Svet pozorišta: Biti upravnik

Šteti, ali prija

Upravnici najznačajnijih beogradskih pozorišta govore za "Vreme" o poslu "kućepazitelja sa moćima dobre vile": čupanju kose zbog neplaćenih računa, interesu sponzora, načinima da se zadrže glumačke zvezde, naporu da se organizuje nova premijera... - rečju o svemu što ostaje s one strane zavese, daleko od očiju publike

Ko je zapravo i čime se bavi upravnik jednog pozorišta u Beogradu, pokušali smo da odgonetnemo razgovarajući sa Jovanom Ćirilovim, upravnikom Jugoslovenskog dramskog, Nebojšom Bradićem, upravnikom Narodnog pozorišta, Svetozarom Cvetkovićem, upravnikom "Ateljea 212", Dušanom Kovačevićem, upravnikom "Zvezdara teatra" i Svetislavom Goncićem, upravnikom "Teatra T".

Odgovor je naizgled jednostavan: pozorišni upravnik je, bez obzira na obrazovanje i iskustvo, kućepazitelj sa moćima dobre vile, što znači da je kompletna pozorišna ličnost.

RADNI DAN: Njegov radni dan traje čitav dan. "A počinje sastankom sa najbližim saradnicima, prvenstveno sa šefom računovodstva, dakle počinje čupanjem kose, dovijanjem kako ćemo sa premijerom, kako da platimo struju, honorare...", kaže Jovan Ćirilov. "Onda nastaviš sa organizatorima, vidiš šta će i kako biti sa probama, popodne čitaš drame, uveče gledaš predstave, svoje i tuđe, i razgovaraš s blagajnikom da vidiš koliko karata je prodato."

"Sve to je prošarano", citiramo Nebojšu Bradića, "dnevnim problemima koji su van staranja upravnika. Svi očekuju da se rešenje nalazi u kancelariji upravnika. Istovremeno, upravnik mora da kontaktira sa zaposlenima, da primeti njihova nezadovoljstva, najavu štrajka, na primer, ili uticaje koji nisu iz sfere umetnosti. To sve, istina, prilično odvodi stvari sa glavne ulice, ali najgore je ako ne razgovaramo. "Rešavanje problema zaposlenih za Svetozara Cvetkovića je pokušaj "da se ostvari jedan jedini cilj, da se predstava uveče izvede, da bude što bolja i da publika time što je videla bude zadovoljna. I zato se jednostavno mora imati vremena i razumevanja za svakoga ko dođe. Dok sam u 'Ateljeu' samo glumio, svi problemi, opanjkavanja koja čujete u garderobi, sve to može da bude simpatično. Međutim, ako to dođe do vas kad ste na ovoj poziciji, malo vas drmne, nije baš simpatično, proradi hemija neke druge vrste, pa može da zaboli kad neko kaže nešto, a ja čak znam da nije u pravu." U "Zvezdara teatru" glumci su angažovani po projektu, pa je iskustvo Dušana Kovačevića drugačije: "Ako, na primer, imate komad sa pet lica, morate da pronađete tri zvezde. To dalje znači da oni malo-malo pa odu zbog nekog drugog angažmana. Ili, svih tih pet glumaca, pošto su zaposleni u nekim drugim pozorištima, imaju pet različitih slobodnih termina. Taj organizacioni problem nije lako rešiti."

