Rumunska raskršća
Neuspela "rudarijada"
Iza štrajka rudara više se i ne krije njegov politički mentor, ekstremistička Partija Velika Rumunija i njen kontroverzni lider Korneliju Vadim Tudor
Specijalno za "Vreme" iz Bukurešta
Dramatični događaji koji su poslednjih dana potresli Rumuniju
doveli su zemlju ponovo u sam vrh interesovanja svetskih medija. Višednevni štrajk
rudara, koji se završio dogovorom vlade i štrajkača, pokazao je krhkost demokratije u
desetoj godini od njenog obnavljanja, u kojoj su još vidljivi ožiljci poluvekovne
komunističke diktature, kao i šireg istorijskog nasleđa, a koji i dalje znatno utiču
na savremena kretanja u rumunskom društvenom, privrednom i političkom životu.
Kad se govori o Rumuniji, uglavnom se u prvi plan stavljaju ekonomske teškoće, politički konflikti i socijalne tenzije, što i sami Rumuni najčešće čine, potiskujući u drugi plan ono što posmatrač sa strane odmah uočava.To je ogromna transformacija koju je za proteklih devet godina, a posebno u poslednje dve, zabeležila ova zemlja. Rumunija je postala zemlja energije i razvoja, puna života. Rumuni su lako i brzo zaboravili redove za snabdevanje ispred prodavnica u kojima nije imalo šta kupiti, drastična ograničenja u grejanju (12 stepeni), struji (35 kilovata) i benzinu (25 litara) - sve to, naravno, mesečno.
Sada samo treba proći raskošno osvetljenim bulevarima Bukurešta, Temišvara i drugih gradova, ući u samoposluge, šoping centre i butike, svratiti do nekog od restorana kojih ima za svačiji džep, osetiti gradsku vrevu i naći se u svetu potpuno drugačijem od tužne i turobne Rumunije pre decembra 1989. godine.
STARE I NOVE POLITIČKE REALNOSTI: Pošto se komunizam sasušio i pošto je pre 10 godina bačen na smetlište istorije, politički život se vratio svojim korenima i novim realnostima. Tri istorijske stranke čiji politički život traje duže od jednog veka (Nacionalna zemljoradnička, Nacionalna liberalna i Socijal-demokratska partija Rumunije), sa svojim starim i očuvanim jezgrom i naravno novim članstvom, ponovo sudbonosno utiču na politički život zemlje. Sve tri istorijske stranke deo su sadašnje vladine koalicije desnog centra, koja, međutim, obuhvata i deo demokratske levice, jer su proteklo vreme i aktuelni politički trenutak nekadašnja rivalstva učinili prevaziđenim, a njihovo udruživanje, u cilju zaštite osnovnih demokratskih tekovina i vrednosti - nužnim. Pobeda ovih stranaka na predsedničkim i parlamentarnim izborima 1996. godine bila je od najvećeg značaja za učvršćenje demokratije, budeći istovremeno nove nade u realnost i mogućnost evroatlantske integracije, što je prvorazredni strateško-istorijski cilj ove zemlje i naroda.
Politička realnost je uspostavljena i kad je u pitanju Komunistička partija. Njena naslednica, Socijalistička partija rada, koju predvodi bivši Čaušeskuov premijer Ilije Verdec, nalazi se tamo gde i treba da bude partija koja na izborima dobija oko 1 odsto glasova, dakle van parlamenta i na marginama političkog života zemlje.
Iz složene strukture rumunskog društva aveti prošlosti ipak dižu glavu, naravno u novom ruhu ali sa starom populističko-demagoškom frazeologijom. Sada "radničku klasu" više ne štite komunisti (jer ih nema) već se ovoj socijalnoj kategoriji kao mentori nameću ekstremnonacionalističke snage, čija je ideologija mešavina svih u ovom veku iskazanih totalitarnih tendencija: od nacionalističke ksenofobije, izolacionizma, šovinističke mržnje prema "strancima", uključujući tu posebno nacionalne manjine, do histeričnog suprotstavljanja demokratiji i ekonomskim reformama, koje svoj obavezan izraz imaju u plašenju naroda od udruženih u zaveri "spoljnih i unutrašnjih neprijatelja". Meta napada su posebno osnove na kojima počiva savremena demokratija: privatna svojina, pravna država i njene institucije, otvoreno društvo (i prema svetu, a pre svega "iznutra"), sa slobodnim medijima koji su nezamenjivi "filter" kroz koji prolaze (ili ne prolaze) svi ekonomski i društveno-politički tokovi života zemlje.
