Duh Vremena

Žaba i princ

Milošević i svi njegovi nastavljaju da ponavljaju svoje apsolutno odlučno ne, nikad, ni pod kojim uslovima. Kad bi nam ovo bilo prvi put, još bismo se zainteresovali, strepeli, obilazili podrumska skloništa i pravili zalihe

Ako hoćete da sebe poštedite jeftinog uzbuđenja pođite od kraja: NATO je već stigao na Kosovo. Takav kraj je prosto dramaturški neizbežan. Dosadašnji zaplet bez toga bi vodio nikuda, jer Kosovo i NATO se toliko uzajamno privlače i trebaju jedno drugom da bi čak i svako odlaganje njihovog susreta bilo sasvim neopravdano. NATO nema bolje prilike, a i Kosovo mora da prizna da je nenaoružana verifikatorska misija bila pogrešan izbor, nezadovoljavajući u svakom pogledu.

NATO je skupi i nezaposleni spasilac, a Kosovo se upravo davi. Sami davljenici, Srbi i Albanci, oklevaju da pozovu pomoć, nisu sigurni ko će više i bolje biti spasen, pa spasilac preti da će da ih bije i kažnjava. Zahteva da bude ljubazno i propisno pozvan.

Ne znam ko u Rambujeu više zateže, ko je odgovorniji za produžavanje i za dupliranje troškova, ali izgleda da se srpskoj delegaciji svaki papir više sviđa od NATO-a, a Albancima obrnuto. Milutinović bi potpisao bilo kakav sporazum pod uslovom da se sprovodi i primenjuje na način domaći, to jest da se u Prištini uzme sve što se u Rambujeu izgubi. Albancima bi, opet, najviše odgovaralo da se NATO prosto kolektivno učlani u UČK, a posle bi lako za sporazum.

Kad bi od njih zavisilo, ovi partneri bi mogli dugo tako. Ta se utakmica ne bi završavala nego bi u tom zamku kosti ostavili, ali domaćini su im najavili da ih izbacuju u subotu u podne, pa ako neko nešto ne bude potpisao nije ni važno. Neka ponese kući. Oni koji znaju šta će s Kosovom već su se složili, još pre nego što su pregovori počeli, a zamak svakako mora da se provetri.

Međutim, Milošević i svi njegovi nastavljaju da ponavljaju svoje apsolutno odlučno ne, nikad, ni pod kojim uslovima. Kad bi nam ovo bilo prvi put, još bismo se zainteresovali, strepeli, obilazili podrumska skloništa i pravili zalihe. Neko mlađi poleteo bi da se javi u dobrovoljce. Našao bi se, valjda, i pesnik da sastavi koju borbenu i otadžbinsku strofu. Ali, ništa od toga.

Ovakve serije više ni domaćice ne gledaju. Odlučno NE uvek se ovde pretvara u DA, kao žaba u princa, a ono u međuvremenu, one poljupce, najbolje je prespavati.

U prvom činu uvek vidimo našeg junaka kako brani svaku stopu domovine, diže narod na noge i proklinje izdajnike, a u drugom, isti junak postaje mudrac koji nalazi izlaz iz nemoguće situacije, spasava isti narod, poziva ga da mirno sedne i proklinje iste izdajnike. Narod i izdajnici su se malo umorili - niti im se ustaje, niti izdaje - ali junak-mudrac na to ne obraća pažnju, nije mu više ni važno, on zna svoju ulogu, jedinu koju je savladao i ima da je igra do besvesti.

Tvrdi se da je ovo politika, a meni se čini da nije ni orijentalna trgovina, mada na to liči. Ovo nepokolebljivo, principijelno odbijanje stranih trupa treba da ostavi na neupućene onaj utisak koji stvara trgovac na bazaru kad čupa kosu, zaklinje se da će mu deca presvisnuti od gladi, da ćete ga načisto upropastiti, da je bolje da ga odmah ubijete, a onda nastavlja da spušta cenu. Međutim, ne vidim da Milošević ovde ima oko čega da se pogađa i cenjka.

Tačno je da bi NATO rado negde zaveo red i mir, ali Milošević je kosovski problem sam doveo dotle da mu je dolazak NATO-a najbolji i jedini izlaz. Sad bi još i da naplati svoju saglasnost da ga otud izvuku, ali nije jasno kakva bi to moneta bila i ko bi bio lud da s njim oko toga trguje. On bi, možda, mogao i da se uvredi ako vidi da svet ne ceni njegovu miroljubivost i spremnost da Kosovu prizna autonomiju, pa da nastavi još koji mesec kao dosad, dok stvar ne dogura dotle da svi priznaju da je nezavisnost jedino rešenje. Ni takva državnicka strategija nije mu strana, samo što ovog puta postoji ta pretnja vazdušnim udarima, čemu se Milošević ipak ne bi izlagao. Ako mu se učini da ima još vremena, on može dopustiti da pregovori u Rambujeu propadnu, ali verujem da je već zadužio odgovarajuće stručnjake da za NATO trupe smisle neko lepše ime, da objasne kako će ta vojska samo privremeno doći, svratiti slučajno, onako u prolazu; da će tamo biti i braće Rusa; da će hodati na prstima i biti tihi kao bubice; da će Albancima oduzeti i peroreze...

Kako god bilo, imaćemo da podnesemo još jednu veliku pobedu razuma. Znam da će neko reći da nam loše ide otkad razum pobeđuje i da se ovde ne zna da li je skuplji rat ili mir, ali valja se nadati da je ovo poslednji put.