Film: Pogled u prošlost

Melijesova deca

Klasici nemog filma prikazani u okviru pratećeg programa Festa vratili su publiku u pionirske dane filmske umetnosti; program, međutim, nije rastao na nostalgičnim sentimentima već je kroz razgovore stručnjaka promišljao odnos savremenog i nemog filma

Klavirski taktovi koji su u sali Kinoteke pratili projekcije klasika nemog filma, u okviru festovskog programa "Pogled u prošlost", vratili su publiku u pionirske dane filmske umetnosti i pobudili su nostalgične sentimente. Tokom FEST-a prikazano je deset remek-dela svetskog nemog filma, manje izvikanih od Oklopnjače Potemkin ili Rođenja jedne nacije, ali ne manje vrednih - od Murnauove potresne melodrame Zora (Sunrise) do Štrohajmove senzualne studije Luckaste žene (Foolish Wives).

Da ova vremeplovska ekskurzija u osvit veka ne ostane samo na prisećanju već da preraste u podsticaj za ozbiljnija istraživanja, u Kinoteci je organizovan i međunarodni simpozijum pod nazivom "Nemi film kao ishodište savremene filmske umetnosti". Koordinator simpozijuma i programa "Pogled u prošlost" bio je agilni prof. dr Dejan Kosanović. Pored domaćih istoričara i teoretičara filma, gosti-izlagači na ovom simpozijumu bili su Miron Černjenko, istoričar filma iz Moskve, Livio Jacob, direktor Kinoteke u italijanskoj pokrajini Friuli, i Ivan Forgacs, istoričar filma iz Budimpešte.

POETIKA: Neka izlaganja na simpozijumu bavila su se tehničkim problemima čuvanja i konzerviranja arhivske građe iz najranijeg perioda razvoja filmske umetnosti, dok su najintrigantniji teorijski doprinos naslovnoj temi dali prof. Marko Babac sa FDU i Stevan Jovičić, šef Arhiva Jugoslovenske kinoteke. Tražeći odgovore na pitanje šta je zajedničko nemom i savremenom filmu, prof. Babac je izneo tezu da bi se kao reč koja čini sponu mogao uzeti san - pod čime je podrazumevao oniričku prirodu filmskog izraza. Ilustrujući svoju tezu insertima iz nekih od najznačajnijih ostvarenja iz istorije filmske umetnosti, povukao je paralelu između nestvarnosti, "paranormalnosti" i pomerenosti percepcije u snu i u filmu. G. Jovičić je govorio o poetičnosti filmskog jezika, koja je uspostavljena u doba nemog filma i u tom periodu u nekim momentima dosegla svoje vrhunce. Kao primere, prikazao je inserte iz nekoliko Dovženkovih filmova, naročito one koji obrađuju motiv smrti i scene umiranja.

Analiza problema prema kojem je simpozijum nazvan predstavlja vrlo izazovno traganje, i u tom smislu pomenuta dva izlaganja prizivaju svoju nadogradnju. Filmska poetika svakako jeste utemeljena u nemom periodu istorije filma, i zabeležila je tada neke od svojih najblistavijih remek-dela, ali ono što nije pomenuto jeste činjenica da poezija nije samo stvar velikih trenutaka kao što je smrt. Poetika uopšte, pa tako i ona filmska, može jednako da se očituje i u malim, svakodnevnim stvarima. Osim toga, poetika grandioznih trenutaka nalazi se na klizavom terenu gde lako skrene u didaktičnu patetiku - što prilično često i jeste slučaj s klasičnim delima sovjetskog nemog filma. U pojedinim trenucima autorske preambicioznosti, ovaj klizavi trag pseudopoetike možemo tako pratiti od Ejzenštejna do Spilberga. Zato analizi ovog aspekta filmske istorije treba prići s oprezom, i bilo bi dobro da ovaj simpozijum bude početak jednog nepristrasnog istraživanja, bez suviše romantičnog odnosa prema periodu nemog filma, obeleženom razbarušenim oduševljenjem zbog otkrića filmskog jezika.

SANJARI FILMA: Teza o snu kao zajedničkom imenitelju nemog i zvučnog filma takođe traži nadogradnju. San jeste ključna reč, i to je prof. Babac sasvim dobro fokusirao. Ali to ne bi trebalo da se odnosi samo na san kao nadnaravno zbivanje tokom spavanja, već i na san kao fantaziju, kao budno lutanje mašte po uzbudljivim predelima i zamišljenim događajima. Veza između reči "film" i "san" ne očituje se samo u oniričnosti, i nije samo perceptivne već i motivacione prirode: pravljenje filmova predstavlja realizaciju vizija, maštanja, opsesija, životnog sna, davanje prilike "alter-egu" da zaživi. U tom smislu, osnovni poriv koji je pokretao autore nemog filma na stvaranje potpuno je isti kao i kod naših filmskih savremenika, i ta sanjarska dimenzija je konstanta filmske umetnosti od Melijesa do Kamerona. Svi filmski sanjari i pripovedači priča izašli su iz Melijesovih skuta, i to je možda najznačajnija zaostavština nemog filma - u svakom slučaju, to je temelj neugasive popularnosti filmske umetnosti, od momenta kad je film prestao da bude cirkuska atrakcija pa do 21. stoleća.

Zapravo, prilično je neverovatno da se teorijske analize koje se bave prirodom i korenima filmskog umetničkog čina toliko mnogo zadržavaju na semiotici, a uporno izbegavaju da govore o motivacionim aspektima nastajanja filmskog dela - koji je zapravo njegova suština. Izgleda da je komplikovan pristup i ovde mnogo zavodljiviji od jednostavnog. Zato bi bilo dobro da motivacionistički pristup filmskoj teoriji i istoriji filma konačno dobije mesto koje zaslužuje - za početak, primenjen na razmatranje genetske linije od nemog filma prema savremenom.