O građanskoj neposlušnosti

Ponižavajući kondukter

Ili kako vlast može da padne zbog markica u gradskom saobraćaju

Koncept građanske neposlušnosti jedno je od velikih dostignuća savremene civilizacije. U novijoj istoriji njegova pojava vezuje se za 60-te godine i sve alternativne pokrete koji su tada nastajali u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama (studentski pokret, pokret protiv Vijetnamskog rata, feministički pokret, pokreti protiv rasne diskriminacije...). Rezultat tih kretanja je reafirmacija koncepta civilnog društva kao kulturno-političke alternative i opozicije političkom establišmentu vladajućih elita (koje, pored ostalih, čine pripadnici vladajućih, ali najčešće i opozicionih pitanja). U političkoj i pravnoj teoriji, do kraja 60-ih godina vladajući pozitivizam (po kome nije moguć nikakav otpor zakonu) potisnut je novim liberalnim teorijama koje su morale i umele da inkorporiraju rezultate novih društvenih kretanja i novonastale kompleksnosti društvene dinamike u kojoj su ne samo osnovni pojmovi dobro uređenog društva poput pravde i slobode već i svi postulati, a naročito metodi vladavine, izloženi kako kritici javnog mnjenja tako i drugim radikalnijim oblicima osporavanja - sve do građanske neposlušnosti. Stoga nije čudo što dve teorije u čijem su centru ljudska prava - Rolsowa izložena u Teoriji pravde i Dworkinova u Shvatati prava ozbiljno - kada dolaze do objašnjenja njihove praktične primene i odbrane podiže u prave spomenike ljudskom dostojanstvu eksplicirajući koncept građanske neposlušnosti.

Ovaj koncept svoju vrednost poprima u vremenima kada su neka osnovna merila i shvatanja slobode, pravde, morala, konstitucionalizma ozbiljno nagrižena usled neadekvatne vladavine u jednoj zemlji (odnosno kada raste osećaj da su zakoni i uredbe nepravedni). Kako Dworkin ističe, pojedinac nema samo dužnosti prema državi, već i prema moralu, časti, sopstvenoj savesti, drugim licima i institucijama. On (pojedinac ili grupa, pokret) je dužan da sledi zakone svoje države sve do trenutka kada ozbiljno počinje da sumnja u njihovu pravednost, legitimnost i validnost. Tada započinje da pruža razne oblike građanske neposlušnosti, pri čemu osnovno što treba istaći jeste da on to radi ne da bi se suprotstavljao istinskom konstitucionalnom uređenju svoje države već upravo da bi ga reafirmisao, odnosno da bi naterao vlast koja je iskočila iz koloseka da se vrati u granice zakonitosti, ustavnosti i morala. Građanski i studentski protest 96/97. bio je tipičan primer građanske neposlušnosti.

Otada su se mnoge stvari izdešavale na našoj političkoj sceni i analitičari smatraju da su svi ti negativni procesi doveli do stanja apatije i razočaranosti među građanstvom i osećaja ničim ograničene neUSTAVljene moći kod vladajućeg establišmenta (u kojoj sada i formalno participira politička grupacija koja je doskoro izigravala parlamentarnu opoziciju). Odnosno da ovi drugi mogu da rade onima prvima šta god hoće. Da li je to baš tako? Naš stav je da nije. Građanska neposlušnost ne podrazumeva stotine hiljada ljudi na ulicama. Bitnije je da pojedinci i grupe na svojim pre svega interesnim poljima ne odstupaju od zaštite svojih individualnih i grupnih prava. A protekla godina pokazala je da je ta svest o neotuđivosti sopstvenih prava znatno narasla u pojedinim sferama i pored nemogućih unutrašnjih i spoljnih uslova delanja; navedimo OTPOR studenata i profesora na Filološkom i Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, burne reakcije na Zakon o privilegijama, sve akcije koje je ANEM pokrenuo sa ciljem zaštite svojih članova i naročito načine na koje su recimo Čačani znali da odbrane svoju lokalnu televiziju. Ovde bih se ipak osvrnuo na jedan noviji slučaj.

Naime, od pre par dana u Beogradu su na snagu stupili novi propisi o gradskom saobraćaju. Sa ciljem da se građanima otme i poslednji dinar, dosad postojeći jedinstveni sistem naplate za GSP, Lastu i Beovoz je ukinut. No GSP (čitaj gradska vlada, odnosno SPO, odnosno, prema rečima gospođe Kajganić, gospođa Danica Drašković) obradovao nas je i drugim novinama. Osim što je domen zona smanjen (te je recimo Banjica u 2. zoni), posebno zanimljiva rešenja vezana su za vreme važenja pretplatničke markice. Dakle, radnicima je dozvoljeno da se voze samo od ponedeljka do petka, odnosno kada idu da rade. Tokom vikenda i tokom praznika imaju da sede kod kuće (a i šta će napolju kad kod kuće imaju venecuelanske serije od jutra do mraka), ili da koriste usluge privatnih prevoznika, kojih je doduše sve više, ali je u radnika para sve manje. Dakle, po novim shvatanjima, građanima ovoga grada simbolički su uskraćeni bioskopi, pozorišta, izleti, izlasci, bavljenje sportom, posete porodici i prijateljima i sva ostala zadovoljstva te vrste koje čovek obično praktikuje tokom vikenda i praznika, ili su, bolje rečeno, postali luksuz za koji treba platiti.

Studenti i omladina, međutim, mogu da se voze vikendom (oni valjda mogu da koriste gore navedena zadovoljstva), ali samo do ponoći. Od ponoći do četiri ujutro (dakle u vreme kada se omladina koja je "izašla" obično vraća kući) ne mogu; ili mogu, ali po ceni od svega pet dinara. Ove mere su više nego opasne i mogu dovesti do krajnje neželjenih posledica, pre svega po konduktere. Narod je ionako besan na sve što mu se događa, a Beograđani su posebno pogođeni laganim umiranjem dosadašnjeg gradskog prevoza, odnosno njegovom ubraznom privatizacijom (podsetimo - gradski prevoz se do nedavno tretirao u narodu kao nešto što je potpuno džabe, a jednom stečenih pogodnosti se ljudi teško odriču). Kada se taj bes spoji sa, recimo, alkoholom ili nečim drugim, može se svašta očekivati. Zbog svega ovoga apelujemo na gradsku vladu da preispita svoje odluke i da ih uskladi sa načinom života građana ovoga grada da ne bi izazvala nove lavine nezadovoljstva.

Prošle noći vratio sam se kući autobusom GSP-a. Veliku većinu putnika činili su ljudi mlađi od dvadeset pet godina, i svi su se pozivali na svoje učeničke i studentske markice smatrajući da imaju legitimno pravo da se voze i noću. Ono što je bilo fascinantno bio je osećaj jedinstva i uverenosti u pravednost svog postupka kod te spontano nastale grupe ljudi. Čini mi se da kondukter nije uspeo ni pet karata da naplati. Za pametnu vladu ovo bi bilo sasvim dovoljno da ukine ove neracionalne i ponižavajuće propise.