Film: Taxi

Bioskopska poema

Beson priča uvek istu priču, o anarhoidnim pojedincima koji po cenu sopstvene slobode ipak pre ili kasnije naprave kompromis, ali na kraju ipak izaberu bekstvo ili smrt (ili je to jedno isto?)

Taxi je najgledaniji francuski film svih vremena izdat na DVD-u. Možda ovo i ne izgleda kao podatak vredan strahopoštovanja, ali govori o njegovom komercijalnom potencijalu. Na našem vazda inverzivnom bioskopskom tržištu, Taxi je na putu da pregazi neke svoje mnogo ozbiljnije konkurente sa holivudskim pedigreom. Ipak, iza tajne uspeha leži delimično i marketinška strategija, koja je film više nego asocijativno povezala s imenom enfant terriblea francuskog filma - Luka Besona, koji će uskoro proslaviti četrdeseti rođendan. Da ne bude zabune, Beson nije režirao film, on je autor scenarija i producent, a kreativni pristup dao je relativno nepoznati Žerar Pires.

Šta je od Besona ostalo u Taxiju (on je i započeo snimanje) filma, priči o raznosaču pica koji se dokopa vozačke taxi dozvole i jurca ulicama Marselja 200 na sat (vruum!). Konstrukcija priče pomalo podseća na Peti element bez naučnofantastičnih elemenata, taksista u problemima koji upada u još veće nevolje, pa mu policija oduzima dozvolu i prisiljava ga na saradnju. Paralela funkcioniše kao indigo, zar ne?

No, mnogo je značajnije primetiti da od 1983. i crnobele Poslednje bitke Beson priča uvek istu priču, o anarhoidnim pojedincima koji po cenu sopstvene slobode ipak pre ili kasnije naprave kompromis, ali na kraju ipak izaberu bekstvo ili smrt (ili je to jedno isto?). Žan Mark Bar u Velikom plavetnilu (1987) odlazi na dno mora na poslednji ples sa delfinima, Žan Reno u Profesionalcu (1994) raznese pola Njujorka da bi maloj Natali Portman obezbedio budućnost, a ako mislite da se Podzemlje (1985) ili Peti element (1997) završavaju hepiendom možda je to vaš problem.

Beson je uz Žan-Pola Gotijea nekrunisani kralj francuskog treša, koji u svom pozlaćenom obliku donosi zlatne rezultate. Sva sreća što se iza ovakvog lukreativnog koncepta nalaze dva talentovana autora.

Ali da se vratimo filmu Taxi i ostavimo na miru Besona, koji upravo završava Jovanku Orleanku sa ženom svog života Milom Jovović. Razbucana dramaturgija pomalo je i generacijska oznaka, a suština nije priča sa poukom nego sinematičko slavlje, gde je nekada važnije da li je brži mercedes ili pežo (naravno u konkretnom slučaju ovaj drugi). Ako shvatite Taxi kao bioskopsku poemu, punu buke i jurnjave, da parafraziramo Foknera, onda ćete u njemu moći i da uživate. Do tada i nadalje izbegavajte GSB i njegove ljute kontrolore.