Ovaj doskoro teško zamislivi fenomen nacionalkomunizma realnost je sa kojom se ovih dana u zaoštrenom vidu suočilo rumunsko društvo. Iza štrajka rudara više se i ne krije njegov politički mentor ekstremistička Partija velika Rumunija i njen kontroverzni lider Korneliju Vadim Tudor.
Rudare su Tudor i njegova partija nesumnjivo uspeli da stave u službu sopstvenih, opet neskrivenih političkih ciljeva - obaranje vlade i predsednika zemlje. Da su u tome uspeli, Rumunija bi se u desetoj godini od antikomunističke revolucije, suočila sa antidemokratskom kontrarevolucijom. Scenario za takav razvoj događaja Tudor je javno izneo. Najpre bi se generalnim štrajkom paralisao život i funkcionisanje vlasti u zemlji, koju bi inače preuzeo "revolucionarni komitet". Legalno izabrani parlament, vlada i predsednik bili bi oterani ne samo s vlasti već, kako je ovaj ekstremni političar nedavno rekao, i "iza rešetaka".
Dugo su Tudora i njegove (sada se vidi ne samo verbalne) ekscese rumunska sredstva informisanja tretirala sa zabavne i komične strane. Da više nema šale pokazuju, međutim, poslednje ankete javnog mnjenja, prema kojima je on utrostručio broj svojih pristalica i za njega bi na narednim izborima glasalo čak 15 odsto rumunskih birača.
CENA REFORMI: "Rudarijade" su mogle da odlože, ali ne i da zaustave nužne društvene i ekonomske reforme. Međutim, šteta od njih je ogromna: od gubitka prestiža u svetu, koji je bio na vrhuncu zbog blistavih dometa revolucije od decembra 1989. godine, do katastrofalnih i teško izračunjivih posledica na ekonomskom i socijalnom planu. Da su reformske mere bile preduzete 1991. godine, sigurno je da bi se tada državna preduzeća mogla bolje prodati inostranim kupcima nego što se to može danas, nakon još osam godina propadanja i grcanja u dugovima i gubicima. Istovremeno, to znači da bi i broj otpuštenih radnika bio manji, što opet znači da bi ukupna cena reformi, čije je sprovođenje apsolutni uslov za ekonomski oporavak a onda i razvoj rumunske privrede, bila mnogo niža na socijalnom, ekonomskom, političkom i spoljnopolitičkom planu.
Bez obzira na sve socijalne pritiske, kakav je nedavni rudarski pohod na Bukurešt, za odstupanje i povlačenje, čak kada bi to vlada i htela (a ona to evidentno ne želi i neće), više nema vremena. Ove godine rumunska država mora isplatiti inostranim poveriocima 2,8 milijarde dolara, kao otplatu dugova koje je uzeo, a loše ekonomski iskoristio Ilijeskuov režim. Te se pare ne mogu pronaći bez podrške MMF-a i drugih svetskih i evropskih finansijera, a oni nove kredite i sporazume neće potpisati dokgod iza reči ne stoje i dela.
Zahtevi međunarodnih finansijskih institucija su pre svega smanjivanje budžetskog deficita na 2 odsto bruto nacionalnog proizvoda, svođenje inflacije na 25 odsto godišnje, značajno ubrzavanje prestrukturiranja i privatizacije državne privrede i banaka.Tu je, naravno, i posebno osetljivo područje likvidacije gubitaša, jer ono sobom nosi i visoku cenu na socijalnom planu - znatan rast nezaposlenosti koja je prošle godine već iznosila 10 odsto od raspoložive radne snage. Vlada, međutim, čitavim nizom mera, od kompenzacija za nezaposlene, koje se kreću u proseku između 12 i 24 prosečnih mesečnih plata, a posebno merama podsticanja privatne inicijative, privlačenja investitora u nerazvijene rudarske i druge monoindustrijske oblasti, kao i otvaranjem javnih radova na izgradnji puteva, gradskih i seoskih infrastrukturnih sistema nastoji da socijalno pitanje, kao svakako najdelikatnije u sprovođenju reformi, svede na društveno i ekonomski izdržljiv nivo.
