Srpska politička scena

Mešanje špila

Bilo kakav potpis u Rambujeu značio bi istovremeno da se u Srbiji stranačke karte moraju ponovo da mešaju - Šešelj bi morao nazad u opoziciju, Milošević bi morao da traži nove koalicione partnere, što znači da bi ubuduće Vuk Drašković u Pariz i Rim putovao mnogo zvaničnije nego danas

Posle toliko vremena, u Dnevnik RTS-a ušli su i osnovci. Ne oni iz Mionice koji posle zemljotresa čekaju predsednika SRJ Slobodana Miloševića i kažu kako su jedan dan izostali iz škole jer se zemlja tresla. Ovoga puta na TV ekranu su pokazali i citirali klinca koji je za govornicom na nekom političkom skupu pričao o pritiscima na našu zemlju, o pretnjama NATO-a, o otimačima Kosova i mirnog detinjstva, o tome kako bi zbog svih njih zemlja ponovo mogla da se trese, ali ne kao u Mionici prošle jeseni.

Pojava jednog osnovca u udarnoj informativnoj emisiji, u društvu penzionera, službenika, radnika, seljaka i pokojeg predstavnika nacionalnih manjina koji (kao jedan) poručuju da nema predaje nijedne stope naše domovine i da će se Kosovo braniti svim raspoloživim sredstvima bila je znak dodavanja propagandnog "gasa" na domaćem terenu u trenutku kad se pregovori u Rambujeu bliže kraju. Ovoga puta gas je izgleda stisnut do daske i preko državnih medija se uporno poručuje kako se o gotovo svemu može razgovarati (čak i ljubiti sa onima iz ilegalnog UČK-a), osim o dolasku NATO-ovih trupa na teritoriju SRJ. Dan-dva uoči predviđenog kraja pregovora u Rambujeu, na kojima međunarodna zajednica stvari postavlja kroz formulu - ili NATO na Kosovu, ili bombardovanje - državni mediji na usta političara i običnih građana poručuju "svetskim moćnicima" nešto nalik na - ako je tako, onda ćemo da se bijemo, ali da znate da pri tom kršite sva međunarodna pravila i zakone.

OBRNUTA PROCEDURA: Sličnih istorijskih "ne" i zatvaranja vrata ubacivanju međunarodne zajednice u naše unutrašnje priče i probleme bilo je, doduše, i ranije. I na kraju se obično ispostavilo da ona vrata nisu bila baš zatvorena do kraja, da se u poslednjem trenutku nalazilo neko "spasonosno rešenje", da su Milošević i Holbruk postizali neke sporazume posle kojih bi svi odahnuli do prve sledeće prilike. Zato je i sada, usred junačenja osnovaca i penzionera u dnevnicima RTS-a, mnogo onih koji su ubeđeni kako će, uprkos kratkim rokovima i novim pretnjama, u zadnji čas Milošević ponovo potpisati ono što se od njega traži i to kasnije prikazati kao novi trijumf sopstvene politike. Cinici čak tvrde kako će strane trupe sigurno doći na Kosovo i kako će posle toga u državnim medijima osvanuti objašnjenja da je reč o "dobrovoljcima i stranim plaćenicima" koji su pristali da se stave pod našu komandu i čuvaju mir u našoj južnoj pokrajini. Ili kako će domaćoj javnosti biti ponuđeno objašnjenje po kome NATO zapravo radi za nas, razoružavajući UČK i štedeći živote naših milicionera i vojnika. Prema tim prognozama, već iduće nedelje, najkasnije za desetak dana, u dnevnicima RTS-a ponovo će doći vreme za telegrame i čestitke.

Ovoga puta, međutim, sve izgleda neuporedivo ozbiljnije nego ranije. Dva dana pre kraja pregovora u Rambujeu čini se kako su šanse da se iznutra, "dobrovoljno" otvore vrata dolasku stranih trupa na Kosovo gotovo nikakve u poređenju sa mogućnošću da NATO pokuša sam da ih otvori nogom. Na jednoj strani postoji, dakle, prilično rasprostranjeno mišljenje većine partija i političara (ne samo onih iz vladajuće koalicije) kako bi dolazak NATO-ovih vojnika na Kosovo bio akt okupacije i ograničavanja suvereniteta SRJ. Na drugoj je novi važeći princip najmoćnijih svetskih sila koji je pre nekoliko dana profesor beogradskog Pravnog fakulteta Jovica Trkulja ovako opisao: "Ako svoje ciljeve možemo da ostvarimo diplomatijom, upotrebićemo diplomatiju. Ako se mogu ispuniti upotrebom nasilja, upotrebićemo nasilje, bez obzira na UN i međunarodno pravo. Nekadašnji osnovni zakon Divljeg zapada - zakon jačeg, postao je novo međunarodno pravo."

