Književnost: Dominacija ženskog pisma

Ko vlada pričom

Sudeći prema čitanosti i popularnosti, sasvim suprotno od tradicionalnog i akademskog rasporeda snaga, žene su preuzele savremenu srpsku književnost. I to podjednako kao pisci i kao čitaoci

Mora da je veoma zanimljivo biti ženski pripovedač u ovdašnjem tipu kulture. Najpre zato što se u srpskoj kulturi, po neupitnom običaju, politika, vođenje rata, rad u rudniku i pričanje priča smatraju čisto muškim poslovima. (Videti, na primer, pod: Vlada ili pod: Akademija.) Razlog je, i u politici i u književnosti, isti i vrlo jednostavan: ko vlada pričom - ideološkom koliko i fikcionalnom - taj vlada svetom, naravno, pod uslovom da priču prati odgovarajući kvantum sile. Priča, svejedno kakva, nalazi opravdanje za postajanje i upotrebu sile, ona daje alibi sili, dok sila štiti i promoviše priču. Ko to razume, lako shvata želju srpskih pisaca da budu političari, i obratno. A ne može se i jedno i drugo, naprosto nije u samoj prirodi stvari.

Žene, naizgled, stoje po strani, i pišu, svakojako, ali pišu. I da cela stvar bude još zanimljivija, knjige koje pišu i potpisuju ženski autori danas su i najčitanije i najpopularnije u srpskoj književnosti. Dakako, čitanost i popularnost nisu sinonimi, mada se uzajamno ispomažu. Sasvim je moguće biti popularan a nečitan pisac (setimo se knjiga koje mnogi kupuju ali ih malo ko čita), dok je nešto teže zamisliva situacija u kojoj čitan pisac nije popularan, mada i to biva.

SERVIS TEKSTUALNOSTI: Sudeći prema čitanosti i popularnosti, sasvim suprotno od tradicionalnog i akademskog rasporeda snaga, žene su preuzele savremenu srpsku književnost. I to podjednako kao pisci i kao čitaoci. Drugim rečima: pisac koga prihvati ženska publika ima puno opravdanje za negovanje sopstvenog psihoterapeutskog privida kako je to što piše nekome ipak potrebno - a takav pisac je, sasvim očekivano, u ovdašnjim prilikama najčešće spisateljica. (Uzgred, ne morate biti žena da biste bili ženski pisac, i obratno.) Ostavimo po strani iznalaženje odgovora na pitanje da li ženska publika - sigurno najbrojnija i najkompaktnija publika danas i ovde - čita ženske pisce zbog solidarnosti, zbog traženja saglasnosti iskustva, zbog podudarnog, polom i karakterom uslovljenog viđenja sveta ili, možda, iz najdublje potrebe za razmenom emotivne i mentalne energije u brojnijoj a socijalno potisnutoj polovini populacije. Verovatno je sve to u igri, s tim da se odnosi i zapremine pobrojanih uzroka stalno menjaju u laboratoriji žive svakodnevice. Neko žensko delo postane bestseler možda samo zato što je spisateljica imala težak život pa se o tome dirljivo ispoveda svojim družbenicama osetljivim na patnju, a neko opet izađe na glas sa svojih istinskih umetničkih vrednosti. O tome zašto žene čitaju ženske pisce pišu se knjige, vode se rasprave koje često završavaju u ekstremnoj ideologizaciji teorijskih stanovišta i upražnjavaju se vrlo ozbiljne studije, motivisane potrebom da se sistematizuje, protumači i preispita priroda ženskog sveta u muškom svetu, a odgovori su, kao i u svakoj duhovnoj disciplini, ukoliko su pravi, uvek relativni. U srpskoj varijanti ta "težnja za uvidom" mogla bi se opisati na sledeći, anegdotski način. Kad god se naljuti na svoju ženu, jedan moj prijatelj je upita: "Pa dobre, bre, ženo, kakav si ti to čovek?" Na to mu ona obično odgovori: "Ženski."

Bilo kako bilo, ako neko danas u srpskoj kulturi uopšte čita sa žarom i gotovo fanatičnim interesom, onda to čine žene. Ako na nekog književnost istinski deluje snagom i sugestivnošću izgovorene reči, onda je takva ciljna grupa gotovo isključivo sastavljena od žena. Među današnjim studentima književnosti devet desetina su žene. Pa zašto onda i proizvodnja književnosti, servis tekstualnosti i izvođenje kritičko-interpretativnih književnih radova, aplikacija i adaptacija ne bi sasvim prešli u ženske ruke. U stvari, nema potrebe za ovakvom vrstom retoričke relativizacije, sve to je već realnost, izuzmemo li po pravilu konzervativne institucije koje spolja izgledaju kao muške tvrđave, a iznutra su, zapravo, poslednje enklave iluzija o navodnoj muškoj superiornosti ove ili one vrste.

