Novo britansko pismo (2)
Kraj Velikog Vođe
Roman Bodlikavo prase Džuljana Barnsa sasvim je neobičan, odvažan i vrlo "neengleski" pokušaj da se prodre u zbivanja i stanje duhova onkraj "gvozdene zavese"
Mogućnosti
spisateljske transformacije Džulijana Barnsa kao da su neograničene: ovaj plodni autor
iz knjige u knjigu radikalno menja stil, pristup, tematiku, žanr, mizanscen svojih dela.
Od prefinjenog, ironičnog, (para)biografskog, ne-štreberski postmodernističkog
"esejizovanog" proznog stila, kakav je demonstrirao u briljantnom "Floberovom
papagaju" (pokazujući da knjige-o-knjigama koje pišu pisci-o-piscima ne
moraju da budu dosadne, što će možda jednom, daj Bože, delovati zarazno i na ovdašnje
pinčonovce-majke-mi), preko smelog, originalnog pokušaja da se (be)smisao
ljudskog trajanja pretoči u roman Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja, do gotovo
"konvencionalnog" realizma ovde neprevedenog romana Metroland (kojim je
započeo karijeru) ili vrlo lucidnog razmatranja englesko-francuskih sličnosti i razlika
- iliti fatalne privlačnosti i još fatalnije odbojnosti dveju velikih, susednih a tako
različitih nacija - u "konceptualnoj" zbirci priča Crossing the Channel,
Barns uspeva da iznenadi svakom novom knjigom, odupirući se čarima eksploatacije
uspešno isprobanih kreativnih strategija. Ako se tome pridoda i serija neobičnih
krimića koje objavljuje pod pseudonimom Dan Kavanagh (i koje takođe treba srdačno
preporučiti za prevođenje), jasno je da se zaista radi o apartnom opusu, ne (još)
preterano obimnom, ali beskrajno zahvalnom za izučavanje i, pre svega, za uživanje.
Kraći roman The Porcupine (1992; srpsko izdanje: Bodljikavo prase, Nezavisni, Novi Sad 1999; preveo: Zoran Paunović) takođe je sasvim neobičan, odvažan i vrlo "neengleski" pokušaj da se, romanesknim sredstvima, prodre u zbivanja i stanje duhova onkraj "gvozdene zavese", onda kada je ta zavesa već pala, da bi u prašini koju je taj tresak podigao Istok za mnoge evropske Zapadnjake postao još nerazumljiviji i protivrečniji, još manje vidljiv, još neuklopljiviji u racionalističke sheme starog "slobodnog sveta". "Bodljikavo prase" je, naime, knjiga o "tranzicionom" društvenom vakuumu, o pometnji vrednosti, o pokušaju da se na ruševinama komunističkog totalitarizma izgradi nešto nalik na moderno društvo (ili jednostavno - na društvo...). U "jednoj od prvih romanesknih studija evropskog pejzaža nakon rušenja Berlinskog zida" (Zoran Paunović), Barns sučeljava lik ostarelog, svrgnutog boljševičkog diktatora Stoja Petkanova s novim, mladim i ambicioznim državnim tužiocem Petrom Solinskim, koji u ime nadobudnog postkomunističkog režima vodi sudski proces protiv Petkanova. Ovaj, pak - tvrdokorni, prgavi starac! - ni ne pomišlja da se preda: iako priprost, bahat, pun beslovesnih dijalektičko-materijalističkih fraza s famoznog Kratkog kursa SKP(b), bivši samodržac vešto usmerava unapred izgubljeni proces tamo gde više niko od elite Novog Društva ne želi da zaviruje: u njihovu zajedničku prošlost... Diktator dobro zna da su (skoro) svi ti ljudi do juče služili njemu i za to uživali privilegije, i da Sistem nije mogao da opstaje sam od sebe ili samo zato što je gerontokratski Politbiro to tako hteo...
Džulijan Barns u priču uvodi i niz drugih likova, od navalentnih predstavnika novih vlasti koji grozničavo zahtevaju da se tiranin osudi, preko ostarelih vernika Progresivne Ideologije kojima je preostala još samo gorčina poraza, ali i nepokolebljiva vera u Čudo koje oni i dalje radije zovu Istorijska Neminovnost, do grupe mladih ljudi koja prati TV prenos suđenja bivšem Velikom Vođi nervirajući se zbog, parafrazirano, kontra-bodrijarovske neprozirnosti zla: ispostavlja se da je diktatoru, čije su ruke krvave do lakata (što "cela zemlja zna"), gotovo nemoguće suditi po kriterijumima "formalnog prava", jer nizašta nema dokaza, nema tragova, dosijei su izgoreli, mrtva usta ne govore etc. Umesto očekivane katarze, proces se svodi na cepidlačenje i teranje maka na konac oko sasvim beznačajnih grehova, a Petkanov, zapravo, dobija još jednu šansu da, poslednji put, šoumenski izigrava Mučenika i heroja Klasne Borbe. Pravo je, dakle, nemoćno, Pravda neuhvatljiva, Osveta nečasna i necivilizovana, Istina svima znana a "papirološki" nedokaziva...
Iako je baštinik drugačije tradicije, Barns se uspešno uhvatio u koštac s temom s kojom se muče i batrgaju i oni koji su proživeli decenije u "društvu večite bolje budućnosti"; to što imena likova i toponimi zvuče tako "bugarski" nije slučajno: Barns je pratio promene u Bugarskoj poznih osamdesetih i ranih devedesetih iz neposredne blizine, proboravio je dosta vremena u toj zemlji istražujući na terenu mehanizme spektakularnih društvenih preloma. To mu je svakako olakšalo uvid u probleme koji se, gledano s Britanskog ostrva, čine tako dalekim i egzotičnim, ali takvo je putešestvije, u najboljem slučaju, građa za pristojnu novinsku reportažu. Za roman je potrebno mnogo više, i tu dolazi do izražaja Barnsova opsednutost istorijom i smisao za povezivanje individualno-psiholoških karakteristika svojih likova s duhom mesta i vremena. Ipak, u romanu se ne spominju toponimi Sofija ili Bugarska, jer se Barnsova priča može odigravati, s izvesnim varijacijama, u bilo kom postkomunističkom poretku. Osim onog koji berićetno vlada zapadno od Bugarske, u nesrećnoj zemlji koja se u svoje Petkanove blentavo zaljubila kao u nacionalne oslobodioce...
Malkolm Bredberi (Malcolm Bradbury), još jedan nemilosrdni ostrvski cinik - ovde neprevođen i nedovoljno poznat - napisao je nekoliko razgaljujućih satiričnih romana o bizarnoj, bogu-iza-leđa smeštenoj (jugo)istočnoevropskoj (post)komunističkoj državici Slaka. Barnsova analiza stanja duhova u tom delu sveta fino korespondira sa nemilosrdnom, superiornom i demaskirajućom Bredberijevom sprdnjom. I jedna i druga, pak, isuviše dobro korespondiraju s našom stvarnošću.
A za Bugare ćemo lako. Njihov Veliki Vođa postoji još samo u romanima.
Teofil Pančić
