Film: Lou Reed - Rock'n'roll Heart

Pesnik, kralj Njujorka

Zabavna, frenetična i dokumentarno vredna priča o jednoj o najfascinantnijih rokenrol karijera, ispričana rečima (skoro) svih onih koji su bitni za nju. I za rokenrol kao takav...

Ne znam kakvo se to čudo zgodilo da se neko - tačnije Jugoslavija film - setio da legalno uveze jedan muzički dokumentarac, žanr koji je ovde gotovo sasvim nepriznat; u našim bioskopima ovakvi su filmovi oduvek bili tek incident, "greška u sistemu". Činjenica da se 57-minutni rad Timotija Grinfild Sendersa Lou Reed - Rock'n'roll Heart prikazuje makar u "poluoficijelnoj" bioskopskoj mreži (trenutno u Rexu), daje nade da će se neko napokon dosetiti da ovdašnjoj publici pruži malo sistematičniji uvid u zapostavljeni odeljak filmske produkcije koji prati pop-supkulturu u užem i širem smislu reči.

Sendersov poluvečernji (?!) uradak (prod. SAD 1998) vešto je i inteligentno ukomponovan "složenac" sastavljen od razgovora sa dostojanstveno omatorelim Velikim Trubadurom, od "semplovanih" umetaka iz niza intervjua sa ljudima koji su bili važni učesnici i svedoci Ridove karijere, te od bezbrojnih fotografija i videozapisa u kojima pratimo lik & delo Lou Reeda od gimnazijskih dana ("Imao sam bend; bili smo loši, toliko loši da smo svake nedelje menjali ime, jer niko ko nas je jednom čuo nije hteo ponovo da nas angažuje") do samog kraja devedesetih.

BLAZIRANI PROROCI: Priča o Reedovoj karijeri počinje njegovim dolaskom u Njujork i angažmanom na poslu tekstopisca ("crnca") u jednoj kompaniji, paralelno s pričom o velikom uticaju koji su na njega izvršili bitnici poput Burroughsa i Ginsburga, a naročito Delmore Schwartz, kultni pesnik jednog važnog američkog razdoblja, čovek čiji su problemi sa svakovrsnim opijatima bili predloškom sjajnog romana Humboldtov dar Saula Bellowa, i dalje najvećeg živog pisca severno od Rio Grande... A onda sledi početak Prave Istorije: The Velvet Underground. Najrevolucionarniji od svih revolucionarnih bendova vazda prebogate njujorške scene, najmračniji od svih urbanih ciničnih proroka, V. U. su oko sebe okupili sve što je tada pomeralo granice i dovodilo puritansku Ameriku do besa. Posle početnih problema ("Svirali smo u klubu Bizzare u Vilidžu. Nije bilo ničeg bizarnog tamo: bila je to rupa. Ako bi neko i ušao, pobegao bi kada nas čuje. A onda smo najureni"...), Velvet Underground, uz veliku pomoć Andy Warhola - čoveka koji je najbolje znao kako se prave zvezde - ubrzo postaju svojevrstan simbol podzemnog Njujorka, dekadentni inovatori čiji se subverzivni potencijal nije istopio ni do dan-danas, preko tri decenije kasnije, kada nam se čini da smo u međuvremenu videli Sva Čuda Sveta. Naravno, kada izronite iz tunela ispod reke Hadson i tako iz Njujorka pređete u Ameriku, sve se menja: V. U. su, onako jezivi, blazirani i mračni, bili totalna sablazan ne samo za dobre hrišćane kojima vrvi ta čudna zemlja, nego i za, recimo, preko svake mere "naduvani" i idiotskim utopizmom zadojeni San Francisko (Maureen Tucker, bubnjar V. U.: "Mrzela sam te hipije. Bili su šljam"...). U Sendersovom filmu o tom dobu svedoče i drugi važni čovek Velveta John Cale, narečena Maureen Tucker, David Bowie (autor najbolje definicije Lou Reeda: "Kralj Njujorka"...), Andy Warhol lično (sa starih snimaka), Philip Glass i mnogi drugi. Kreativni predvodnici sledećeg velikog talasa njujorške scene, onog koji je desetak godina kasnije spojio jake uticaje Lou Reeda i Velveta sa jedne i Iggy Popa i The Stooges sa druge strane, stvorivši tako eksplozivnu i silovitu njujoršku verziju punka i new wavea, takođe govore o Lou Reedu: tu su Patti Smith, David Byrne, Brian Eno, ali takođe i nešto mlađi Thurston Moore i Lee Ranaldo, valjda najtalentovaniji Reedovi "unuci" sa menhetnskih ulica, tipovi koji su - zajedno sa božanstvenom Kim Gordon, naravno - stvorili zvuk Sonic Youth, ultimativnog njujorškog benda osamdesetih i devedesetih, sastava koji je Buku definitivno ustoličio kao Umetnost, što opet ne bi bilo moguće bez prevratničkog delovanja Velveta.

NE GAJI KOZE: Priča o prebogatoj Reedovoj solo karijeri nije ništa manje zanimljiva; odmaknuvši se od mitologije ludih poznih šezdesetih, Reed je pločama kakve su Transformer, Berlin, Rock'n'roll Animal, Growin' Up In Public ili New York oblikovao emocionalni pejzaž nekoliko sledećih decenija i generacija, uvrstivši se među četiri-pet najvećih trubadurskih imena rock-kulture, zajedno s kanadskom trojkom Cohen-Young-Mitchell, Tomom Waitsom ili onim nežno-divljim kalifornijskim paganinom što već skoro tri decenije leži na pariskom groblju Pere Lachaise... Zreli Lou Reed, čovek pomiren sa sobom i svetom, ne libi se da govori u Sendersovu kameru i o svojim problemima sa drogama, koji su ga sedamdesetih doveli na sam rub, i o čudnim umetničkim potezima kakav je, recimo, snimanje (na vrhuncu popularnosti!) najblaže rečeno neslušljive ploče Metal Machine Music (64 minuta jednolične buke, John Cage bi je voleo!), za koju će vam se mnogi ozbiljni ljudi zakleti da je najspektakularniji promašaj i najgrozniji davež u burnoj istoriji rokenrola. Ali, i to je veliki Lou Reed - kad promaši, on baš carski promaši...

Lou Reed je i danas "na dežurstvu", u samom srcu Njujorka, u ovo blesavo vreme kada se - kako neko u filmu reče - omatorele i prebogate rock zvezde naveliko posvećuju uzgajanju koza na zabačenim farmama. Ovaj čarobni grad - zapravo, samostalni kontinent smešten između Amerike i Evrope - i dalje ga inspiriše za stvaranje pesama kakve samo on može da napiše i kakve imaju smisla samo kada su otpevane njegovim toplim, zrelim, jedinstvenim glasom, onim koji - što kaže Kiš - istinskom umetniku podaruje Gorki Talog Iskustva. O tom talogu, eksplozivno, zabavno i s ljubavlju, priča i ovaj film za čije propuštanje sledi neopravdan izostanak.