ASTROLOŠKA KARTA: Raspored zvezda na astrološkoj karti današnje srpske književnosti vrlo je ženski. Moglo bi se reći kako u poslednjoj deceniji veka, pod vrlo snažnim uplivom katastrofičnih društvenih promena ali i usled enormnog rasta ženske kreativne produkcije, srpska književnost intenzivno menja svoj poetički lik i radikalno, sobom i u sebi, preispituje dojučerašnje sisteme vrednosti. Ako su Isidora Sekulić i Desanka Maksimović bile tek dva relaksativna, i to više mitsko-rajska nego produktivno delujuća ogranka na muškom rodoslovnom stablu istorije moderne srpske književnosti (nisam čuo nijednog pesnika kako govori da je na njega presudno uticala neka pesnikinja iz tradicije), današnje književne prilike potpuno su u znaku ženske subverzije i inverzije. Raspon ženskog pisanja naprosto fascinira: od čistog "trasha", koji se nikako ne može reciklirati - a u koji ulaze prozni inventari muških skalpova, biografije slavnih srpskih sifražetkinja, fašistoidna pseudoteorija, pornografija na ženski način i ženskom rukom, te nezaobilazni lirsko-politički dnevnici, a koje, bez minimuma kritičnosti, kao da štepuju na šivaćoj mašini, proizvode "spisateljice" čija bi imena unakazila ovaj tekst pun ljubavi i naklonosti za ženske stvari - do istinski nadahnutih, umnih, zavodljivih, erotičnih, duhovitih, lucidnih i, na prvom mestu, blistavo napisanih stranica sve brojnijih priča i romana. To je danas žensko pisanje na srpskom jeziku, prema kojem, ako ćemo pravo, celomudrenost i nacionalno-istorijsko-političko-etička "odgovornost" pisaca "sa mudima" deluje kao brljavi š(vr)akopis umišljenih arbitara i hroničara, dobar samo kao vrlo efikasan lek protiv nesanice.

Žene su preuzele književnost, i to je fakat. Njih nema u pričama oko raspodele književne i političke moći, a i šta će im to kad imaju publiku i kad znaju zašto pišu i za koga pišu. Ovdašnje spisateljice uopšte nisu nervozne što ne dobijaju mnogo nagrada; nema potrebe za nagradama kad u bibliotekama na njihove knjige morate čekati po nekoliko nedelja. O izveštajima knjižarske mreže ne treba ni govoriti: uglavnom lažni ili barem vešto isfrizirani, ti izveštaji su pouzdano tačni jedino u podatku da se najviše kupuju knjige ženskih pisaca. Pri tom, poetička različitost među ženskim piscima ne indukuje uzajamnu netrpeljivost, kakav je slučaj u muškom delu srpske prozne filharmonije u kojoj, u isti čas, basovi drmaju kolo, udaraljke valjaju rockandroll, a violine nerviraju sluh kejdžovskom atonalnošću. Kod spisateljica je sve drukčije: ženski svet doista čita, a tek kad čitate, i samo tada, uviđate da u književnosti niste na hipodromu i da u toj umetnosti ima mesta za sve načine pisanja, prosto zato što postoji bezbroj različitih čitalačkih afinititeta i ništa manje različitih načina čitanja. I ničija volja i ničija prisila ne mogu uticati na imanentnost te raznolikosti. Ona ljubiteljka knjiga koja voli sledbenice Mir-Jam teško će prihvatiti depresivnu i radikalnu kritičnost pokojne Biljane Jovanović, ali će sasvim lepo pročitati njen roman "Pada Avala". A pobornici (etimologija sve govori: pobornici) Dobrice Ćosića, s jedne, i Svetislava Basare, s druge strane, već su odavno u aljkavo iskopanim rovovima i gledaju se jedino preko nišana.

MAINSTREAM: Najčitaniji srpski pisci danas su žene. Bez obzira na to što zbog predvidljive fabulacije, to jest zbog dramaturgije manje ili više vešto doziranog kičerskog rastvora, otprilike kao u aktuelnim TV sapunicama, kao i zbog mehaničkih odnosa između loše ocrtanih likova, a najpre zbog neinventivno upotrebljenog jezika, ti bestseleri nikada neće ući u red dobrih knjiga - treba respektovati činjenicu da su upravo takve (ženske) knjige najviše čitane. Bolje čitati bilo šta, nego ništa. Na kraju krajeva, od tih knjiga se, možda, kreće prema nekom boljem i zahtevnijem štivu, a poneki pisac-početnik može se, pretpostavimo, na njima naučiti kako (ne)treba pisati. Jer, ako želite bestseler danas i ovde, morate ispuniti sve pobrojane "negativne uslove". Tome nisu krivi pisci već opšte stanje duha vremena, a bogme i priroda i nivo masovne čitalačke kulture, ukoliko ona postoji. Ako postoji, onda je i ta, masovna čitalačka kultura uglavnom ženske prirode.

