Klot-frket

Rada Čokolada, Brus Li i Čičolina isterani su iz mnogih lokalnih Hramova Kulture, a njihova mesta su zauzeli aktivisti i rukovodioci (sitnog i srednjeg zuba) SPS i JUL-a

Kuku i lele - propadaju nam silni seoski domovi kulture! A toliko smo u njih uložili - ne samo novca, nego i progresivnih ideja, vizija i stremljenja! Ovako je, otprilike, jedan dnevni list blizak "režimu" otvorio seriju tekstova posvećenu ovoj tužnoj (nus)pojavi naše svakodnevice. Kada sam otro teške muške suze i malo se pribrao od silne potresenosti, detalji izneseni u prvom nastavku priče još su me više rastužili: u Grdelici je zgrada DK na ivici propasti, u Kozaru je ruinirana, u Boišini je DK neopremljen i neupotrebljiv, a nije ništa bolje ni u Velikoj Sejanici, Ličinom Dolu, Brestovcu, Turekovcu, Vinarcu... šta tek reći za Dedinu Baru i Dobrotin, gde nikakvih domova kulture ni nema, niti ih je ikada bilo?!

Jedan od "duhovnih" fetiša sistema u kojem smo proživeli četiri i po decenije - a onda, u njegovoj zastrašujuće degenerisanoj, mutant-verziji i cele devedesete - bilo je ekspresno "prosvećivanje naroda". Tako je, po plemenitom sovjetskom uzoru, po palankama, selima, zaseocima, salašima i katunima naše zemlje ponosne niklo na hiljade Domova kulture, tih čudnih ustanova u kojima je Napredno Društvo kulturno uzdizalo mase i neposredno, na terenu, gradilo Novog Čoveka. Dolazeći na noge stanovnicima zemlje radnika i seljaka na brdovitom etc., kulturni trudbenici širili su veru u gotovo čudotvornu duhovnu preobrazbu klase koja je, onako pravo iz opanaka i čakšira, trebalo da preuzme upravljanje nad poslovima čovečanstva. To je bar, navodno, bila ideja-vodilja; u praksi, radilo se o nekoj vrsti paracrkve: pošto više nije bilo preporučljivo da Idejno Svesni seljani & palančani zalaze u mračne i mračnjačke odaje u kojima činodejstvuju nazadni popovi i gde sve miriše na reakcionarni tamjan (jer, videće neki dušmanin i dojaviće Tamo Gde Treba), domovi kulture je trebalo da postanu novi, svetovni centri društvenog života. Njihova prava funkcija bila je da, kroz sve aspekte svog delovanja, posluže indoktrinaciji pučanstva koje bi, živeći daleko od velikih centara, moglo da podlegne nazadnim idejama koje-nas-vraćaju-u-prošlost. Naravno, takve institucije su oformljene i u Beogradu i drugim velikim centrima, ali tamo su imale premoćnu konkurenciju u buržoaskim institucijama trule elitne kulture: pozorištima, bioskopima, bibliotekama, galerijama etc., tako da su uglavnom okupljale nadobudne pesnike-samoupravljače, neumorne slikare mrtvih priroda u zimskom periodu, sekcije mladih vezilja i slične mučenike. Pošto napredni pokret odvažno ukida (nepravednu, klasnu, eksploatatorsku) kulturnu razliku između centra i provincije, te grada i sela, mesni dom kulture je imao biti svojevrstan seoski Bobur - sve na jednom mestu, a u skladu s progresivnim potrebama radnog čoveka i građanina, koji jedva čeka da se emancipuje od viševekovnog mračnjaštva i zaostalosti...

Svako čudo za tri dana: čim je došlo do "otopljavanja" i popuštanja dizgina sovjetoidne ideologije, ove insitucije su se svele na ono što je tržište tražilo, na ono što je Našem Čoveku uglavnom bilo potrebno: pozornice za svadbe viđenijih meštana, ispraćaje u vojsku, gostovanja renomiranih pevaljki iz Požarevca i uglednih mađioničara iz Segedina, mrljave projekcije kung-fu majstorija hongkonškog Malog Zmaja, gostujuće predstave "Ivkove slave" ili "Pop-Ćire i Pop-Spire" u izvođenju opštinskog poluprofesionalnog pozorišta i, naravno, idealna poprišta bratstveno-jedinstvenih socrealističkih TV-spektakala tipa "Selu u pohode" ili "Znanje-imanje", sa sve tancovanjem zbunjenih Janeza ("sa nama su, dragi gledaoci, i članovi KUD 'Ivan Cankar' iz Zgornje Ščavljice pri Donji Zdupljici, iz bratske opštine Ajdovščina"...), koji su se u pauzama zabrinuto došaptavali na svom nerazumljivom, latentno separatističkom dijalektu kud ih je ovo dovelo i kako će da se vrate kući za videla.

Godine su, tako, prolazile u sveopštoj profanaciji prvobitnih uzvišenih namera boljševičkih prosvetitelja; zloćudno mutiranje režima u "nacionalnom" pravcu - svečano označeno čuvenim niko-ne-sme-da-vas-bije govorom Slobodana Miloševića u Domu kulture (sic!) u Kosovu Polju (v. fotografiju) - praćeno je totalnom nestašicom i para i volje za bavljenjem kulturnjačkim kerefekama (nećemo valjda da se kerebečimo dok naš narod pati na neoslobođenim teritorijama!). Tako su Rada Čokolada, Brus Li i Čičolina definitivno isterani iz mnogih lokalnih Hramova Kulture, a njihova mesta su zauzeli aktivisti i rukovodioci (sitnog i srednjeg zuba) SPS-a i docnije JUL-a: izvečeri dođu Drugovi iz Opštinskog komiteta da Prorade Materijal, objasne Smernice i mesnim poverenicima distribuišu Poželjno Mišljenje (koje Aktivisti posle lukavo diluju seljanima uz pivo pred samoposlugama); u uglu pucketa vatrica u peći-bubnjari, Gazda se smeška sa velikog portreta (Drug Stari je odavno sklonjen u podrum), u publici pravoverne čiče, veterani Pokreta, poskidale zamašćene šubare i dremkaju u pozadini, bakute natakle cvikere pa vežbaju klot i frket da ne gube vreme, a mladi, ambiciozni petlići sede u prvim redovima, Učestvuju U Diskusiji i nadaju se vrtoglavom usponu u Opštinski komitet. Prava srpska idila 90-ih: vreme je, lenjo, zastalo i neće-pa-neće da krene, a i masovna lobotomija se odavno ne obavlja na primitivan, hirurški način. Mantre su sasvim dovoljne.

"Nacionalni pokret", koji je krenuo iz seoskog (kosovopoljskog) Doma kulture, pre ili kasnije će tamo i završiti: druga je stvar što Kosovo Polje to možda i neće dočekati na nepromenjenoj državnoj adresi. Tako je to kad se i politika i kultura osmišljavaju i vode pred zadružnom samoposlugom, uz vruće pivo i veštačku brlju, dok dosadne muve zunzaraju oko glave, a prašina ulazi u usta i oči zanesenih govornika.