Novo britansko pismo (1)

Čeprkanje po Mraku

Mekjuenov "perverzni" naturalizam i minuciozni, osetljivijem čitaocu odbojni psihologizam bio je šokantan za ništa-ne-sluteće ljubitelje elegantne ali blago ocvale Lepe Književnosti

Engleski pisac Jan Mekjuen (Ian Mc Ewan, rođ. 1948) još tokom sedamdesetih godina afirmisao se kao jedan od najznačajnijih pripovedača i romanopisaca savremene ostrvske književnosti. Zbirke pripovedaka "Prva ljubav, poslednji obredi" i "Među čaršavima" donele su mu reputaciju sjajnog, ali i morbidnog, nimalo "zavodljivog" pisca koji najčešće poseže za temama razorenih porodica, zločina i devijantne seksualnosti, ali na način beskrajno dalek od uobičajenih kanona žanrovske, tj. kriminalističke ili erotske literature: njegov ponekad zaista "perverzni" naturalizam i minuciozni, osetljivijem čitaocu odbojni psihologizam bio je šokantan za ništa-ne-sluteće ljubitelje elegantne ali blago ocvale Lepe Književnosti. Ono što je, međutim, Mekjuena uvek odvajalo od (u ovom veku tako namnoženih) sterilnih "literarnih provokatora" i drugih "anti-buržoa" gnjavatora čiji se estetski domet nikada nije pomicao dalje od provokacije kao svrhe samoj sebi upravo je njegova veština Rođenog Pisca i (prividna) lakoća i prirodnost kojom je posezao u Mrak, odnosno potreba da se zaroni u skriveno, nisko i prljavo zato da bi se odande, iz kala, iz mračnih zakutaka (pod)svesti po kojima pisci-za-mase ni za živu glavu ne čeprkaju, izvadili literarni biseri kakvih ni u prebogatoj anglosaksonskoj tradiciji nema baš mnogo...

U delu sveta gde se govori ono što se nekada nazivalo srpskohrvatski tj. hrvatskosrpski jezik, recepcija Mekjuenovih dela bila je relativno zadovoljavajuća, mada dosta haotična i razbacana: njegov prvi i možda najpoznatiji roman "Betonski vrt" (1978) objavljen je četiri godine kasnije u kultnoj biblioteci Hit zagrebačkog "Znanja", dok je podgorički "Oktoih" 1991. objavio "Utehu stranaca", roman originalno publikovan deset godina ranije. Većina njegovih priča iz dveju narečenih zbirki takođe se pojavila na srpskom ili hrvatskom jeziku, ali razbacana po nekolikim antologijama i po nepreglednoj časopisnoj produkciji. Budući da su se poslednjih godina u Beogradu i Zagrebu pojavila još dva njegova romana - o kojima će biti reči u ovom tekstu - ovdašnjoj publici ostao je nedostupan još samo roman "Dete u vremenu" (Child In Time). Njegov najnoviji roman "Amsterdam", za koji je konačno dobio vrlo prestižnu Booker Prize (koja mu je nekoliko puta izmicala u završnici), uskoro će se, kako je najavljeno, pojaviti u izdanju beogradske izdavačke kuće "Paidea".

Slučaj prvi: Za zemlju i slobodu

Kratki roman "Crni psi" (Black Dogs, 1992; srpsko izdanje: Filip Višnjić, Beograd 1998; prevod: Željka Jovanović) prikazuje Mekjuena u donekle drugačijem svetlu od onog na koje su navikli čitaoci njegovih ranijih proza: šokantni prizori, neobuzdana mašta i superiorno naratorsko umeće u ovoj knjizi su zamenjeni kontemplativnošću i nenametljivom liričnošću; "Crni psi" su, međutim, pre svega, roman ideja, i iz toga proizilaze i nemale vrline i primetne mane ove knjige. Mekjuenov narator vodi čitaoce kroz priču o Bernardu i Džun Tremen, (bračnom) paru nekadašnjih mladih komunističkih idealista koji su, neposredno posle II svetskog rata, oduševljeno krenuli da, za zemlju i slobodu, zajedno po Evropi i Vrlom Novom Svetu šire duh Obnove i Izgradnje, da bi uskoro jedan bizaran i zastrašujući događaj jakog simboličkog naboja pokolebao Džun u njenoj - ispostavilo se sasvim površnoj - veri ne samo u komunističke kanone nego u sve materijalističko-racionalističko-emancipatorske ideje i projekte; Bernard, naprotiv, još dugo ostaje komunista, a i nakon definitivnog raskida s Kompartijom (posle okupacije Mađarske 1956) ostaje, kao laburistički funkcioner i angažovana Javna Ličnost, čovek koji veruje u nauku i progres i u to da samo razumno i postojano čovekovo delanje može ljudski život učiniti boljim. Iako ostaju u braku i podižu decu, par se zapravo razdvaja: on u London, u okrilje Sveta, ona u usamljenički život u seocetu na jugu Francuske. Nerazrešiv sukob jogija i komesara, jedna od pravih priča XX veka...

