Književnost: Sporni Fajront u Grgetegu

Vesela igra sa tužnim krajem

Može li se dogoditi da se pisac i izdavač zajedno naklone i kažu: "Dobar dan, 'štovana čitalačka publiko! Ovo je bio laki vodvilj na temu 'Književni život u Srba'. Svi zapleti, zablude, nesporazumi i aluzije smišljeni su isključivo radi vašeg zadovoljstva. Ovako bi možda izgledao susret jednog pisca i izdavača na drugom mestu, u drugom vremenu. Ali, ne i ovde! Zato uživajte zajedno sa nama. Pred vama je novo izdanje Fajronta u Grgetegu."

Pisac je, u zemlji Srbiji, čudna biljka. Malo ko čita, a slepo mu veruju; ne cene ga, a slušaju; kad slušaju, ne razumeju; dive mu se, a psuju kad neko spomene nešto što zvuči kao "knjiga"; ruže ga, a krišom zbog nečeg zavide... i tako u nedogled.

Pisac ne zaostaje za čitaocem u ovoj čudnoj dijalektici nesporazuma.

On je nezadovoljan što pripada maloj književnosti, a svoju zemlju uzdiže na nebesa; uvek se žali kako knjige niko ne čita, a zavidnim prijateljima (piscima) potom prepričava kako ga svi prepoznaju na ulici; podsmeva se nepismenom i priprostom narodu kojem pripada, a u knjigama ga veliča; stalno ponavlja kako mu je ovo poslednja knjiga koju je objavio, a iznova beleži nove ideje... i tako u beskraj.

Književne nagrade unose dodatnu zbrku u zamršenu mrežu odnosa pisca i čitaoca.

DIJALEKTIKA NESPORAZUMA: Postoji dve stotine pedeset književnih priznanja, ali ni to nije dovoljno za sve knjige koje se objave; priželjkuju se, a javno blate i pljuju; nadaju im se gotovo svi koji su uspeli da udome kakvo delce između korica, a pri tom glume strašnu ravnodušnost; stalno se ponavlja kako im se gade igre i prljavštine oko nagrada, a potom se "slučajno" okreću telefoni starih poznanika koji su se zadesili u kakvom žiriju... i tako, sve dok ne prođe besana noć pred odluku žirija i dok se ne saopšti ime dobitnika. Pogled nade ostaje i dalje ulog u novoj igri sve do izvlačenja imena dobitnika sledećeg književnog priznanja.

Naravno, nisu ni sve nagrade iste.

Niko se do sada nije ozbiljno zavadio zbog Borskog grumena, Šumadijske metafore ili Paunove nagrade. Možda i jeste, ali su se ti sporovi razrešavali na nivouu lokalnog sastajališta pisaca iz Repišta. Malo ko je iskreno zažalio za Zlatnom kacigom, Kamičkom ili Nagradom beogradskog izdavača Tvoračka radionica. Retki pisci su zaista od srca poželeli Srpsko pero, Nagradu Mladi lastar ili Žičku hrisovulju. Tek poneki oprezniji stvaralac je možda pomislio kako i ta Ravnogorska nagrada Draža Mihailović može katkad ustrebati jer "nikad se ne zna", ili bi se kakav indolentni ljubitelj lepe reči ponadao kakvom dobrom krkanluku nakon Nagrade za boemsku pesmu koju dodeljuju restoran "Riznica" i "Ponik komerc" iz Prištine. Oni bogobojažljiviji sigurno se ne bi lako odrekli priznanjaVidovdanskih pesničkih susreta iz Sokoca ili nagrade Patrijarh Pajsije, mada im smernost ne dozvoljava ni da se pošteno posvađaju oko prizanja.

Za svađu, nesporazume i ispiranje usta "beogradske čaršije", što je postalo dobroćudni nadimak za "kafansko-kvaziumetničko-novinarska naklapanja" rezervisano je najprestižnije književno priznanje, Ninova nagrada za roman godine. Povod je lako pronađen i ovog puta. Nagrađeni roman Fajront u Grgetegu, koji je objavio Nolit, pojavio se ubrzo između korica drugog izdavača, Stubova kulture.

Junak ovogodišnje priče je sam pisac.

Danilo Nikolić, vremešni gospodin neupadljivog izgleda, autor više knjiga koje su lakše nalazile put do kritičara nego do čitalaca, vrednovan i nagrađivan ali nedovoljno poznat širim čitalačkim krugovima, dugogodišnji novinar Radio Beograd i strastveni ribolovac, dobio je ove godine, pomalo neočekivano, Ninovu nagradu. To je činjenica književnog života.

Linearni tok radnje se prekida na tom mestu. Ona se dalje prelama u dve slike, različite i neusaglašene, protivrečne i sukobljene, kao u nekom romanu u kojem se autor poigrava čitaocem ili igra zajedno sa njim, vodi ga iz jedne perspektive u drugu, zbunjuje lažnim krajevima, izmešanim poglavljima ili likovima koji tragično umiru, a malo kasnije ugodno ćaskaju sa prijateljima.

DVE SLIKE: U jednoj prilici vidimo Danila Nikolića kako krajem meseca januara sedi u prostorijama Stubova kulture i vadi olovku iz unutrašnjeg džepa sivog sakoa, koji nosi u kombinaciji sa tamnom kravatom i belom košuljom zakopčanom do grla, da potpiše ugovor o izdavanju njegovih Odabranih dela, uključujući i nagrađenu knjigu Fajront u Grgetegu. Nekoliko dana ranije on je potpisao ugovor sa Nolitom za dva nova izdanja budućeg romana, što je jednom prilikom i rekao svom budućem izdavaču. Danilo Nikolić, čovek starinskih predstava kada se radi o poslovima objavljivanja knjiga, nadao se kasnije da će se, kad prođe oluja (baš tako je razmišljao, "kada prođe oluja"), postići dogovor sa Nolitom o novom izdanju Fajronta u Grgetegu, jer je ovaj naslov tek treći po redu u budućem kompletu Stubova kulture. Pisac nije imao pojma (baš tako kaže, "nisam imao pojma") da se knjiga Fajront u Grgetegu već priprema za štampu, i da će se uskoro pojaviti u izlozima knjižara.

