Bežična ubistva

Mobilni telefon postaje sprava s kojom ne treba imati posla: opasnije je od igranja kašikarom, teških droga, vratolomnih vožnji ili bavljenja politikom

Ako me pamćenje dobro služi, u slovenačkom filmu Remington Damjana Kozolea - a po scenariju Nebojše Pajkića - tvrdi se da firma po kojoj se film zove proizvodi sve što je potrebno pravom muškarcu: aparat za brijanje, pisaću mašinu i pištolj. Bilo pa prošlo: pisaće mašine svečano su otpremljene u Muzej nezgrapnih proizvoda XX veka, a brijanje je u ovoj zemlji izašlo iz mode još otkad su nam oni antibirokratski manekeni iz Nove Pazove pokazali izvorni šarm civilizacijske nevinosti; još se, dakle, samo pištolj nekako drži, nažalost. Tako na mesto artikla za svakog pravog muškarca ulaze neki novi tehnološki gadgeti, a među njima nesumnjivo caruje - mobilni telefon.

Ova sprava pišti i zvrnda svuda oko nas, ali više zato što se mnogi vlasnici tih sokoćala trude da bude primećeno da ih poseduju nego zato što ih ima zaista mnogo; utoliko je, kao relativno skupa i retka igračka, taj uređaj ovde još uvek vrsta statusnog simbola. A to, naravno, znači da će se svako kome praziluk ponosno viri iz podrepnog dela anatomije i te kako potruditi da nabavi to zvrndalo i da ga pokaže celom svetu. Doduše, i u Americi je to tako: tamo u velikim gradovima svi telefoniraju na ulici (Vašington je i u tome, kao i u svemu, najgrozniji), ali to je zato što Ameri inače ne mare mnogo za šlif; a šta i da očekujete od ljudi koji šetaju okolo u belim košuljama, sa kravatama, a bez sakoa?! Pa to na ovoj planeti radi još samo Vojislav Šešelj! U Londonu, gde se zna red, sasvim je drugačije: za dva meseca boravka, video sam samo jednog mladića kako, onako u hodu, gestikulira i brblja u slušalicu. Naravno, pričao je na ruskom. S mafijaškim naglaskom.

Već je u novinama primećeno da su se samo u januaru o. g. u Beogradu desila tri ubistva povezana s mobilnim telefonima: prvo je u nekoj periferijskoj krčmi, na "reprizi dočeka Nove godine" (E, svašta?! Samo čekam da uvedu i reprizu Božića!) nekome navodno nestao mobilni, pa su njegovi pajtaši za krađu optužili momke koji su sedeli za susednim stolom, pa su svi izašli na svež vazduh da se argumentovano objasne, pa je jedan mladić usput skraćen za glavu iz pištolja (Remington?); potom su dva klinca iz Mirijeva provalila u neki stan da ćornu svu tehničku robu, ali je jedan od njih zatajio svom ortaku da je ukrao i mobilni telefon (usput, koji idijot ostavlja mobitel kod kuće?!), a ovaj se, kada je to otkrio, prilično razgoropadio - iz tuče koja je usledila jedan od njih je takođe izašao bez glave; na drugom kraju grada je, u sveopštoj gužvi i fertutmi nastaloj usled pozamašne nervoze, smrtno stradao i nedužni posrednik između dvojice poznanika - onoga kojem je ukraden mobilni telefon i onoga koji mu ga je ukrao. Sve u svemu, mobilni telefon postaje sprava s kojom ne treba imati posla: opasnije je od igranja kašikarom (ova vrsta idiotske smrti bila je popularna za vreme "oslobodilačkih" ratova ranih devedesetih), konzumacije teških droga, vratolomnih vožnji ili bavljenja politikom.

Otkud toliko gužve oko jednog banalnog zvukoprenosioca? Ljudima koji ne pripadaju određenoj supkulturi to je teško da shvate. I sâm sam, po "sili funkcije", nekoliko meseci nosao okolo mobilni telefon, i stojim vam dobar da je ta sprava ponekad neviđeno korisna - pravi spasitelj! Uostalom, jeste li čitali o onoj ženi iz Budimpešte koja je provela skoro mesec dana zatočena u rođenom špajzu, jer su se vrata zaključala za njom, a brava se pokvarila? Jadnica, nedeljama se hranila kiselim krastavčićima umočenim u džem od malina. A da je u šlafroku držala mobitel, bila bi spasena dok kažeš Ferencvaroš! Ipak, mnogo češće je mobitel pravi davež, i njegova svrha se iscrpljuje u tome da mogu u svakom trenutku da te nađu. A normalan čovek ne želi da bude pronađen onda kad to odgovara "pronalazaču". Anyway, bazajući okolo s pokretnim zvockalom ustanovio sam da ovde postoji hroničan manjak ravnodušnosti prema toj spravi, odnosno njenim posednicima: konobari, taksisti, policajci i slična sorta iskazivali bi veći respekt prema mušteriji videvši da pripada klasi Mobilnih, dok bi, pak, blazirana "gradska ekipa" (ko je ono rekao da je famozni blam najstrašnija beogradska društvena bolest?) padala u nesvest od gađenja ugledavši me s tom bežičnom džidža-bidžom. Zašto respekt i otkud prezir? Stvar je prosta: baštinici Pink-Košava kulture, vaspitani na napadno parfimisanom praziluku, ne mogu da sakriju svoju fascinaciju prividnim ili stvarnim Simbolom Moći i Statusa; oni, pak, koji su po definiciji Protiv ne mogu da suspregnu svoju naviku ideološkog čitanja sveta i učitavanja značenja i vrednosnog predznaka stvarčicama koje, ako smo zaista neopterećeni, služe samo olakšavanju komunikacije. U oba slučaja radi se o snobizmu, što prigradske sine-baki provenijencije, što urbanog u-jeeebote profila (znak raspoznavanja: zblanuto kolutanje očima kao tik). A to će reći da obe strane, u večitom kulturološkom klinču, boluju od neizlečive neautentičnosti.

I zašto se onda pobi onolika dečurlija? Posedujući mobilni telefon i paradirajući njime, ili težeći da ga steknu ne birajući sredstva, ovi nesrećni koliko i beslovesni klinci samo su želeli da se ogrebu za parče "srpskog sna". A ovaj se san sastoji u tome da budeš bogat koliko i nepismen, moćan koliko i neotesan, i da to svi vide i čuju. To je ideal vrednosti i uspeha u nakaznom društvu koje im je stvorio establišment koji se i na sednicama parlamenta zivka i domunđava bezbrojnim mobitelima. A posle još demagoški bedno uvodi porez na mobilne telefone. Zašto radije ne uvedu porez na praziluk kao kulturološku kategoriju? Imali bismo najraskošniji budžet na svetu, a baš oni bi mu najviše doprineli.