Skandal u evropskim strukturama

Velika brljotina

Posledice nedavnog skandala najavljuju da će građani EU zahtevati reorganizaciju unutar Unije, koja bi im omogućila da direktnije učestvuju u donošenju odluka

Zasedanja Evropskog parlamenta i Evropske komisije sinonim su za dosadu i monotoniju, ali je raspetljavanje afere koja tereti članove Komisije za korupciju, nepotizam i ostale finansijske malverzacije pružila dovoljno materijala za snimanje nekoliko sapunskih opera. Šampanjac sa proslave lansiranja jedinstvene evropske valute - eura - jedva da je popijen, a eurobirokrate su morale naglo da se otrezne nakon što je otkriven skandal koji preti da iz korena izmeni najvažnije institucije Evropske unije.

Lavina optužbi se kao hladan tuš sručila na glave predstavnika Francuske i Španije u Komisiji, oboje su inače socijalisti: bivšeg premijera Edit Kreson i Manuela Marina, sadašnjeg potpredsednika Komisije, zbog malverzacija sa fondovima i nepotizma.

Marin, koji rukovodi evropskim fondovima za humanitarnu pomoć (ECHO), tereti se da je zametnuo trag milionima maraka predviđenih da završe u Bosni i Africi. Gospođa Kreson je optužena da je fondovima teškim milione dolara obezbedila odlično plaćene poslove ili rukovođenje projektima. Kako je istraga pokazala, među štićenicima bivše francuske premijerke nalazi se i njen bivši zubar, koga je gospođa Kreson ovlastila da rukovodi borbom protiv side na evropskom nivou i da organizuje pružanje stručne pomoći raznim seminarima i akcijama van granica Unije.

Ni aktuelni predsednik Komisije Žak Santer nije pošteđen teške kritike, doduše ne zbog zloupotrebe već zbog toga što je svojim izjavama izbegavao da prihvati odgovornost i pokaže odlučnost da se finansijska zavrzlama raspetlja omogući satisfakcija milionima poreskih obveznika, žitelja Evropske unije.

Nekoliko stotina miliona dolara koji su se raznim i mračnim kanalima slili u privatne džepove sami po sebi i ne bi bili dovoljan razlog za skandal, ako se imaju u vidu ukupni troškovi servisiranja hiljada eurobirokrata. Na primer, samo seljakanje predstavnika Evropskog parlamenta i štampanih materijala na liniji Strazbur-Luksemburg-Brisel guta oko 50 miliona dolara godišnje. Stvar postaje ozbiljnija, međutim, ako se u obzir uzme činjenica da lavovski deo budžeta EU upravo proguta podrška različitim projektima čije rukovođenje nadgleda - Komisija. Čak 80 odsto budžeta odlazi na programe i projekte podrške i pomoći, od kojih su najvažniji oni za usklađivanje tranzicije zemalja istočne i srednje Evrope, budućih članica Unije.

DEMOKRATSKI DEFICIT: Međutim, ono što je afera oko zloupotrebe sredstava pokrenula međutim, od mnogo je veće važnosti za buduće funkcionisanje evropskih institucija. Ova afera je načela stare rasprave oko političkog legitimiteta Unije, ili onoga što se u žargonu naziva "demokratskim deficitom". Naime, struktura Evropske unije, trebalo bi da podseća na organizaciju odgovarajućih institucija u ostalim evropskim demokratskim zemljama - da ima svoju vladu, zakonodavno telo (parlament) i nezavisno sudstvo. Ali, kako EU nije ni nacionalna ni nadnacionalna država čiji izabrani predstavnici vlasti svoj autoritet zasnivaju na ukazanom poverenju jedinstvenog biračkog tela, ni osnovne institucije EU ne odgovaraju onima na kojima je zasnovana demokratska državna vlast.

Izvršnu granu EU čini Savet ministara petnaest članica Unije, koji usklađuju odluke mukotrpnim raspravama iza zatvorenih vrata. Za svaku odluku je potreban konsenzus, tako da praktično svaka zemlja ima pravo veta. Evropsku komisiju čini 20 predstavnika, iz svake zemlje po jedan, s tim što Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Španija i Italija, kao najveće zemlje Unije, imaju pravo na dva predstavnika. Osim što rukovodi pomenutim fondovima iz budžeta, Komisija daje predloge Savetu ministara, i često se smatra simbolom čitave Unije. Članovi Komisije se ne biraju već ih postavljaju vlade članice Unije, i to su obično ugledni državnici, članovi vladajuće partije ili koalicije. Mandat im traje pet godina, a imaju pravo na reizbor. Praktično su nesmenjivi, osim kad im članovi Evropskog parlamenta ne izglasaju nepoverenje, kao što je nedavno pokušano, ali se dosad nijednom nije desilo.

Naime, statut štiti članove Komisije klauzulom po kojoj se ne može glasati o poverenju članovima pojedinačno već celoj komisiji u paketu. S druge strane, Evropski parlament je jedino telo EU čiji su predstavnici demokratski izabrani i podložni javnoj proveri poverenja. Nikad u istoriji Evropske unije nije bilo žučnije rasprave, od koje su se tresli zidovi strazburškog zdanja, nego prilikom poslednjeg glasanja o poverenju Komisiji, a zbog pomenutog skandala. Glasanje je otkrilo podele ne samo po političkim afinitetima (konzervativni predstavnici su listom glasali za nepoverenje), već i po nacionalnoj osnovi; Nemci i Britanci su bili vatreni zagovornici opoziva osramoćene Komisije, dok su španski i francuski predstavnici pokazivali izvesno razumevanje za finansijske brljotine. Brljotina ipak nije bila toliko velika da Parlament načini presedan i smeni svih 20 komesara. Ta mogućnost za sada ostaje samo teorijska, jer bi opoziv čitave Komisije ne samo blokirao rad te institucije već bi bili kažnjeni i oni komesari čiji je rad do sada bio besprekoran. Ipak, Parlament je doneo odluku o formiranju posebnog komiteta revizora i finansijskih inspektora koji bi trebalo da do kraja marta istraže slučaj zloupotrebe fondova, nakon čega bi se počiniocima ipak izrekla izvesna disciplinska mera.

PREISPITIVANJE: Od ukora i disciplinskih kazni, međutim, važnije je što je afera, i rasprava koja se povodom nje odvijala, u centar pažnje stavila preispitivanje odnosa snaga između najvažnijih evropskih institucija. Dugotrajan i komplikovan proces evropske integracije oduvek je bio praćen borbom za vlast i mandate između osnovnih institucija EU. "Parlament je oštrom osudom Komisije želeo da ukaže na 'nepravdu' da Komisija ubira poene za sve što je dobro, a da za sve propuste krivi Parlament", izjavio je Vili de Klerk, nekadašnji komesar, sada član Parlamenta. Još gore, nedavni skandal podsetio je milione poreskih obveznika na birokratizaciju čitave Unije i izazvao bes što njihove pare završavaju u tuđim džepovima. "Nema plaćanja poreza bez učešća u vlasti", slogan je pod kojim je pokrenuta revolucija u Americi 1776. Posledice nedavnog skandala najavljuju da će građani EU zahtevati reorganizaciju unutar Unije, koja bi im omogućila da direktnije učestvuju u donošenju odluka.