Neki slučajni posetilac mogao je videti pisca kako navraća u prostorije Stubova kulture, ali je sve nekako drugačije. Pisac je tokom potpisivanja ugovora sa Stubovima kulture prećutao ugovor sa Nolitom, ali je rekao da bi, kao Nolitov autor, hteo da ostane korektan prema toj kući. Da li je problem da Nolit objavi dva broširana tiraža nagrađenog romana? - pita pisac i dobija odričan odgovor. Nekoliko dana kasnije, Danilo Nikolić govori da je još ranije potpisao ugovor sa Nolitom i da u njemu postoji odredba da niko ne može da objavi nove knjige dok Nolit ne rasproda dva izdanja, da on sam nije obratio pažnju na to, da je to nesporazum, ali je na kraju sa advokatom Stubova kulture pisac sastavio aneks kojim bi trebalo da se razreši te obaveze prema Nolitu. Danilo Nikolić zna da se roman Fajront u Grgetegu sprema za štampu, da su završeni poslovi lekture, korekture i pripreme korica. Nekoliko dana kasnije, pisac dolazi u Stubove kulture da vidi prve primerke knjige i ponovo govori da treba videti da se postigne dogovor sa Nolitom. O čemu treba da se dogovaramo sa Nolitom - pitaju ga urednici Stubova kulture (baš tako, "o čemu treba da se dogovaramo sa Nolitom, čika Danilo"). Pisac kaže, pa eto, on ne zna, da je on sam kriv, da imaju pravo da ga blate, ustaje i izlazi.

Tako se jedan sled činjenica prelama u sećanju pisca i urednika u Stubovima kulture. Prema elementarnoj logici stvari, piščeva slika događaja odgovara samo njemu, baš kao i slika izdavača. Zato su pisac i izdavač u sporu.

Tada su se i poslednji put sreli. Sledeći put će se verovatno videti na sudu, jer je pisac nakon toga saopštio da prekida svaku saradnju sa Stubovima kulture, i tražio da se obustavi distribucija knjige Fajront u Grgetegu. Izdavač je knjige povukao iz prodaje, ali je najavio tužbu protiv pisca zbog obmane i štete koju je pretrpeo.

Kada bi se pisac i izdavač, nakon svega, zajedno naklonili i rekli: "Dobar dan, 'štovana čitalačka publiko! Ovo je bio laki vodvilj na temu 'Književni život u Srba'. Svi zapleti, zablude, nesporazumi i aluzije smišljeni su isključivo radi vašeg zadovoljstva. Ovako može da izgledao susret jednog pisca i izdavača, ali samo na drugom mestu i u drugom vremenu! Zato uživajte zajedno sa nama. Pred vama je novo izdanje Fajronta u Grgetegu" - to možda ne bi bilo duhovito, ali bi se većina nasmejala šali i pokušaju ruganja turobnom licu svakodnevice, koja menja ljude, prilagođava ih sebi i zavlači im se pod kožu, ma koliko se tome opirali. (To je prećutno prihvaćeni poraz manjine.)

KONCI RADNJE: Konce ovakve radnje, baš kao u romanu, morao bi da povlači pisac. Naravno, to ne može onaj ko napiše Fajront u Grgetegu.

Uz dužno poštovanje prema autoru i ocenama kritike, taj roman ne izaziva istinsko čitalačko uzbuđenje, čak ni kada se služi modernim strategijama pseudofaksimila, lažnih citata, kolaža, kompozicija... sve dok ne navede kritičare Ninovog žirija da pomisle kako je to "odličan susret tradicionalnog i modernog pripovedanja". Roman liči na susret, ali na slučajni susret sa nekim dobroćudnim, zanimljivim neznancem s kojim delite deo puta u zajedničkom kupeu. Nepretenciozno i na momente duhovito i efektno, ali jednostavno i prepoznatljivo do zasićenja. U nekoj zahtevnijoj i složenijoj književnoj formi, to bi mogao biti samo glas jednog od likova, izgrađen sa jakom distancom ali bez potrebe da to postane zajednički fon u koji se utapaju glasovi svih junaka romana. Na kraju puta se sa takvim saputnikom samo učtivo pozdravite i brzo rastanete (što sigurno nije tako jednostavno i lako kad susret zbilja dodirne), okrenete se na svoju stranu, i prepustite sivilu koje zaokuplja vidno polje i neumitno prekriva taj susret.

To nije stvar ukusa, jer romani koji su nekad dobijali Ninovu nagradu (Kiklop, Roman o Londonu, Peščanik... da se ne ide dalje, jer će zvučati zlonamerno) grabe sa sobom čitaoca, vuku tog slučajnog namernika gaseći njegovu želju da se suprotstavi ili odupre toj snažnoj struji, guraju ga nemilosrdno i preteći ka dnu ili nose ka površini, ka dnu ili površini, ka dnu ili povšini, ka dnu ili... i tako do poslednje stranice, jer to nije bezazlena, dokona i zaludna igra pisca sa čitaocem već revolucija koja se odvija u duši jednog čoveka. Posle takvog iskustva ništa nije isto.

(Post scriptum: Fajront u Grgetegu u izdanju Stubova kulture biće, posle niza godina, verovatno spaljena knjiga, možda prva uz neumitnu odluku izdavača i prećutnu saglasnost samog autora.)