Nezavisna scena u Rexu: Džoel Bakar

Video za narod

"Ja bih rekao da su filmski stvaraoci zapravo prilično zavisni: zavisni od dobre volje svojih prijatelja da rade besplatno, od mogućnosti nalaženja besplatne opreme, od stanja na svojim kreditnim karticama itd. Low-fi bi trebalo shvatiti kao ono što se u SAD zove underground, pri čemu bi ono "iznad zemlje" bile holivudske mainstream strukture"

Joel S. Bachar (Džoel S. Bakar) je vrlo zanimljiva ličnost američke nezavisne kinematografije. Tražeći svoje mesto pod suncem, 1992. u Sijetlu je osnovao vlastitu niskobudžetnu producentsku kuću Blackchair Productions. Od 1996. počeo je da vodi program pod nazivom Independent Exposure - mesečno prikazivanje američke i međunarodne nezavisne filmske i video produkcije, kroz lanac alternativnih bioskopskih sala, i to ne samo u SAD već i u inostranstvu (Kanada, Australija, Japan, Tajland, Francuska, Velika Britanija, Belgija, Češka, Hrvatska, Slovenija, Makedonija itd.). S više od deset godina iskustva u poslu, Bachar je suosnivač Konzorcijuma za nezavisni film i video u Sijetlu (SIFVC), i član više raznih specijalizovanih odbora na nivou Sijetla i SAD.

Neposredan povod za intervju sa g. Bacharom jeste prezentacija njegovog programa u Cinema Rex-u, 22. februara u 20 časova. Ovaj izbor kratkih filmova organizuje se u saradnji s LOW-FI VIDEO projektom, s namerom da domaćoj publici pruži uvid u američku i svetsku nezavisnu scenu. Kao uzvratni gest, ovog meseca će u Sijetl na svetsku turneju krenuti izbor kratkih filmova iz Srbije.

Kako ste došli na ideju o osnivanju Blackchair Productions?

U početku sam radio kao potrčko i asistent u holivudskoj mainstream produkciji, i put do željene pozicije u sistemu činio mi se užasno dug. Osim toga, mrzeo sam osećaj kad u petak nisam siguran da li ću imati posao u ponedeljak. Zato sam rešio da kupim Hi-8 video kameru i osnujem Blackchair Productions.

Recite nam nešto o istorijatu Blackchair Productionsa, i o podršci koju dajete autorima.

Bio sam frustriran time što nijedna sala u zemlji u početku nije htela da uvrsti u svoje programe filmove koje sam slao. Pomislio sam, zašto onda da ne pokrenem svoj vlastiti program i pronađem neko mesto za prikazivanje svoje produkcije? Bukvalno dva dana kasnije čuo sam da se u Sijetlu otvara Speakeasy Café, pa sam porazgovarao s tim ljudima i njima se ideja odmah dopala. Tu sam počeo s prikazivanjem. Prve četiri godine sam nekako sâm finansirao ceo program, a onda sam počeo da dobijam znatnu podršku od lokalne uprave (King County). To mi je omogućilo nešto što je presedan: da platim autorima za prikazivanje njihovih kratkih filmova - bez obzira na to odakle su, svakom od njih dajem simboličnu stipendiju od 20 dolara. To, naravno, nisu nikakve velike pare, ali nije u tome poenta. Radi se o principu - umetnik treba da bude plaćen za svoj rad.

Uspostavili ste mrežu mikrobioskopa u SAD i još nekim zemljama. Kako to funkcioniše?

Kontaktirajući sa akterima nezavisne scene uvideo sam da postoje ljudi koji rade slične stvari kao ja, i druga mesta na kojima se takve stvari odvijaju. U okviru Independent Exposure programa imao sam mnogo prikupljenih filmova, koje sam počeo da kopiram i šaljem u druge sale širom SAD i celog sveta, gde postoji otvorenost za tu produkciju. Naravno, pozivao sam urednike sličnih programa da i oni meni šalju njihove filmove. Vrlo retko putujem s trakama, jer nemam toliko para - prosto pošaljem trake, pa neka se vrte.

Kako vidite mikrobioskope u budućnosti: kao egzotični fenomen, ili kao ozbiljnu i perspektivnu alternativu?

To već jeste ozbiljna i perspektivna alternativa. Osim toga, i internet postaje mesto za gledanje kratkih filmova. Mikrobioskopi jesu budućnost alternativnog prikazivanja.

