Premijere: Nek ide život

Igračka-plačka

"Ideja da profesionalno debitujem u pozorištu učinila mi se još primamljivijom jer je tekst u sebi jasno posedovao osnovu za nešto što me je u ovom poslu uvek interesovalo i što bih uslovno nazvao 'balkanskom mešavinom žanrova'", kaže za "Vreme" poznati režiser Srđan Karanović

Ranko Božić i Srđan Karanović, pisac i reditelj predstave Nek ide život, izazvali su interesovanje za najnoviji projekt Zvezdara teatra i pre nego što je izveden. Pisac zato što je izbeglica, zato što je autor scenarija za filmove Ovo malo duše i Stanica običnih vozova prikazanih u Kanu i Strazburu, i zato što ranije nije pisao za pozorište, a reditelj zato što deset godina nije ništa režirao i zato što mu je ovo prva pozorišna režija.

U Beograd je Ranko Božić došao iz Tuzle dan pre nego što se zaratilo, a u Tuzlu, u posetu roditeljima, došao je iz Sarajeva, dan pre nego što se tamo zaratilo. U Sarajevu je živeo samo devet meseci istina "najsretnijih u životu". Da ga nije upoznao, život bi mu, kako kaže, "bio jednostavniji, manje bi patio". U Beograd je došao na vikend, koji, evo, traje još od maja 1992. godine. "Do kraja te jeseni nisam pročitao nijednu knjigu niti sam imao olovku i papir, misleći da je čitanje knjiga, a pisanje pogotovo, postalo potpuno besmisleno. Tek sam pred zimu počeo da se privikavam i na to da će rat trajati i da treba nešto raditi."

LIČNA STVAR: To su istorijske okolnosti, kaže Ranko Božić, u kojima je leta 1993. godine počeo da piše tragično-šaljivu dramu isto takvog naslova "Nek ide život". Pokretačka emocija da piše, bila je ć samoubistvo. "Prvo sam konsultovao Kamija i Dostojevskog. Nisu mi pomogli, stvar je bila previše lična. Priču sam pronašao u jednoj situaciji iz studentskih dana", jedinom autobiografskom detalju, u drami o mladim ljudima sa čestim mislima o samoubistvu. "Dugo sam imao samo početak i kraj priče: ako tri muškarca često pričaju o samoubistvu, pre će se ubiti devojka koju oni uvode u priču nego oni. Trebalo je samo naći motive za korak koji će načiniti devojka i opravdati tezu da oni koji često negoveštavaju samoubistvo obično to ne urade." Pa ipak, iako se, posle toliko najava na kraju drame desi samo jedna smrt, nagoveštena perspektiva je tamna. "Verovatno, ali meni se čini da tekst nije mračan i da ima životnu energiju, dakle nešto što uvek preživljava... Dramu sam završio tek iduće godine, čini mi se, i zato što nisam želeo da je završim. Bilo mi je lepše da se družim sa njenim likovima, da živim njihovim energijama nego u realnosti."

Ranko Božić, scenarista i dramski pisac, diplomirao je svetsku književnost u Beogradu. "Kad sam počinjao TV dramu, govorili su mi da pišem što kraće scene, što kraće dijaloge, a sad, za pozorište, trebalo je sve naopako. Ja sam to pokušavao, ali verovatno nisam mogao da pobegnem od onog što sam već znao." Otud, misli Božić, osnova za Karanovićevu filmsku režiju predstave.

KIČ ILI SMRT: Kaže da se njime poigravao "neki prst sudbine i to lepo". Na trećoj godini svetske književnosti odlučio je da upiše dramaturgiju "zato što se sa njihovim indeksom ulazilo besplatno na FEST i na predstave. Čuo sam da je potrebno napisati samo jednu dramu i dobiti indeks. Pun samopouzdanja predao sam 'Ovo malo duše', a oni su me glatko odbili kao totalno netalentovanog. Iduće godine sa 'Stanicom običnih vozova' bio sam u užem izboru, ali ništa. I, desilo se da su me u junu odbili, a tog novembra TV Sarajevo je počela da radi "Ovo malo duše" sa Ademirom Kenovićem.

Srđanu Karanoviću se Božićev tekst, koji su mu doneli Snežana Bogdanović i Uliks Fehmiu učinio, kako kaže, "kao izuzetna osnova za zanimljivu pozorišnu priču o mladim ljudima koji, poput mnogih od nas, naizgled lagodno životare u senci političkih bezumlja, sramote i bede i koji na različite načine beže u ironiju, cinizam, površnost, kukavičluk, demagogiju, kič ili smrt. Ideja da profesionalno debitujem u pozorištu učinila mi se još primamljivijom jer je tekst u sebi jasno posedovao osnovu za nešto što me je u ovom poslu uvek interesovalo i što bih uslovno nazvao 'balkanskom mešavinom žanrova'. Ukratko, izgledalo mi je da mogu načiniti duhovnu predstavu o jednoj vrsti života u senci koja bi na kraju, bar kod nekih gledalaca, izazvala suze ili ih ozbiljno zamislila nad našim sudbinama."

POP I POPADIJA: Radeći predstavu, Karanović nije bežao od svojih filmskih iskustava, ali je maksimalno želeo da ih podredi pozorištu. "Od samog početka bio sam svestan da se film uglavnom radi 'na parče', a predstava 'po slojevima'. Tako sam je i radio uveren da će njen pravi domet moći da se meri tek posle dvadesetak predstava, odnosno onda kad se do kraja izgrade svi željeni slojevi i kad se postigne neophodna lakoća svesno spore i postepene gradacije - od igračke do plačke."

Rad sa mladim glumcima Karanović naziva - slatkom mukom. "Mislim da smo se lepo družili, prilično razumevali i pored velike razlike u godinama i u shvatanjima profesionalizma i odnosa glumac-reditelj: neki su me u šali čak nazivali 'Nemcem' zbog moje sklonosti ka tačnosti i preciznosti. Mislim da je većina njih uspela da izgradi vrlo složene i različite likove i da značajno pomogne željenoj koncepciji ove žanrovski pomešane, ali, čini mi se, stilski dosledne predstave. Dosadašnji prijem kod publike uverava me da će gledaoci sve više voleti ovu predstavu. Kao ni u slučaju mojih filmova, ni sada nisam gajio iluziju da će se predstava dopasti baš svima i da će baš svi do kraja razumeti razlog njenog postojanja. Uostalom, to je sasvim prirodno jer svi već dugo znamo za izreku: neko voli popa, a neko popadiju."