Izbeglice: Zlatiborska odiseja

Let iznad Šljivovice

Već tri godine u izbegličkom kampu ljudi traže da im se kaže jesu li za život ili za smrt

Kada smo pozvali Dragu Markovića, upravnika izbegličkog centra u zlatiborskom selu Šljivovica, uputio nas je na Sandru Ilić u beogradskoj centrali Komesarijata za izbeglice. Ženski glas s druge strane žice nas upozna da je Sandra na bolovanju, a što se tiče Šljivovice, "tim ljudima je dosta novinara ali, ako baš insistiramo, da se obratimo Ljubojević Vladoju, povereniku u Užicu. Vladoje nas poverenički i ljubazno obavesti da on sa Šljivovicom "nema veze", a da sa oko 150 Srba iz Bosne i Hrvatske niko nema veze uverili smo se na licu mesta. Beznađe, bolest i alkohol mumificirali su prisutne ljude, žene i decu. Slike iz filmova crnog talasa. Retko ko govori; "kad život nema smisla, teško da će ga reči imati", reći će. Centar porede sa logorom, zatvor je, kažu, nešto drugo, znaš koliko si osuđen, brojiš dane...

"DOKTOR" VESELINKO: Sa Zlatibora desno skretanje za Višegrad, posle nekoliko kilometara selo Šljivovica u Braneškom polju. Uz put silos stočne hrane, pogon "Rakovice", poviše njega barake beogradskog "Planuma". U njima su u leto '95. držani Muslimani prebegli u Srbiju nakon "oslobađanja" Srebrenice. Posle njih došli su Srbi. Tu su već tri godine.

Četiri barake u dva reda, zidovi, table iverice, krov od salonita. Barake boje neba, na motkama TV antene, duž streha razapeto rublje. Uvode nas u prijemnu kancelariju, oveći sto, telefon, dve rasklimane stolice, klupa, prazne dvokilogramske konzerve, bubnjara. Nekolicina prisutnih nas upoznaje da upravnik Drago nije tu, vikendom je u Zvorniku. Prostorija se puni. Veselinko Mrvaljević, iz Rijeke, pešači sobom, ne može da sedne, ne može da priča, odma' počne da se znoji. Porodica u Rijeci, obiš'o celu Srbiju, najgore bilo u kampu na bugarskoj granici, tamo da te bog sačuva, ovde ohoho. Četrdesetogodišnjak, crn, srednjeg rasta, zapa bradica, drveni krst oko vrata. Zovu ga Doktor. Ovde je godinu dana, i očekuje, ne zna ni sam šta očekuje, nije mu ni do čega, "jedino da me ubiju ovde u Srbiji, samo to ću tražiti".

I Veljko Đukić sam. Od Udbina, iz Like. Krupan, vremešan, rukom stiska ivicu stola. Govori polako, odustno, supruga umrla dok su bežali 'vam. Teško se savlađava sve, bitno je bilo da se spasu, sklone glavu. Šta će biti i kako će biti? Sve je od danas do sutra, drugo nema, ono što je dobro je malo, a što je loše trpimo dok se bude dalo, kad ne bude moglo zna se šta je... Nadamo se pominje, al' teško će šta biti, kako je - tako je. Veselinko i dalje pešači, Miloševića, u Rijeku se vraća samo sa oružjem...

Luka Ubović od Glamoča, "spečen" starac, ovde sa "babom". Slabo se vodi račun o ljudima, kaže, za Bubu Morinu samo čuo, treba neko da ih obiđe bar jednom mesečno, lekar nije bio ima tri meseca, "ako imaš ščim, kupiš tabletu, ako nemaš pati se". Naopako. Nije zdrav, ima jaku glavobolju, "nit se da šećati, nit se da spavati, i onda je naopako"... Ako imaš dinar, možeš nešto kupiti, ko će dati dinar. Bogdan Karas umro. Otiš'o u užičku bolnicu, tamo mu rekli da kupi injekcije, nije im'o pare, vratio se ovde, i sutradan umro. Eto. Veselinko sa položaja iz drugog kraja sobe viče da se bore i da će pobediti.

TIHO UMIRANJE: Gojko Kalanja iz Dvora na Uni. Mlađi čovek, kosa, brada, crni "USA" kačket. Sa ženom i malim sinom. Gde nije bio, Zaječar, Kragujevac, Priboj, Smederevo, Srbica, Šljivovica. Ne zna ko stoji iza ovog tihog umiranja. On lično pokušavao u opštini, kod poverenika, niko neće da kontaktira, da sasluša. Tražio da ide u smederevsku Željezaru - radio u Sisku - niko ništa, ne daju mu kramp i lopatu da zaradi dinar. Ovako prepušteni sebi, alkohol većinu uzeo pod svoje, vijaju se i danju i noću.

Treba neko da ih uključi u život, da im kaže jesu li za život ili za smrt, da znaju šta će. Ovako čekaju da ih neko nahrani, ubijaju dane i sebe, svađaju se, nit znaju s kim, niti zbog čega... I u ovoj muci pojedinci grabe za sebe, stigle neke mašine za veš, frižideri, ne zna se gde su. Možete poslati tone ulja i šećera, niko neće znati šta je s tim, nekome se dadne, nekome jok. Pored redovnih obroka, za dodatnu ishranu stižu jaja, krompir, luk, jabuke ali toga nema, samo jabuke delili, da ne istrule. Dok Kalanja govori, Pero Vladić - koji vikendom menja upravnika - stoji u dovratku. Krupne glave, zatamnjenih naočara, "posluje" oko noktiju. Gojko nastavlja da im neko ne da da sami brinu o sebi, u ratu su ginuli od metka, ovde ih ubijaju oni koji brinu o njima.