FINANSIJE: Ništa manje nije težak ni novčani, koji obuhvata problem plata, novih predstava i održavanja zgrade. Nebojša Bradić, upravnik pozorišta koje dotira Republičko ministarstvo (svakako izdašnije od beogradskog sekretarijata kulture), kaže da "u uslovima kad ne postoji tržište, kad su budžeti skresani, svi koji rade u pozorištu prihvataju konvenciju da rade za male pare, dakle da obavljaju poslove koje sami dotiraju. "Novac koji dobijamo od osnivača pokriva plate i materijalne troškove, što je nedovoljno za održavanje zgrade, a kamoli za nove projekte; taj novac dopunjujemo sopstvenim prihodom, koji u Narodnom pozorištu nije beznačajan, ali je nedovoljan za naše potrebe, i od donatora, sponzora." Skupština grada podjednako dotira i one sa punim salama i one manje posećene. "Zato i odobravam veoma veliko nezadovoljstvo ljudi u 'Ateljeu' jer su njihovi lični dohoci potpuno isti kao dohoci kolega koji ne proizvode premijere i nemaju publiku", kaže Svetozar Cvetković. Svetislav Goncić se, naravno, slaže da su plate nepristojno male, ali smatra da je pozorište mesto za proizvodnju kreativnosti, pa da motivacija ne može biti novac: "Ako nema prave motivacije, neće mi nikakva plata pomoći, jer ću postati obični izvođač nekog kerebečenja. Pri tom, svi znamo da para nema, i da nema tog neba sa kog bi mogle da padnu. Ono što jedino možemo jeste da se protresemo, da se dobro umijemo, i da se izvučemo iz nesreće koja nas je snašla".

Da li se naši sagovornici osećaju odgovornima zbog visine plata? "Ne, u ovim okolnostima se ne osećam odgovornim. Uostalom, ja delim njihovu sudbinu. Među glumcima važi moto - 'ne možete vi tako malo da me platite da ja prestanem da glumim'. I vlast igra na tu kartu", kaže Jovan Ćirilov suprotno od Svetozara Cvetkovića. "Jesam, odgovoran sam, budući da sam pristao da dođem na ovo mesto. Isto tako bih mogao da kažem i da nisam odgovoran za opremu predstava zato što nam osnivač nije obezbedio sredstva."

Tako na red dolaze sponzori, "naši prijatelji", kako ih naziva Nebojša Bradić, "jer van toga oni nemaju interesa da ulažu u nas zato što nisu oslobođeni poreza". Dušan Kovačević, istina sa stanovišta svog pozorišta koje je "minimalno dotirano i živi od blagajne", smatra da između sponzora i pozorišta nema emocija tipa ko koga voli. "Stvar je prosta, izračuna se koliko košta predstava, i u odnosu na uloženi novac sponzor dobija procenat. Mislim da će koprodukcija ubuduće morati da postane pravilo. Jer, ako se borimo da poništimo socijalističku privredu u drugim oblastima života, moramo krenuti od sebe."

VLAST: U prevodu to znači: šta će i kako raditi, a odskora i da li će neko sutra osvanuti kao upravnik, zavisi od vlasti. Sadašnji beogradski upravnici kažu da dobro sarađuju sa sekretarom, odnosno u slučaju Narodnog pozorišta sa ministrom kulture. Jovan Ćirilov takav odnos smatra normalnim "jer vlast je vlast nad novcem". Svetozar Cvetković zna da i njemu jednog dana može da stigne obaveštenje da više nije upravnik: "To je njihovo pravo. Da li će navesti razloge, pitanje je ličnosti sekretara, njegove odgovornosti i načina na koji se takva informacija plasira u javnosti. Imam dobar odnos sa svojom koleginicom Ljiljanom Blagojević, sadašnjim sekretarom, i mislim da bismo sve probleme mogli konstruktivno da rešimo, razgovorom." I Dušan Kovačević zna da mogu da ga smene, ali misli "da je to mnogo mala funkcija koja bi izazvala veliku buku", pa im se ne isplati.

