NATO na Kosovu?

Halo, Dedinje

Dok se u Rambujeu priča polako svodi na dva osnovna pitanja, hoće li Srbija pristati na razvijanje NATO trupa na Kosovu i hoće li kosovski Albanci pristati na razoružavanje UČK-a, tenkovi i artiljerija već su krenuli ka Solunu

U utorak uveče (16. februar) u Beograd su doputovali američki predstavnik na pregovorima u Rambujeu Kristofer Hil (inače ambasador SAD u Skoplju) i dvojica diplomata, Francuz Žerar Erera i Englez Piter Riket, politički direktori svojih ministarstava spoljnih poslova. Otišli su ravno Miloševiću, ostali s njim zaključani do ponoći i odmah zatim odleteli u Rambuje. Ranije, istoga dana, gđa Olbrajt telefonirala je Miloševiću da mu najavi tu posetu i da mu kaže još nešto. To još nešto treba gledati u kontekstu izjave predstavnika za štampu Stejt dipartmenta Džemsa Folija da Miloševićevo telo nije u Rambujeu, ali njegov duh svakako jeste, i da SAD smatraju kako svaki sporazum ima da nosi i Miloševićev pečat. Foli je još blago kritikovao Ruse što su obećali da će Miloševića gurnuti s mesta, ali im još nije uspelo.

PLOVI LAĐA ENGLESKA: U Pentagonu je istoga dana američki sekretar za odbranu Viljem Koen podsetio da su 430 aviona NATO-a i ratna mornarica sa krstarećim raketama već na stepenu borbene gotovosti od 48 sati (dakle, da su u stanju da napadnu za dva dana). U sredu je, međutim, stepen gotovosti podignut, pa je saopšteno da je ratno vazduhoplovstvo Južnog krila NATO-a spremno da uzleti u roku od "nekoliko sati" i napadne vojne ciljeve u SR Jugoslaviji. U slučaju da im se učini da je Srbija odgovorna za otezanje pregovora i da odbija da primi trupe NATO u okviru sporazuma, NATO će morati da donese niz odluka vezanih za OEBS: da li da uključe još aviona i čijih (pominju se B-52 i "nevidljivi" B-2, ali i "nevidljivi" lovci-bombarderi F-117 sa tankerima za napajanje gorivom u letu); kako i kada da izvuku misiju Kosovske verifikacione misije (KVM) sa Kosova; šta sa humanitarnim i nevladinim organizacijama na terenu itd. Tokom nedelje bi trebalo da se ta pitanja razjasne, a NATO je u sredu popodne (17. februar) objavio da je gotov operativni plan za slanje 28.000 vojnika na Kosovo, pod kodnim imenom "Zajednički čuvari", čim se postigne sporazum u Rambujeu. Komandant operacije biće britanski general ser Majkl Džekson, a prvih 6000 vojnika je ili krenulo, ili će svaki čas da krene.

Neko je već rekao da se pregovori u Rambujeu sada vode oko samo dva pitanja: pristanka Srbije na prisustvo stranih trupa na Kosovu i pristanka kosovskih Albanaca na razoružavanje Oslobodilačke vojske Kosova (UČK); sve ostalo je, kaže taj anonimni diplomata, "samo konverzacija". Ta dva pitanja već se javljaju kao razlog sve češćih nagoveštaja da bi se pregovori u Rambujeu mogli produžiti još malo. Uostalom, sama činjenica da NATO u utorak još nije bio spreman da udari u roku od nekoliko sati po izdatoj naredbi dovoljna je ilustracija. Dakle - i dalje niko nije voljan kavzi: ni velike sile, ni Milošević, ni kosovski Albanci koji već kontaju kako su to Arafat i Palestinci uspeli da se presvuku u policiju bez većih problema. Ali, velike sile u sredu su napravile još jedan korak u eskalaciji.

