R'n'r: Obojeni program

Noć ali svetlost

"Reč je o nekim toplinama koje smo izgubili. O povratcima na nešto što je pre ovog rata bilo normalno, a sada se sasvim izgubilo. Surovost života, surovost razmišljanja, elementarni egzistencijalni problemi, nedovoljna skromnost, vulgarnost, ratni pokliči, sve što je nama ipak bilo strani pojam postalo je svakodnevica"

Branislav Babrić Kebra, povodom nove ploče Sva sreća general voli decu

Dvadeset i četiri sličice i pedeset četiri minuta soundtracka gradske svakodnevice prelomljene kroz vizuru dečaka kojeg ubedljivo igra veliki dečak domaćeg rokenrola Branislav Babić Kebra, čine novi, peti po redu album Obojenog programa asocijativnog naslova Sva sreća general voli decu, objavljenog nedavno u okviru muzičke produkcije Radija B92. Sniman od jula do oktobra meseca prošle godine, od Svetskog fudbalskog prevenstva u Francuskoj ("Šta će meni mozak kada imam telo ja sam dobar sportista") do Radosti Evrope i prijema koji je upriličio Predsednik Republike tom prilikom, uoči najavljenog bombardovanja NATO-a ("Slobo tebe greje hladijator"), ovaj album je rekuperirao iskustvo življenja u ovakvom prostoru i vremenu u obliku izlomljenih ritmova, prepoznatljive produkcije Ilije Vojisavljevića Bebeca (producenta Boya i bivšeg basiste La Strade), lucidnih remix intervencija sedamnaestogodišnjaka koji se predstavlja kao Smokin' J, praštećih gitara i nikad smislenijeg Kebrinog vokalnog manirizma. Za generaciju koja raste.

Oboreni rekordi političkog srama ("sve je ovde koma"), samo su okvir sveta glavnog junaka ovog albuma, sveta koji se rasprsnuo na deliće kao šoferšajbna i koji se ukazuje u vizuelnim i izvrnutim pojmovima svedenih tekstova, očišćenih od svake patetike i sentimentalnosti. Autentičan jezik elementarnih osećaja, uhvaćen senzibilitet grada bez posrednika, grada odraslog u Golim godinama, čini ovu ploču posebnom i vrednom, i onom koja čisti veliki prostor za buduće rokenrol avanture.

Kebra ne voli intervjue, spotove, ništa od onog što čini šou biznis, ali je Obojeni program dosad održao preko 500 koncerata. Ne voli ni da daje ključeve i objašnjenja svojih pesama. "Ja radim tako. Obojeni program je takva grupa kakva jeste, nekome se dopada, nekome ne. Teško je mnoge stvari u životu objasniti, a ja i ne osećam neku potrebu da ih objašnjavam. Meni se ovaj album jako sviđa", kaže on tokom razgovora za "Vreme". Na albumu postoji stih "To što želim da ti kažem je već u tebi" O novoj ploči Kebra kaže: "Ovu ploču najiskrenije osećam kao da je prva, zato se za nju više borim nego za bilo koju drugu. Možda baš i zbog toga što na prethodnim pločama nisam osetio snagu kolektivnog rada kao na ovoj. Mnogo ljudi je na njoj učestvovalo, od urbaNsa koji je radio dizajn, do Bebeca iz Boya koji je radio produkciju, i koji nas savršeno kapira, i Smokin' J-ija koji ima sedamnaest godina, ozbiljno razmišlja i koji je radio na elektronskoj mašini. Mislim da smo otklonili bilo koji oblik sumnje da je Kebra Obojeni program. Obojeni program je skup ljudi, skup istomišljenika, ali Obojeni program je definitivno i naša publika koja je izuzetno kreativna i drugačija od ostalih.

Nezahvalno je biti u grupi od koje se stalno očekuje da ide napred i da ne bude nikom dosadna. A sa druge strane, bavimo se muzikom na način da mi pre svega u njoj uživamo. Nikad nismo pravili kompromise da muziku prilagođavamo tržištu. Mislim da uspevamo, mada sa petom pločom, da budemo inovatori, nosioci ideja i da hrabro grabimo napred, što je velika stvar."

Kebra je ranije govorio da kakvo piće konzumira pesnik takve pesme pravi. Tada je pio vinjak. Sada pije šampanjac, iz flaše. Zbog mehurića.

- Ovo je vaša peta ploča. Peta ploča i peti izdavač.

Mi smo od svoje prve ploče Najvažnije je biti zdrav, koja je izašla 1990. kod prvog privatnog izdavača u onoj Jugoslaviji Search'n'enjoy iz Zagreba krenuli u jednu neverovatnu priču. Kasnije su se menjali izdavači, ali mislim da smo tek sad doveli u sklad ono što radimo sa profilom izdavačke kuće, i da je najzad došlo do logičnog spajanja. Muzička produkcija Radija B92 je sa dolaskom Obojenog programa zaokružila najveći potencijal, najznačajnije bendove u zemlji; tu su Jarboli, Kanda, Kodža i Nebojša, Darkwood Dub, Viborg Dallas, Boye. Mi se trudimo, oni se trude, i iz svega mora da izađe kvalitet, i animiranje svih pozitivnih snaga u zemlji. Moramo biti svesni da je tih pozitivnih jako malo, ali da ipak postoje dobronamerni ljudi kojima nije najvažniji politički stav, već kvalitet koji treba da bude izvan bilo kakvih političkih opredeljenja.

- Svaki javni čin je politički čin, čak i vrsta muzike koja se svira je politički čin jer povlači za sobom određeni vrednosni sistem.