Mekjuen je isuviše vešt pisac da bi mu knjiga ispala traljavo, te su tako i "Crni psi" i te kako vredni čitalačke pažnje; ali, (zlo)upotrebljavajući svoje junake kao manekene i portparole ideja, autor kao da ne obraća dovoljno pažnje na činjenicu da roman kao forma ipak ne podnosi neograničeno esejiziranje. Ipak, iako se čini da je o ljudskim sudbinama u čeljusti Istorije hteo da kaže - ili da izmudruje? - više nego što forma kratkog romana podnosi, knjiga "Crni psi", u svega cca 140 stranica i u vremensko-prostornom rasponu od Engleske pred II svetski rat do Berlina u novembru 1989. i rušenja Berlinskog zida (koji za Bernarda, svedoka izbliza, predstavlja i bukvalno, fizičko urušavanje Vere koja mu je obeležila život) predstavlja vredan, mestimično literarno veoma uspešan pokušaj da se pronikne u korene i posledice "spasilačkih" ideja i ideologija ovog veka. A one su - zar ne? - zapravo mnogo bizarnije i morbidnije od bilo čega čime se ovaj pisac ranije bavio. No, kad smo već spomenuli Berlin...

Slučaj drugi: Savršen zločin

Tri godine pre "Crnih pasa", one godine kada su Istočni Nemci nezadrživo provalili Berlinski zid da malo protandrču svojim neverovatnim trabantima i ekscentričnim wartburzima po Krojcbergu ili Šarlotenburgu i da se detinje otvorenih usta nadive šarenkastim džidža-bidžama Zapadnog Sveta, Mekjuen piše roman The Innocent (hrvatski prevod: "Nevin čovjek"; Znanje, Zagreb 1996; preveo Ivan Matković), sa kojim "Crni psi" na više ravni korespondiraju; moglo bi se, čak, reći da je ta, gore već razmatrana knjiga esejizirani appendix ovog, literarno mnogo uspelijeg romana, sumiranje i domišljanje onoga što je pisac u "Nevinom čovjeku" već (is)kazao. Gotovo cela radnja ovog (dvostruko obimnijeg) dela odvija se u Berlinu sredinom pedesetih godina, pre nego što je usred podeljenog grada prekonoć nikao Zid. Leonard, mladi i - u svakom smislu - nedužni i neiskusni Englez iz uspavanog londonskog predgrađa, stručnjak za veze, dolazi u Berlin da radi na supertajnom američko-britanskom projektu: kopa se tunel ispod granice s Ruskim sektorom, i tamo se postavljaju moćni prisluškivači sovjetskih linija (taj projekat, i taj tunel, zaista je postojao). Ubrzo upoznaje (hm, mnogo iskusniju...) Berlinčanku Mariju, i s njom se upliće u ljubavnu vezu koja sluti na srećan završetak sve dok se ne desi nešto jezivo: Marijin bivši muž, pijanac i siledžija, na dan njihove veridbe upada u njen stan i preti; u nastaloj gužvi i tuči, Leonard ga povređuje, a Marija ga dokrajčuje, što kažu u crnim hronikama, "udarcem tupim predmetom". Koji se, pri tome, zaglavljuje u njegovoj glavi... Shvativši da nemaju šanse da objasne policiji šta se desilo a da sve ne ispadne kao, u najmanju ruku, prekoračenje nužne samoodbrane, nesuđeni supružnici pokušavaju da se otarase leša. To, međutim, na kraju neće ići bez seckanja istog na što sitnije komadiće... Potvrđujući reputaciju majstora odvratnog, Mekjuen ispisuje desetke stranica zbog kojih nepripremljenom čitaocu ispada sendvič iz usta i ovaj trajno prelazi na vegetarijanstvo; Leonard zatim izgubljeno šeta okolo s kovčezima punim izmasakriranog ljudskog mesa, da bi ga na kraju ostavio u supertajnom tunelu, a zatim otišao preko, na Istok, da Rusima izda ceo projekat, u nadi da će ovi upasti i pronaći kovčege užasne sadržine, i da će sve onda lepo prekriti velika ruska tišina... I to nipošto nije sve i nije kraj, ali iole detaljnije prepričavanje složene radnje ovog romana zahtevalo bi mnogo više prostora od ovog. Na manje od tri stotine strana, Mekjuen ležerno koketira sa obrascima špijunskog romana a la John Le Carre, ostavlja čitaoca bez daha morbidnom krimi-storijom poput neke žestoko radikalizovane verzije Teškoća s Harijem, u međuvremenu ispisuje vanserijsku love story kakva bi trebalo da posrami sve nabeđene tankoćutne lirike i estete, i onako uzgred, manirom prvorazrednog društvenog opservatora, slika više nego ubedljivu fresku pobeđenog Berlina, odnosno devastirajućih posledica jedne totalitarne ideje i frustrirajuće pretnje one druge, ali takođe i bolesnog besmisla cele hladnoratovske igre u kojoj, na kraju, i izmasakrirani leš čoveka može negde da se zagubi kao nevažan detalj, do neznatnosti sitan novčić u potkusurivanju Ozbiljnih Igrača.

"Nevin čovjek" je prava mera Mekjuenovog zavidnog književnog majstorstva, po mnogo čemu i njegov najbolji roman. Pametno se opredelivši da o zagonetnim silnicama Istorije, Ljubavi, Dobra i Zla, Lepote i Užasa, relativnosti lične i kolektivne nedužnosti i krivice priča sama Priča, a ne neki mislilac-demijurg i Gospodar Ideja, Jan Mekjuen dokazuje da je umeće pripovedanja pre, posle i iznad svega, i da vešto razvijena i ozbiljno domišljena pripovest s lakoćom brani i sebe, i svoje junake, i sve njihove, kao i piščeve ideje. Knjiga se, inače, još može nabaviti u hrvatskom prevodu, a pozivni broj za Zagreb je 99 385 1...