U noći između utorka i srede, u 00:35, Beli dvor izdao je saopštenje o razgovorima Slobodana Miloševića sa Hilom i njegovim kolegama. U sapštenju se kaže da "naš negativan stav o prisustvu stranih trupa nije samo stav rukovodstva već i građana naše zemlje, kao i jednodušan stav narodnih predstavnika u Narodnoj skupštini, bez obzira na stranačku pripadnost". Sve se to čini odnekud poznato, biće sa Dnevnika RTS-a, od onog referenduma (proletos li beše?): to narodno i stranačko jedinstvo, "volimo te otadžbino naša", glas naroda sa ulice, "nebom leti jeroplan" i u tom pravcu, iz čega - međutim - ne treba izvoditi preuranjene zaključke. Dilema koju je general Momčilo Perišić u oktobru (u Gornjem Milanovcu) lepo objasnio, važi i dalje: ili ćemo pristati, ili će nas udariti iz vazduha; ako ne pristanemo, udaraće nas sve dok ne pristanemo, jer su suviše zagazili u tu stvar i moraju da pokažu da su velike sile. Američki i britanski diplomati nisu bili preterano impresionirani: Miloševićevo odbijanje i zatezanje otpisuju kao "uobičajenu taktiku". Stvari su, dakle, jasne: velike sile su - po svemu sudeći - zapele da taj sporazum nametnu baš tako kako su zamislile, a to znači uz više nego uverljivo vojno prisustvo, da posle ne bi bilo ovo i ono, i nismo dobro razumeli.

Dok su se te stvari po Rambujeu, Beogradu i drugim mestima odvijale tokom prošle nedelje, u nemačkoj luci Emden počelo je ukrcavanje teškog naoružanja i vojne opreme britanske Oklopne borbene grupe za operaciju "Zajednički čuvar". Tenkovi "Čelindžer" Kraljevskih husara, borbena vozila "Vorior" Irske garde, samohodni topovi AS-90 Kraljevske artiljerije, komandna vozila, i ostala teža oprema, ukrcani su na desantne brodove i krenuli su za Solun u noći 15-16. februara. Početni britanski ekspedicioni korpus trebalo bi da broji 2350 ljudi, pretežno iz baza u Nemačkoj, i oni su spremni da se ukrcaju u transportne avione i odlete čim dobiju naređenje. Nemačka, Francuska, Italija, Španija i SAD takođe su spremne da pošalju trupe. Amerikanci bi poslali elemente 1. Konjičke (vazdušnodesantne) divizije (helikopteri i laka borbena vozila), kao i nešto marinaca iz Šeste flote. U konačnom broju od 28.000 vojnika treba očekivati i jedinice iz ostalih zemalja NATO-a, ali i Partnerstva za mir, uz obavezni barem jedan ruski bataljon.

ČETIRI SCENARIJA: Sve to, naravno, pod uslovom da sporazum bude potpisan, sve uz odlaganja, nervozu i paniku, kao onomad u Dejtonu. A ako ne bude potpisan, to jest šta ako Milošević lično ili daljinskom komandom bude igrao tropa? S obzirom na cenu pokretanja tolikih tenkova, oklopa, inženjerije i brodova, teško da se NATO sada mnogo dvoumi oko toga hoće li ili neće na Kosovo. Moguća scenarija su sledeća:

A) ako svi potpišu sporazum u Rambujeu, sve je lepo da ne može lepše biti, KFOR se razvija na Kosovu na četiri okupacione zone i divota;

B) niko ne potpiše, u kom slučaju bi se mogle desiti dve stvari - ili da se NATO i KFOR razviju na terenu bez obzira, a ko voli nek' se pobije s njima - ili da se velike sile povuku iz pregovora i sačekaju da situacija postane dovoljno nepodnošljiva, pa se umešaju na isti način (malo verovatno);

C) Albanci potpišu, a Srbija odbije, u tom slučaju slede vazdušni udari i KFOR-a na terenu ovako ili onako;

D) da kosovski Albanci ne potpišu, u tom slučaju će KFOR s njima izlaziti na kraj (malo verovatno).

Izgleda da se vazdušni udari u ovom trenutku javljaju kao sporedna stvar za sve, osim onih koji bi mogli da stradaju (a to nisu Milošević i njegovi), jer se NATO očigledno uskopistio da taj KFOR pošalje na Kosovo po svaku cenu. Uostalom, ni bombardovanje Republike Srpske 1995. nije omelo Dejtonski sporazum i razvijanje IFOR-a na terenu. Prema nekim analitičarima, vazdušni udari mogli bi da vode i odustajanju od sadašnjeg koncepta pregovora i ubrzanom otcepljenju Kosova.