Međutim, i vrlo cenjeni savremeni srpski pisci, pisci "mainstreama", takođe su žene. Knjige Svetlane Velmar-Janković i Vide Ognjenović, na primer, imaju i publiku i umetnički kvalitet. S druge strane, neke od najsubverzivnijih knjiga ove kulture poslednjih godina potpisale su žene, recimo Ljiljana Đurđić. U pripovednoj eksperimentalnosti, koja je vrlo čitljiva, što je gotovo presedan, odavno prednjači i ne posustaje Mirjana Pavlović. Snežana Jakovljević, Marija Ivanić i Tanja Bulatović pisanjem iritiraju umrtvljenost, rutinu i sivilo odnosa koji vladaju u našim tužnim životima, a Jasmina Tešanović, Jelena Lengold i Sonja Batinić-Besford u svojim prozama provokativno osvetljavaju erotsku stranu opasnih muško-ženskih veza.

Prosto ne mogu da poverujem, i zato pišem ovaj tekst, da u brojnim drn-zvrc "rekapitulacijama" i veselim komemoracijama minule književne sezone niko nije uočio i imenovao njenu najočigledniju činjenicu: žene su definitivno preuzele književnost, i to ne u formi puča, niti nekom programskom proklamacijom već samo brojnošću i kvalitetom napisanih knjiga. Prosto mi je neprijatno što to moram da kažem baš ja, a ne kritičarke koje od toga jedu 'leba. Da književnost postoji zbog žena i za žene, a ponekad i kao prečica do žena, to smo oduvek znali: sada neko treba da nam javi kako su taj svet, iznutra, odbijajući da budu njegovim objektom, definitivno zauzele žene, i to izgleda na duže staze. Čini mi se da razlog takvog novog stanja počiva u pertifikovanoj muškoj osobini isključivog diktiranja i formulisanja (čitaj: pisanja) sveta, odnosno u odbijanju da se on razume (čitaj: pročita) iz samorelativizujuće perspektive. Ukratko, muškarci su, nekoć, bili pisci, a žene čitaoci: sada su žene i pisci i čitaoci, a muškarci uglavnom drndaju vunu, izdaju saopštenja za javnost i ubijaju se.

MALO LI JE?: Sledi kratka i nepotpuna lista novih, prošlogodišnjih argumenata za sve što sam do sada rekao. Knjigu jezički prosejane, ispovedne poetske proze "Olimpski soj", u duhu dobre tradicije toga žanra, sa izvanredno probranim citatima, napisala je Aleksandra Grubor, menjajući literaturu za egzistenciju. Uspešan književni debi dosadašnje prevoditeljice. Divna Vuksanović, pesnikinja koja se već oprobala kao pisac kratkih priča, u knjizi "Život sa trolovima" sakupila je bajke koje nastaju prepletom toposa te drevne književne vrste sa elementima urbane mitologije. Svetlana Arsić je u zbirci priča "Misleći na Ozrine oči" iskušavala folklornu, demonsku i psihoanalitičku dimenziju ljudske, a naročito ženske prirode. Na tragu svojih ranijih knjiga, Ljiljana Jokić-Kaspar napisala je roman "Ćelavi psi" iz novosadskog života. Milica Mićić-Dimovska, svakako reprezentativni predstavnik srednjeg poetičkog toka u savremenoj srpskoj ženskoj prozi, već je naslovom pripovedačke knjige "U procepu" pokazala u kakvoj se životnoj situaciji nalaze junakinje njenih priča. Ivana Dimić u zbirci vrlo kratkih priča "Mahorka, mastilo i muž" duhovito, ponekad ironično, ponekad komično ali svejedno neposredno svedoči o neadaptiranosti ja-pripovedačice u svetu koji gleda i u kojem živi. Ljubica Arsić je knjigom tematski i oblikovno raznolikih priča potvrdila da u njoj srpska književnost ima možda najsuptilnijeg, duboko uživljenog tumača ženskog erosa, ali i običnih i fiktivno-grotesknih prizora iz svakidašnjeg života. Ivana Hadži Popović okušala se sa "Sezonom trešanja" u žanru ljubavnog romana, a Jasmina Marić je u "Kiparskoj abecedi" u formi leksikona sa subjektivnim odrednicama romansirala iskustva emigracije iz poslednje balkanske pometnje. Danica Vukićević uposlila je svoju pesničku imaginaciju u lirskim i oniričkim fragmentima prozne knjige "Na plažama". Debitovala je i Jelena Rvović kratkim romanom "Ispovest Hasanaginice". Takođe, kako bi ženska priča bila cela lepa, nije bez težine podatak da su nagradu "Politikinog Zabavnika", koja se dodeljuje piscima iz oblasti književnosti za decu, dobile Vesna Aleksić ("Ja se zovem Jelena Šuman") i Svetlana Velmar-Janković ("Knjiga za Marka"). To bi, uglavnom, što reče Danil Ivanovič, bilo sve. Malo li je?

Konačno, mogu da odahnem. Napisao sam tekst o ženskom preuzimanju književnosti, a nijednom nisam upotrebio reč feminizam.