Suštinsko pitanje reformi jeste svakako uspeh u privatizaciji i
ukupnom jačanju privatnog sektora. Bez privatne inicijative, privatnog preduzetništva i
inostranih investicija, zarđali točkovi rumunske privredne mašinerije neće biti
pokrenuti. Na tom planu urađeno je mnogo, ali u javnosti se smatra - nedovoljno. Prvi
put od započinjanja reformi privatni sektor je prešao 50 odsto udela u vrednosti bruto
nacionalnog proizvoda, a za samo dve godine vladavine demokratske koalicije desnog centra
u zemlju je investirano dvostruko više inostranog kapitala nego za šest prethodnih.
Ipak, sve to još nije dovoljno da bi se moglo govoriti o odlučujućem preokretu na bolje
u nacionalnoj ekonomiji.
DEMOKRATIJA: U Rumuniji, kao državi i društvenoj zajednici postoje brojna veoma osetljiva državnopravna, nacionalna, međuetnička i verska pitanja, koja sežu duboko u prošlost, a koja su od velikog značaja za njenu budućnost. Odgovori na takva pitanja nikada nisu jednostavni, a moguća rešenja su kompleksna i mogu se realizovati samo u dužem ili kraćem vremenskom procesu. Sigurno je, međutim, da samo u uslovima demokratije postoje uslovi za stabilno i trajno rešavanje otvorenih pitanja - poput, na primer, restauracije monarhije ili nacionalno pitanje.
Položaj nacionalnih manjina spada takođe u delikatna pitanja rumunske stvarnosti. Iako je u toj oblasti od revolucije 1989. godine ostvaren značajan napredak, u aktuelnoj političkoj praksi ima još dosta pitanja, kao što je to slučaj sa univerzitetskim obrazovanjem na jezicima manjina, koje izazivaju vruće rasprave i snažne tenzije. Od najvećeg je značaja činjenica da je u sadašnju vladinu većinu uključen i Demokratski savez Mađara u Rumuniji, pošto Mađari predstavljaju najveću manjinu i postojanih 7 odsto glasova na svim izborima na nivou cele zemlje.Time su uveliko unutar političkog sistema i same vlade, kanalisana i usmeravana sporna pitanja ka dogovornom rešenju, do kojih se ponekad teško i sporo dolazi.
Mirko Atanacković (BETA)
Datumi Poslednji dani, meseci i godine puni su istorijske simbolike za Rumuniju i njen narod. Uz upravo započetu desetu godinu od pada komunizma, pre kratkog vremena obeležen je vrhunac rumunskih nacionalnih stremljenja, kada je 1. decembra prošle godine proslavljena 80-godišnjica velikog ujedinjenja kada je pod krunom kralja Ferdinanda stvorena velika i ujedinjena Kraljevina Rumunija. Značajna, a opet jubilarna godišnjica upravo je obeležena 24. januara ove godine u znak sećanja na prvo rumunsko istorijsko ujedinjenje pre 140 godina, kada je knez Aleksandru Joan Kuza 1859. godine ujedinio rumunsku zemlju i Moldaviju. Uz ove jubileje kojih se Rumuni rado sećaju, ove godine se navršava i takođe "zaokružena" godišnjica događaja koji se ovde doživljava kao teška rana na nacionalnom biću. To je 60-godišnjica zaključivanja pakta Ribentrop-Molotov, na osnovu koga je Sovjetski Savez anektirao rumunske pokrajine, severnu Bukovinu i Besarabiju. Severna Bukovina je danas integralni deo nezavisne države Ukrajine a Besarabija je posle raspada Sovjetskog Saveza, od Sovjetske Republike Moldavije, postala samostalna država - Republika Moldavija. Komunizam, kao uvozni produkt, zaista nije imao nikakve veze sa korenima rumunskih istorijskih i političkih kretanja. U ovoj zemlji između dva svetska rata Komunistička partija nije postojala, a pri Kominterni u Moskvi delovalo je odeljenje u kome praktično i nije bilo Rumuna. Na "terenu", kako se to danas kaže, komunista i njihovih organizacija nije bilo i oni nisu imali nikakav uticaj u rumunskom društvu. Kada su sovjetski okupatori došli u Rumuniju, bili su na mukama da u velikim gradovima nađu bar po jednog do dva člana ili simpatizera Komunističke partije, kako bi od njih formirali lokalne komitete. Po pravilu ih nisu nalazili, a kako su se snalazili pokazuje primer Temišvara. U ovom oduvek kosmopolitskom gradu, gde seme totalitarizma ma koje vrste jednostavno ne niče, Rumuna-komunista nije bilo ni za "lek", pa su prvi temišvarski komunistički "komitet" sačinjavali jedan Jevrejin i jedan Srbin! |
