je znati šta su ti kriterijumi, koja je donja granica, ispod čega se ne sme ići, hrabrila sam sebe. Onaj trenutak prosvetljenja nije makar šta, on se ne događa makar kome, već, zna se, samo odabranima, filozofirala sam. Kada mi je već Ukazano, kada sam već pomilovana Saznanjem, to moram na pravi način i iskoristiti. Tu sam već bila upala u teški misticizam, i tužna odlučila da odem kući. Neka, tek je prvi pokušaj, tešila sam se, kao prava Srpkinja moram se navikavati na gubitke, ali ne smem dopustiti da me nada ostavi. Sutra će biti bolje, rekla sam i pomolila se pred spavanje, posle obilnog obroka sastavljenog od hleba i krompira, preskačući kupanje, sad kada sam konano čista iznutra. Sutra ću odjaviti potrebu za vodovodom, bila je poslednja misao koje mi se samostalno formulisala, onda je usledio okrepljujući san.

Ujutru, na pasju nedelju, opravila sam se lepše nego ikad. Plastificirano rublje i kožni gunj, kose raspletene i bosonoga, krenula u susret budućnosti. Nemam mnogo vremena, razmišljala sam, ne smem biti previše probirljiva, Država je u ropcu a ja se kapriciram. Baš kada sam odustala od gotovo svih zamišljenih osobina budućeg oca svoga sina, spala na one elementarne: da ima dve noge, barem jednu ruku i da je Srbin, ugledala sam Njega. Na paradi minijaturne keramike, nije se razlikovao mnogo od eksponata, bio je lep i ukrašen cvećem. Odmah sam ga prepoznala, mudro oko, oštar ton, naprasit karakter - stoprocentni Srbin! Što je najlepše i on je odmah prepoznao mene: jednim astigmatičnim pogledom me celu obuhvatio, pronikao u moje dubine i odmah se vratio nazad, usput sejući, poput Tole Semenjara, plod naše višesekundne ljubavi. Osetila sam da nešto nosim pod srcem, noge su mi otežale, vene odmah otekle, podbula od viška vode, obuhvatila sam svoj zaobljeni stomak. Sretna, ispunjena, uzvišena i oblikovana, povukla sam se u svoje ognjište.

Na trapavu sredu trudnoća se potvrdila, na jevastijevdan - ušla u poslednju lunarnu nedelju. Na vodokršće sam već bila probila termin, a na sredosavice porođaj je konačno otpočeo. Posle devet sati napinjanja, uz akušerske detalje vredne svake pažnje, na svet je konačno došao moj sin. Kršten pri prvom kupanju, simbolično nazvan Branimir, moj ćelavi sinčić premašio je sva moja očekivanja. Visok oko metar devedeset, snažan i lep, Branimir je rođen kao fenomen: sa vojničkim cokulama na nogama, redenikom oko pasa, ogrnut u zastavu pravih boja, moj sin je za prvi podoj dobio rakiju, a za prvi obrok nepečen biftek. Prve reči koje je izrekao bile su "Živela smrt", a prvi koraci su ga uputili u istu.

Na Babine Uke Branimir je postao regrut-dobrovoljac, a na Savindan su mi ga dopremili nazad. U kovčegu dostojanstvenih boja, sa prozorčetom za identifikaciju, sin mi je ležao miran i beo, lepši nego ikad, uzvišen herojskom smrću na koju, srećom, nije morao previše da čeka. Ponosna majka, sad je već transcedentirala u treće lice jednine, gledala ga je tronuta i sretna. Suze koje su joj se kotrljale niz zapušteno lice, bile su suze radosnice, suze ispunjenja i iskupljenja. Jer, ona je svoju misiju ispunila, ona je zlo koje se nadvilo nad njenim granicama pobedila, svakog sledećeg svetlog ponedeljka, svakog nailazećeg devetog utorka, svake iduće lude srede, svakog novog praznog četvrtka i dolazećeg blagog petka, svake buduće mišje subote do konačnog sebične nedelje sećaće se svoga Branimira, sina koga je ustupila na čuvanje državi, vojujući bitku protiv bele kuge, a koga je dočekala bela smrt. Jer, kako je autopsija potvrdila Branimir je umro od posledica smrzavanja, u jednoj od vojno-policijskih karaula, nišaneći na neprijatelja koji je nadirao. Vreme je bilo grozno, mećava je besnela, a Branimir zagrnut u svilenu zastavu, nije uspeo da održi telesnu temperaturu na zahtevanom nivou. Umro je nečujno, prethodno eliminišući bataljon terorista, maskiranih u suknje i bluze, kao i slične oblike civilne garderobe.

Umro je neprimetno, herojskom smrću.

Partenogeneza se nastavlja.