Ako uzmemo najverovatniji scenario (nema bombardovanja, Milošević potpisao), od trenutka potpisivanja sporazuma počinju da cure rokovi: 120 dana da se UČK razoruža i 180 dana da MUP Srbije svoje snage svede na 2700 ljudi, a Vojska Jugoslavije na 1550 graničara. Po Aneksu 2 predloženog sporazuma posle toga ima da se uradi svašta: na primer, da počne da radi Policijska akademija Kosova (šestonedeljni kurs), da se formiraju Komisije za bezbednost (mešane policijske komande) na svim nivoima, da počne etničko usklađivanje policije i carine i čitava gomila stvari. U tim rokovima MUP će se lako snaći, jer veći deo policije ionako radi na Kosovu po smenama. Vojska će se, međutim, namučiti: ako se ovakav Aneks 2 usvoji i postane deo Sporazuma, nastaće izvlačenje ravno onome iz Slovenije i Makedonije. Ostaje pri tom otvoreno pitanje prištinskog aerodroma Slatina, na kome JRV i PVO imaju veoma važnu bazu: hoće li Ratno vazduhoplovstvo moći da taj aerodrom koristi i dalje (i pod kojim uslovima) - nije jasno. Bilo kako bilo, stotine oklopnih i drugih vozila, artiljerijskih oruđa, raketnih sistema i ostalog moraće da se dislociraju. To verovatno neće biti teško jer razgovori i koordinacija na tom planu traju već mesecima, na diskretnom planu između MUP i VJ, s jedne, i vojnih lica za vezu NATO-a, s druge strane.

PALESTINSKI PRIMER: Kako god okrenemo, stvari stoje tako nekako; sažaljenja dostojne iluzije srbijanske vlasti i njenih pomagača o tome kako bi u poslednjem trenutku mogli da poseju razdor među saveznike u NATO-u, OEBS-u i UN-u ostaju iluzije: Milošević je uspeo da ujedini Amerikance, Evropljane i Ruse protiv sebe. Avanture Milana Milutinovića i Vuka Draškovića po Francuskoj imale su za posledicu samo da je sedam dana izgubljeno u tautološkom pretresanju nespornog. Miloševiću - kao uvek - treba vremena da javnost u Srbiji pripremi za neizbežno tako što će je prvo grejati, a onda hladiti i to je jedini zamislivi racionalni razlog odugovlačenja. Drugi - nešto manje zamisliv i sasvim spekulativan - mogao bi biti i čekanje da pritisak na albansku stranu urodi plodom, ali to zapravo i nije Miloševićev problem nego problem velikih sila i kosovskih Albanaca. U krajnjoj liniji, to čekanje bi kasnije moglo poslužiti kao dopunsko opravdanje i dokaz dobre volje za miroljubivo rešenje kad se sporazum jednom potpiše.

Albanskoj strani nije mnogo lakše: UČK - čiji je predstavnik Hašim Taći stvarni šef delegacije u Rambujeu - treba da se razoruža, a oružje im je bilo jedini argument do sada; već se prisećaju kako bi napravili nekakav "svenarodni parlament" i postali ono što se ovde zove "vlada narodnog jedinstva". Tu se palestinski primer nekako nameće sam od sebe: i Jaser Arafat je bio onoliki terorista; i PLO je bila teroristička organizacija, međunarodno priznata kao takva i mnogo značajnija od UČK-a (koliko su samo civilnih aviona što oteli, što uništili), pa se to na kraju ipak nekako sredilo... Bez obzira, međutim, na veliko radovanje kosovskih Albanaca zbog dolaska NATO-a i KFOR-a na Kosovo, njihovim liderima neće biti mnogo lakše nego Miloševiću i njegovima: Novi Svetski Poredak je - sudeći po predlogu sporazuma u Rambujeu - sebi uvrteo u glavu da tamo zavede demokratiju po kratkom postupku i po svaku cenu, a sve imajući u vidu iskustva dejtonske Bosne, što zagovornici "narodnog jedinstva" nisu imali na umu.

Ako sve ispadne ovako kako izgleda, u sredu uveče SR Jugoslavija i Srbija postaće veoma zanimljive države; naime, pokušaji da u okviru iste države postoje dve različite "društveno-ekonomske formacije", kako to lepo zovu drugovi marksisti, do sada nisu uspevali nigde, a pogotovo ne ovde. U tom smislu se hipoteza da Milošević zapravo hoće da se ratosilja Kosova javlja kao moguća. "Večernje novosti" - od svih novina - objavile su, makar u "humorističkoj" rubrici "Takoreći nezvanično", u utorak nešto zanimljivo: pod naslovom "Znači zato!" ide "aforizam" koji kaže: "Testovi pokazuju da su Srbi natprosečno pametni. A pametniji - kao što je poznato - popušta."