Tek ponegde se mogu čuti mišljenja kako bi što pre trebalo ščepati ono što nam se u ovom trenutku nudi u Rambujeu. Ratomir Tanić, savetnik predsednika Nove demokratije Dušana Mihajlovića, tvrdio je ovih dana u jednom novinskom intervjuu kako plan Kontakt-grupe nije baš najpovoljniji za Srbe, ali da bi ga svakako trebalo prihvatiti jer je isti plan katastrofa za Albance. Tanić je istovremeno i jedan od retkih ovdašnjih političara koji se usudio da kaže kako bi saradnja sa NATO-om bila neuporedivo bolja od svađanja i kako bi Srbija što pre morala da istakne kandidaturu za Partnerstvo za mir. Po njemu, u aneksu sporazuma o Kosovu moguće je pronaći formulu kojom bi se ovdašnjim vlastima ponudio prihvatljiv izlaz iz sadašnje pozicije, prema kojoj je dolazak stranih trupa na Kosovo zapravo akt agresije.

Profesor dr Kosta Čavoški tvrdi, međutim, kako u okviru ustavnog poretka Srbije i Jugoslavije nema nijednog organa koji bi mogao da odobri dolazak NATO-ovih trupa na Kosovo i Metohiju. Tako nešto bi, po rečima dr Čavoškog izrečenim u intervjuu "Blicu", predstavljalo nacionalnu izdaju. Pre nego što ijedan strani vojnik kroči na tlo ove države bilo bi neophodno promeniti ustav, što praktično znači da obrnuta procedura, prvo potpis na sporazum o Kosovu pa zatim promena ustava, takođe nije moguća.

ZAUSTAVITE REFERENDUM: U zemlji prepunoj "nenormalnih normalnosti" u kojoj se do ustava drži od prilike do prilike, ustavni limiti koje pominje dr Čavoški svakako nisu najozbiljnija prepreka srpskom pregovaračkom timu da stavi svoj potpis na dokument o Kosovu. Pogotovo u državi koja se u priličnoj meri smatra "nedovršenom" i ustavno nedograđenom i u kojoj se toliko govori o suverenitetu a istovremeno se pojedini zakoni primenjuju samo na delu teritorije, ili prećutkuje kako dobar deo stanovništva u toj istoj državi ne plaća vodu, struju ili poreze, ili ne služi vojsku.

Zbog svega toga moglo bi se čak reći kako najjači razlog za izrazito negativan stav prema stacioniranju stranih trupa na Kosovu ne leži u ustavu već u pozicijama vladajućih stranaka na političkoj sceni Srbije. Ta scena je već podugo dizajnirana i izbaždarena na način koji se nimalo ne rimuje sa bilo kakvim sporazumom o Kosovu koji izlazi iz okvira statusa kvo. Bilo kakav potpis u Rambujeu, pogotovo onaj o dolasku stranih trupa, značio bi istovremeno da se u Srbiji stranačke karte moraju ponovo da mešaju, odnosno da ovde sledi politička Mionica. Srpska politička scena morala bi u tom slučaju ozbiljno da se prekomponuje - Šešelj bi morao nazad u opoziciju, Milošević bi morao da traži nove koalicione partnere, što znači da bi ubuduće Vuk Drašković u Pariz i Rim putovao mnogo zvaničnije nego danas. Možda bi se neko usput dosetio da zabrani upotrebu reči referendum. Ili pojavljivanje osnovaca na političkim skupovima.

Neki analitičari ovdašnjih prilika i pogotovo neke strane diplomate tvrde kako će sve to oko Kosova i NATO-trupa leći ubrzo "na svoje mesto" i bez novih pretnji i bombardovanja. Kad Milošević, navodno, proveri koliko je on lično, kao garant mira i stabilnosti, ugrađen u eventualni mirovni plan o Kosovu. Tek tada bi mogao da krene na beogradski aerodrom i, pre ulaska u avion za Pariz, kaže nešto slično onome što je svojevremeno izgovorio pred ulazak u avion koji ga je odveo u Dejton:

"Dobar dan. Mi smo krenuli na put. Cilj našeg puta je mir."