KREATIVNOST: Da li napred navedeni poslovi ostave u radnom danu upravnika mesta za kreativnost, za pripremu premijera? "Često se konsultujem sa rediteljem i dramaturgom, kontrolišem program. To je kreativni deo. Zauzima manji deo dana, to je tačno", kaže Jovan Ćirilov. Svetislav Goncić svoj posao smatra izuzetno kreativnim: "Isto koliko i glumački, radi se samo o drugoj formi. 'Teatar T' je sada, a takvo stanje traje već osam godina, u izuzetno nepovoljnoj situaciji, pa je pre nego što počnemo da se bavimo stvarima na sceni neophodno da stanemo na noge, na zdravu osnovu, pa tek onda da proizvodimo. Ja se repertoarom bavim indirektno, neophodno je da prvo završim analizu poslovanja. Ne može od mene niko da traži da proizvodim ako nemam čime, niti iko od mene može da traži da se pravim veseo kad sam stalno podstanar." Svetozar Cvetković smatra pogrešnim utisak da je samo umetnički deo kreativni deo upravničkog zanimanja: "Kreativno je da sednete sa nekim i uspete da ga ubedite da vam da pet hiljada dinara. Mi mesečno na repertoaru imamo barem 30 jakih sponzora koji stoje iza nas, svesni su da im se to neće vratiti u novcu već u nekom drugom obliku. To je, mislim, vrlo kreativno." Dušan Kovačević se jedini bavi isključivo repertoarom: "Tako smo se dogovorili, da sve izvan scene rade drugi ljudi, a da ja planiram i pokušam da napravim što je moguće bolji repertoar. To znači da se i u ovom pozorištu koje živi od blagajne moraju praviti predstave koje će biti gledane, što, znamo svi, nije ništa novo: izuzev nacionalnih, svuda u svetu pozorišta žive od svoje zarade. I zato se dešava da ako bih ponekad i hteo nešto da uradim, moram da odustanem pridržavajući se jedne vrste dobrog kompromisa. To znači da jednu predstavu pravite namerno više za publiku, a jednu za svoju dušu."

Publika, kako je osvojiti i zadovoljiti, uzrok je svih upravničkih muka. Nebojša Bradić svake večeri u holu pre početka predstave dočekuje publiku. "Zašto me interesuje publika? Upravo zbog provere puta kojim idemo. Senzibilitet predstave je nešto što se proverava samo sa publikom. Ako predstava nije uspešna, treba je malo skrajnuti sa repertoara, preusmeriti interesovanje publike na nešto drugo, može se čak intervenisati i na samoj predstavi. Žao mi je što nemam vremena da idem na probe svih ansambala, zato što je tu moguće prepoznati smer kojim će predstava ići."

SMISAO: I, posle svega, i to pogotovo što je i pre nego što je rekao sudbonosno "da" znao šta ga čeka, zašto čovek koji je dotad mirno živeo svojim glumačkim, rediteljskim ili književnim danima, zašto je dobrovoljno pristao da sebi oteža život? Jovan Ćirilov, a može mu se verovati, ako ni zbog čeg drugog a ono zbog četrnaestogodišnjeg iskustva na čelu Jugoslovenskog dramskog, odgovara ovako: "Jako je zamamno biti upravnik. To je kao neka vrsta droge - šteti, a prija." Interesantan je stav Svetislava Goncića: "Doći tu gde nije dobro. To je izazov. Jer, da li je zaista moguće da neko dozvoli da pozorište kakvo što je naše, pozorište po svom karakteru jedinstveno ne u zemlji nego u ovom delu Balkana, pozorište koje je elegantno, pitko, kao stvoreno za centar grada, doživi ovakvu sudbinu? Ja znam kako ovo pozorište može da izgleda, i znam kakav bi to dobitak bio za društvo." Nebojša Bradić bavljenje pozorištem vidi kao "lep i produktivan posao koji zahteva lično veliko požrtvovanje, ali i uzvraća". "Pozorište doživljavam kao dnevnu brigu, s druge strane i kao noćnu moru, a vrlo često mi i jedno i drugo pričinjava zadovoljstvo." Svetozar Cvetković: "Kada čovek stigne do četrdesetih, misli da nema nešto specijalno novo da ga iznenadi u budućnosti, onda se pojavi neka ovakva stvar i - promeni vam život."