Kako objašnjavate porast kratkometražne produkcije?

Mislim da veliki deo objašnjenja leži u ekonomskim razlozima. Budimo realni, snimanje filmova je skupo, ali nove tehnologije omogućavaju njihovu sve veću pristupačnost. Neki ljudi prave kratke filmove kao svoju "vizit-kartu" za dobijanje posla u Holivudu. Drugi jednostavno uživaju u snimanju kratkih filmova - oni pružaju mnogo više slobode. Osim toga, tokom snimanja nekog desetominutnog filma možete naučiti mnogo toga što će vam trebati kad jednom eventualno budete radili celovečernji.

Koje je tačno značenje izraza low-fi film u Sijetlu i SAD?

Taj izraz se kod nas ne koristi mnogo. Međutim, moj prijatelj Danny Holman iz Terminal Bara u Pragu stalno koristi taj izraz jer naprosto nema neki drugi kojim bi opisao ovu vrstu produkcije i ovaj milje. U stvari, u Češkoj postoji izvesna dilema: od čega su tamošnji low-fi autori nezavisni, i čemu su zapravo alternativa? U SAD, reakcija na mainstream jeste stvaranje alternative korporacijskoj produkciji. Ja bih rekao da su filmski stvaraoci zapravo prilično zavisni: zavisni od dobre volje svojih prijatelja da rade besplatno, od mogućnosti nalaženja besplatne opreme, od stanja na svojim kreditnim karticama itd. Low-fi bi trebalo shvatiti kao ono što se u SAD zove underground, pri čemu bi ono "iznad zemlje" bile holivudske mainstream strukture.

Koja vrsta filmova dominira u američkoj low-fi produkciji: igrani, dokumentarni ili eksperimentalni? Šta je s low-fi animacijom?

Ima mnogo eksperimenata, koji uključuju igrane strukture i animaciju, ili kombinaciju oboje. Nema mnogo eksperimentalnih dokumentaraca.

Jedno lično pitanje: da li ste pobornik videa? Šta mislite o video ekspanziji i o činjenici da Lars von Trier snima na digitalnom formatu?

Ja propovedam video!!! Moje programe u celosti prikazujem sa video projektora. Video i DVD su potpuno izmenili ovu oblast stvaralaštva. Sada je sve neuporedivo jeftinije i pristupačnije. Naravno, s tim ide i gomila đubreta, ali to mi ne smeta. Ono što mi zaista smeta jesu filmski čistunci koji su zabrinuti da će ta pristupačnost ubiti umetničku formu filma. Mislim da je to smešno: argument mi je upravo Von Trier ili danski film Proslava. Ako filmski čistunci ne prihvate da je budućnost filma u digitalnom formatu i elektronskoj kinematografiji (bioskopi će prikazivati i filmove sa satelita), biće uskoro vrlo iznenađeni razvojem stvari. Dajte ljudima video!

Može li low-fi filozofija ostvariti uticaj na mainstream kinematografiju?

Može, očigledno. Zbog toga svaki veliki holivudski studio sada ima odeljenje za nezavisnu produkciju. Zbog toga programi kao što je moj i dobijaju podršku, jer ljudi uviđaju nužnost negovanja alternative.

Holivudsku produkciju često "optužuju" za stupidnost i predvidljivost, kao što se evropskoj kinematografiji zamera na filozofskim pretenzijama i nekomunikativnosti. Da li je moguće trasirati neki treći put - kinematografiju koja bi bila nepretenciozna i refleksivna u isto vreme?

To je teško pitanje o kome još nisam dovoljno razmišljao. Ako neki pristup zaista bude doveo do toga, verujem da će to biti upravo low-fi. Takvi filmovi nastaju u malim ekipama gde autor ima punu kontrolu, što znači da su obično rezultat vrlo ličnog i refleksivnog procesa. Naravno, pri tome postoji opasnost od zastranjivanja u samodovoljnost. Ali bez obzira na to da li nešto veliko očekujemo od Holivuda ili od low-fi zajednice, ono što generalno nedostaje jesu dobri scenariji! Onda kad se autori budu fokusirali prvenstveno na scenarije, a tek zatim pustili da rasveta, glumci i kamera prate jaku priču, gledaćemo zdravu produkciju.