Cilj - Evropa i NATO Unutrašnja kretanja, demokratizacija društva i tržišna privreda, a posebno sklop međunarodnih prilika, pružio je Rumuniji davno očekivanu šansu da se priključi zemljama zapadne Evrope i SAD, od kojih je silom sovjetskih tenkova, kao i surovim i nepravednim međunarodnim pogodbama, bila odvojena više od pola veka. Njen današnji međunarodni položaj nije još realizovan kako su to (naivno) očekivali revolucionari decembra 1989. godine. Rumunija je kao pridružena članica Evropske unije i kao članica Partnerstva za mir, tek u predvorju EU i NATO-a. Za to, svakako, zbog ekonomskih teškoća zemlje ima logičnog opravdanja, ali nisu bez logike ni mišljenja da se zapad, zarad svojih kalkulacija u odnosima sa Rusijom, usteže da za Rumuniju i još neke zemlje, zaista "otvori vrata", kako to javno proklamuje, posebno kada je u pitanju integracija u NATO. Rumunija je posebno od dolaska na vlast predsednika Konstantineskua i vlade desnog centra učinila značajan napredak u rešavanju otvorenih pitanja sa susedima. Polazeći od političke realnosti, sa susedima (sa izuzetkom Moldavije) ugovorno su regulisani odnosi, a postojeće granice, bez obzira na to da li su one po mišljenju ugovornih strana istorijski pravedne ili ne, utvrđene su kao nepromenljive i konačne. Odnosi se razvijaju na bazi bilateralnih, trilateralnih ili regionalnih sporazuma, pre svega u oblasti privrede, ali i u oblastima kao što je regionalna bezbednost i borba protiv droga i organizovanog kriminala. Žalosno je, međutim, što isti intenzitet kakav imaju aktuelni odnosi sa susedima sa kojima su do skoro imali ozbiljne nesuglasice i sporove, Rumuni ne mogu da ostvare i sa jedinim susedom sa kojim takve sporove nikada nisu imali - sa Srbijom odnosno SR Jugoslavijom. Rumunija (i ne samo ona) samo može da žali što je Srbija njen pouzdani sused i istorijski saveznik u položaju međunarodnog parije, odnosno što je sama sebe dovela u poziciju da joj ni najbolji prijatelji više ne mogu pomoći. |
Sudbina monarhije Rasprava o restauraciji monarhije u zemlji omeđena je dvema podjednako važećim činjenicama. S jedne strane, tu je legitimno i demokratski donet postrevolucionarni ustav zemlje, izglasan na referendumu 1991. godine, koji državu formalno ne definiše kao republiku, ali su konsekventno razvijene institucije republikanskog oblika vladavine. Na drugoj strani je pravno i politički nesumnjiva činjenica, koju opet niko ozbiljan ne može da ospori, da je ukidanje monarhije 1947. godine izvršeno na protivustavan, nelegalan i potpuno nedemokratski način - po diktatu sovjetskih okupacionih vlasti. Pitanje ustavnopravnog statusa kralja Mihaja i njegove porodice, otete kraljevske imovine, i najzad, dalje sudbine monarhije, kako ističu i predstavnici stranaka na vlasti a koje su po svojim programskim opredeljenjima monarhističke, "nije trenutno aktuelno". Istine radi, trebalo bi reći da aktuelni odnos snaga u koaliciji ne dozvoljava da se pristupi njegovom rešavanju, za šta bi, bez sumnje, trebalo još dosta taktičnosti, trezvenosti i - vremena. |