Jako je teško pričati o jednoj zemlji u kojoj određeni ljudi drže diskoteke i cela muzička scena je napravljena da rade te diskoteke. Šta znači baviti se u tom i takvom vrednosnom sistemu rokenrolom? Suočeni smo sa neverovatnim prodajnim artiklom, a to je magla koja se ovde sve vreme u ogromnoj količini proizvodi. Čak bi je izvozili samo da znaju kako da je upakuju, jer jedino toga ima. Mi se trudimo da radimo kvalitetnu stvar, koja ne bi trebala biti usko vezana za politička dešavanja, ali samim tim što se ovde baviš nečim kvalitetnim, automatski postaješ suprotni tabor od onoga što je nekvalitetno.

- Koji su razlozi za ovu i ovakvu ploču?

Pre svega mislim da imamo šta da kažemo. Da nemamo ne bi je ni izdavali. Radimo ono što najbolje znamo u ovom trenutku, a mislim da ovo najbolje radimo, ne u odnosu na druge. Prošlo je tri godine od našeg poslednjeg izdanja, dosta se toga desilo, pre svega u nama samima, a samim tim i u ovom društvu. U našim glavama postoje razna oprečna razmišljanja da li treba raditi ili treba ćutati.

Reč je o nekim toplinama koje smo izgubili. O povratcima na nešto što je pre ovog rata bilo normalno, a sada se sasvim izgubilo. Surovost života, surovost razmišljanja, elementarni egzistencijalni problemi, nedovoljna skromnost, vulgarnost, ratni pokliči, sve što je nama ipak bilo strani pojam postalo je svakodnevica. Postali smo sinonim za nešto prljavo, za nešto vulgarno, ratničko, nekulturno na kraju krajeva, što u svakom slučaju nije dobro. Opijeni smo umišljenim pobedama, umišljenim veličinama. Ipak, možda neko još uvek može da odluči da ne povlači poteze posle kojih nema trežnjenja, posle kojih će generacije biti opijene ovim što su sad udisali na ovim prostorima.

Ovo je dobronamerni vapaj za nečim što je normalno, vapaj za kreativnom slobodom. Živimo pod kolektivnim represijama i kolektivnim depresijama. Ako već moramo da padnemo, ne moramo baš da lupimo, možemo bar da prizemljimo. Nije cela ova nacija takva, ja ne mogu da shvatim, zar baš svi moramo biti takvi. Teško je biti emotivan čovek i živeti u ovakvoj zemlji. Razne stvari me lično pogađaju, razne stvari se dešavaju zbog kojih me je sramota, mada nisam učesnik.

- Na naslov albuma ljudi reaguju različito.

Naslov albuma je interesantan kao i prethodna četiri i može se različito tumačiti. U naslovu albuma su reči koje su vrlo prisutne na ovim prostorima, i koje, s jedne strane, odslikavaju jednu čvrstinu, a, s druge, jednu nevinost: ljudi koji poseduju čvrstinu moraju da razmišljaju o nevinosti, jer teško je nevinim da razmišljaju o čvrstom, to je nemoguće. Mislim da je to vrlo futuristička poruka. Svako bi trebao nad tim da se zapita, pa sad ko se u tome prepozna ili se oseća prozvanim... Nije lično upućeno nikom ali može biti upućena svakom.

- Kako klinci reaguju na pesme?

Neverovatna je prepoznatljivost muzike baš kod tih najčednijih a najsurovijih kritičara - kod dece. Deca svih mojih prijatelja su potpuno odlepila na CD, što je savršen uspeh. Sa druge strane, materijal je toliko ozbiljan, za ozbiljne ljude ozbiljan. Živimo u takva vremena u kojima su deca prerano postala ozbiljna. Može da se kaže da ni deca više nisu deca niti su ozbiljni ljudi ozbiljni, nego da postoje dobri i loši ljudi koji dobre i loše stvari prepoznaju.

- Na albumu su i sportske teme; ploču zatvara obrada pesme Boya "Fudbal"?

Sport je vrlo tipičan kao predstavljanje suprotnih tabora, ratničke igre... Ovde je i sport zloupotrebljen u političke svrhe. Mislim, mi smo sportska nacija, mi smo politička nacija.

To je deo novosadskog rokenrola?

Novosadski rokenrol je specifičniji u odnosu na beogradski, to je dugačka i zasebna gradska priča. Imali smo tu sreću da smo odrastali sa vrsnim novosadskim umetnicima kao što su Miroslav Mandić ili Slobodan Tišma, koji su od početka zastupali individualnu duhovnost. Sa tim smo rasli, i na tim osnovama su bazirane grupe tipa La Strade, Boje, Obojeni program. Religiozno u duhovnom, što je možda mali problem, uvek je prisutno u okviru neke sveopšte sirotinje, i sad je nažalost ovde pravi trenutak za to, i to mnogi zloupotrebljavaju. Moja urbanost je moja soba, moja školjka, moji ljudi, moji prijatelji, knjige koje čitam i ploče koje slušam. Najviše što volim da jedem jeste hrana iz konzerve, to obožavam. Kad odem u neku prirodu prevelika doza kiseonika mi smeta, moj prijatelj Miroslav Mandić, veliki ljubitelj prirode, će me sigurno prekoreti zbog toga. Određena količina gasova neophodna mi je u životu. Imam familiju na selu i kad odem kod njih stvarno se loše osećam. Nema tog muvinga. Ne volim noć a da grad nije osvetljen. Kad vidim u selu u celoj ulici jednu banderu, u velikoj sam frci. Ovo što Obojeni program radi je u stvari to - noć ali svetlost.