Ulaze dvojica sa rakijom u pivskoj polukili. Podupiru jedan drugog, 'oće da vide o čemu se radi, jedan od njih traži deset dinara. "Doktor" Veselinko ih baš srpski psuje. Nenad Marković "Talijan" izašao iz Sarajeva "posle Dejtona", žena, dvoje dece, jedno rođeno pre nekoliko meseci. Ženu svi napadali, pa i medicinska sestra, zato što je trudna. Gde da se vraća kad je "kod Alije u kompjuteru", borio se na Jevrejskom groblju, slika mu izašla u "Njusviku"... Šta da kaže, vidi da su im sva vrata zatvorena, da bar neko hoće da im kaže dokle će ovo trajati. Ako ih ima, kao što Morina kaže, 700.000, zašto i njima jedan Rambuje ne organizuju. Ovako, ko može odlazi, ostali polako umiru. Pre dve nedelje je popunio upitnik UNHCR-a za odlazak iz zemlje.

Izlazimo napolje. Između baraka, na suncu, prilike. Stoje, svaka za sebe. Stoji i Rajko Grkić, iz Zapadne Slavonije, zakopčan u plavo skijaško odelo gleda kroz vas. Neuredna kosa, kratka brada, na sva pitanja tiho odgovara "tu sam". Prilazi nam, u maramu povezana, Stana Bogdenić, slušala ispovest ostalih, "sa svijem je zadovoljna, ne more upravnik dati što nema"... Veselinko nam daje stihovan rukopis "šah - šuh - šeh", da objavimo.

TAK JE KAK JE: U petoj baraci kuhinja sa trpezarijom koja je i dnevni boravak. Oveća prostorija, vinas pločice, u dva ćoška televizori, stolovi uza zid, nekoliko stolica... dve bubnjare u sredini... Napred otvoren šuber, vreme ručku. Ljudi pune prostoriju, stoje, zaustavljen kadar. Pred šuberom red, plastične porcije, uzimaš sledovanje i ćutke odlaziš.

Vladić nas upravnički hvata za ruku i vodi u kuhinju da demantuje prigovore na hranu. Kuvar uniformisan, zna pos'o. Hrana je ista kao na gradilištima gde ljudi plaćaju, kalorija je to, drugo je što oni izvoljevaju, šalju dopise Komesarijatu, koje oni parče mesa hoće, gde radnik plaća, tu dolazi parče mesa. Ima mesa, ne možeš doterati kalorije bez mesa, ukus, kvalitet, kvantitet, referiše kuvar. Vladić kaže, probajte, vidi se kobasica, slanina...

Prilazi nam uredna starija žena iz Karlovca, Danica Marković. Ćerka joj je u Torontu, udata Blažeković, da bog da sazna gde je "da joj nešto opravi".

Vladić nas vodi da pokaže WC, kupatila, ima, - kaže: "Sve. Jeste da u nužnik ne može da se uđe, ali neće doći Buba Morina da čisti. Jeste da voda curi, da nema tuševa, ali to je skinuto. Sve ima. I u trpezariji bilo stolova i stolica, ali polupali. U pasulju imaju kobasicu, imaju kokoši za jaja, ne znam šta bi više hteli, jebem ti... nije mi jasno." Oni što prigovaraju su neradnici, ljubomorni što je on stvorio, pred'o dokumenta, čeka vizu za Australiju.

Sredinom barake hodnik, levo i desno sobe. Ispred vrata naslagan karton, prazne limenke, ugalj, džakovi... Ulazimo u sobu kod Kalanje. Čisto. Da mu je da ode u Smederevo, poverava da se krčmio alkohol, bila ludnica, nije se moglo spavati, "ratovalo" se danonoćno, prijavio, došli iz opštine i oduzeli alkohol. Gojkov sused Jovo Vladić, selo Slovinci, Kostajnica. Sa njim u sobi starija žena iz Sanskog mosta. Metalni vojnički kreveti, vojnička ćebad, više džakova, čini se sa vunom... Sve vojničko, kaže Jovo. Stoji nasred sobe, začešljan, sako, vojnički, džemper, neprirodno miran. "Kako je - tako je, drukčije ne ide, tako je kako drugi naprave. Tak je to", kaže sa hrvatskim naglaskom.

U hodniku nas napadno pozdravlja Jelka Bajić iz Lapada. Ofarbana u žuto, kikoćući se saopštava da je sve dobro, "ima hrane, šta može bolje". Obraća nam se i Joka Glušac iz Orahovca. Plače, "donela hroničnu bolest, pritisak oda 200 sa 100", sin se ne javlja iz Australije, bolest pritisla, nema mira...

U susednoj baraci Dušan Komazec, dobro zašao u godine, sa bratom i majkom. Iz Orahovca. Kako je - tako je, ima i dobro, ima i loše. Nit je protiv Miloševića, nit je "zanj". Tako je i on za tebe, uključuje se brat sa kreveta. Samo još žicom da nas ograde, u pola glasa će. Majka Sofija u crnini, rukom steže krevetsku šipku. Dušan replicira bratu, ne mogu oni biti protiv kad je ceo svet protiv nas, sve se vidi na televiziji. Tak je. Na vratima, koso od Komazeca, januarska umrlica. Đorđe Knežević, rođen u Vrlikama kod Knina, sahrana na groblju u Čajetini, ožalošćeni...