Devet godina Demokratske stranke

Jačanje kroz deobe

Sudbina Demokratske stranke govori o pokušaju etabliranja jedne opcije koja je pokušavala da, mireći naciju i demokratiju, transformiše plebiscitarni cezarizam u demokratski poredak

Potpredsednik Demokratske stranke Miodrag Perišić 7. februara 1999. godine podneo je ostavku na tu funkciju jer Glavni odbor nije podržao njegov predlog da na dnevni red stavi pitanje poverenja predsedniku stranke. Tako je na rođendan (proslava devet godina) Demokratska stranka pokazala da još uvek nije uspela da preboluje dečje bolesti, i u isto vreme da dokazuje kako deobama postaje sve jača i moćnija.

Sudbina Demokratske stranke govori o pokušaju etabliranja jedne opcije koja je, na tradiciji beogradskog nacionalno-demokratskog disidentstva iz sedamdesetih, pokušavala da, mireći naciju i demokratiju, transformiše plebiscitarni cezarizam u demokratski poredak. Reč je o ljudima koji su kao istraživači dobro poznavali prilike u zemlji, državu, njene zakonitosti, ustavnu problematiku, što se, iz nekih razloga, neće videti u njihovom praktičnom delovanju.

U septembru 1989. godine grupa intelektualaca sastaje se u stanu Vojislava Koštunice radi dogovora o osnivanju Demokratske stranke. Inicijativni odbor Demokratske stranke čine 13 osnivača: Dragoljub Mićunović, Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Borislav Pekić, Milovan Danojlić, Slobodan Inić, Vladimir Gligorov, Radoslav Stojanović, Miodrag Perišić, Gojko Đogo, Dušan Vukajlović i Marko Janković.

Od osnivača, u Demokratskoj stranci danas su na funkcijama ostali još Zoran Đinđić, Gojko Đogo i Miodrag Perišić.

Osnivačka skupština Demokratske stranke održana je 3. februara 1990. godine u sali Doma omladine. Za predsednika stranke izabran je Dragoljub Mićunović, a za predsednika Izvršnog odbora Kosta Čavoški.

Demokratska stranka suočava se na samom startu sa borbom za vlast u vrhu stranke. Iz njenih redova prvo će izaći Slobodan Inić, upravo zbog neslaganja sa stranačkim koketiranjem sa nacionalnom opcijom. I Vladimir Gligorov se iz sličnih razloga pasivizirao i napustio stranačku aktivnost neposredno posle osnivanja stranke.

U stranci odmah dolazi do sudara predsednika Dragoljuba Mićunovića i predsednika Izvršnog odbora Koste Čavoškog - formalno, oko toga da li je jedna izjava Demokratske stranke trebalo da bude blaža ili oštrija, sa više nacionalne retorike ili sa više oslonca na građanski rečnik.

Velika Skupština Demokratske stranke 29. septembra 1990. godine u Centru "Sava" u Beogradu traje satima i odlučuje se za Mićunovića, koji dobija 235 glasova, Čavoški je u manjini (sa 77).

Ova partija 9. marta 1990. godine pokreće glasilo "Demokratija", dvonedeljnik u tiražu od 15.000 primeraka. Prvi glavni i odgovorni urednik je Aleksandar Ilić, estetičar i književni teoretičar. On će biti u grupi intelektualaca (Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Saša Petrović, Vladan Vasilijević, Milan Božić...) koji će pred prve višestranačke izbore napustiti stranku i pojaviti se kao jedan od osnivača Srpske liberalne stranke.

Posle odluke Glavnog odbora stranke (13. juna 1992) da ne uđe u Depos, stranka doživljava prvu veliku deobu koja je za obe frakcije imala katarzična dejstva. Iz stranke izlazi potpredsednik Vojislav Koštunica, koji sa grupom članova (Mirko i Draško Petrović, Vladan Batić) formira Demokratsku stranku Srbije.

Skoro u isto vreme, DS ulazi u Panićevu vladu, ministri postaju Đukić, Perišić i daje političku podrška Ćosiću - predsedniku Jugoslavije.

Pred izbore 1993. godine stranka doživljava nove podele. Postignut je džentlmenski sporazum da Đinđić bude nosilac republičke, a Mićunović savezne liste kandidata, a da se pitanje vođe stranke "reši" posle izbora. Zoran Đinđić agresivnim nastupom uspeva da osvoji 29 mandata u republičkoj skupštini, i početkom '94. na vanrednoj skupštini preuzima kormilo stranke - umesto Dragoljuba Mićunovića on postaje predsednik partije.

Paralelno sa tim rascepom posle izbora menja se krvna slika stranke, Đinđić u forume uvodi privrednike: Slobodan Radulović, Radoje Đukić, (koji posle izbora prihvataju ponudu SPS-a da uđu u vladu Mirka Marjanovića, zbog čega će biti isključeni iz stranke).

DS je pod vodstvom Đinđića postala dinamičnija i agresivnija, on stranku vodi po konceptu privrednog preduzeća, zbog čega je DS od protivnika posprdno nazvana "žuta kompanija".

Bivši potpredsednik Miroljub Labus nije se ponovo kandidovao za potpredsednika stranke, 10. juna 1997, tiho je napustio partijski život, a Đorđe Bašić, predsednik Političkog saveta Demokratske stranke i potpredsednik Skupštine Srbije isključen je iz DS-a 19. avgusta 1997. godine zbog sukoba oko načina vođenja stranke.

Nakon toga, stranka je udomila nekoliko istaknutih aktivista drugih stranaka (DS je u svoje redove primio Mihajla Marković i Dragoslava Miličića, bivše potpredsednike SPO-a, a mesto u Glavnom odboru našlo se i za Milana Paroškog, koji je posle kraćeg boravka napustio stranku jer nije uspeo da nagovori Đinđića da odustane od ideje da se republički i predsednički izbori (1997) bojkotuju.

Na burnoj i višednevnoj sednici (počela 28. februara 1998) Glavni odbor Demokratske stranke pokušava da reši žestoke sukobe grupe funkcionera sa predsednikom DS-a Zoranom Đinđićem. Sednicu Glavnog odbora DS-a o stranačkoj organizaciji zatražilo je pedeset njegovih članova, koji se ne slažu sa "kadrovskom politikom" u stranci. Protiv Đinđićevog načina rada su se, između ostalih, izjasnili potpredsednik Slobodan Gavrilović, tadašnji predsednik Ekonomskog saveta stranke Boško Mijatović, bivši potpredsednik Miroljub Labus, kao i član Izvršnog odbora i Političkog saveta Zoran Vacić. U toj grupi je i Miroslav Prokopijević koji u javnoj kritici o stanju u DS-u ispisuje oštre osude protiv predsednika stranke Zorana Đinđića i traži da se iz stranke "iznese leš" (odnosno Zoran Đinđić). Sukob je posle višemesečnog natezanja zaključen izbacivanjem Gavrilovića iz stranke. Odbor Demokratske stranke u Užicu isključio je 16. juna '98. iz partije potpredsednika stranke Slobodana Gavrilovića zato što je "delio stranku, blokirao njen rad, vršio pritiske i ucenjivao članove", kao i što nije sarađivao sa stranačkom centralom i paralelno radio, bez saglasnosti rukovodstva DS-a.