Kako umire jedno pozorište

Hronika najavljene smrti

Nekada veliko islavno pozorište postaće malo i obično. To nije odvojena i izolovana priča o jednoj kući već metafora ubrzanog raspada ključnih institucija kulture, odraz svega što nam se događa

"Predstava 'Bliže' raoena je pod psihološkim pritiskom zbog ružnog napada na Jovana Ćirilova i u obeshrabrenosti zbog pomisli na budućnost pozorišnog života u Beogradu posle njegovog odlaska. Ponosna sam što će u istoriji Jugoslovenskog dramskog ostati zabeleženo da sam ja bila poslednji kreativni izbor Jovana Ćirilova u ovom pozorištu." Reči rediteljke Alise Stojanović precizno lociraju "tačku loma" sa kojom se suočilo Jugoslovensko dramsko pozorište, jedna od najznačajnijih pozorišnih kuća u zemlji. To nije odvojena i izolovana priča o jednoj kući već metafora ubrzanog raspada klučnih institucija kulture, u kojima se odražava svakodnevica.

Jovan Ćirilov je 1. februara formalno otišao u penziju, mada je još u radnom odnosu dok se ne obave potrebne formalnosti. "Bliže" je šezdeset četvrta premijera za poslednjih četrnaest godina, koliko je on vodio Jugoslovensko dramsko pozorište. Činjenica da čovek, pa čak i kad je zadužio ovdašnju kulturu koliko je to učinio Jovan Ćirilov, odlazi u penziju ne bi trebalo da izaziva burne reakcije, osim ako njegov odlazak ne sluti na propadanje pozorišta, i ako upravnik nije penzionisan u po pozorište najnepovoljnije vreme.

Kada je zgrada Jugoslovenskog dramskog izgorela, gradske vlasti su se složile da Jovan Ćirilov, bez obzira na to što ispunjava sve uslove za penziju, ostane upravnik sve dok zgrada ne bude sazidana, kako bi ansambl pozorišta, koji se već našao u velikim problemima, poštedeli novih neizvesnosti. Prošlog decembra je gradski Sekretarijat odlučio da će umesto dogovora ipak poštovati zakon (primorana pritiskom grupe graoana), i da Jovan Ćirilov mora u penziju iako krov zgrade nije ni na vidiku. Tom prilikom je rečeno da će osnivač pozorišta, dakle Skupština grada, izabrati novog upravnika vodeći računa o predlogu Upravnog odbora. Pre nedelju dana, Sekretarijat za kulturu je i tu odluku preinačio, objavivši da će novog upravnika birati bez konsultovanja Upravnog odbora. I to bi bilo u redu, jer tako i piše u Statutu pozorišta, da se makar naslućuje da će Sekretarijat za kulturu preinačiti stav da naslednik Jovana Ćirilova bude Vladimir Jevtović, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i bivši glumac Jugoslovenskog dramskog; da citiramo jednog znalca pozorišnog života grada: "Jedan od onih koje je Bojan Stupica doveo po logici 'da je vojske više', glumac koji je tamo bio kao da ga nije ni bilo."

Borka Pavićević, predsednik Upravnog odbora pozorišta, kaže: "Izbor upravnika odlučuje sudbinu Jugoslovenskog dramskog. Zato je pitanje ovog izbora u stvari pitanje šta je glupo a šta pametno, šta je u interesu pozorišta a šta nije. Kad su pitali Brodskog ko mu je dozvolio da bude član Udruženja književnika, odgovorio je: 'Pa Bog, zaboga!' Zar neko može da kaže da je izbor Brodskog bio pogrešan? Potpuno je apsurdno da se u ovoj našoj situaciji, u kojoj je teško naći šta je legalno a šta legitimno, neko dosetio legaliteta radnog staža Jovana Ćirilova. Biti legalista u nelegitimnom društvu je nonsens!"

U sudbini Jugoslovenskog dramskog Borka Pavićević vidi simbol sudbine bivše Jugoslavije. "Dolazak čoveka koga osnivač predlaže izazvaće podele u ansamblu. Nekada veliko i slavno pozorište postaće malo i obično. Direktoriju je bilo dovoljno samo jedno pozorište od oko 400 koliko ih je radilo za vreme Francuske revolucije. A pitanje pozorišta, gde god i u kom god vremenu da je, pitanje je i kuture tog grada, kako će ona izgledati. Možda će, ko zna, od nje preostati samo turbo-kultura i kiosci kao plod novog arhitektonskog umeća. Ili: ko će sazidati zgradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta? Možda neka fondacija, kao što su i mnoge jugoslovenske velike ustanove spasli privatnici? Možda će i Jugoslovensko dramsko doživeti tranziciju na naš način: privatizacija jednako prihvatizacija?"

Na prošlonedeljnom sastanku u Skupštini grada povodom situacije u gradskim pozorištima, Jugoslovenskom dramskom je zameren mali broj premijera, mali broj predstava, mala zarada, nepokazivanje izveštaja o sponzorima i novcu dobijenim od donatora za izgradnju zgrade. "To je cinizam", kaže Borka Pavićević. "Ponašaju se kao da pozorište nije izgorelo, ponašaju se u stilu 'da ja tebe malo prepadnem, pa da za to vreme sprovedem onu moju stvar'! Ja znam da i u parku mogu da se igraju predstave, ali valjda smo prevazišli takvo razmišljanje!"

Borka Pavićević smatra uvredljivim da osnivač pozorišta mišljenje neformalne grupe ljudi koja traži penzionisanje Jovana Ćirilova smatra merodavnijim od mišljenja Upravnog odbora, koji je, sem što je takooe grupa ljudi, još i institucionalizovana grupa koju je postavio taj isti osnivač. "Kad će to 'dogaoanje naroda' već jednom da prestane?! Ako ne zbog samog pozorišta, ako ne zbog kulture koju vode, a ono zbog sopstvene istorijske odgovornosti osnivaču mora da bude važno koga će da postavi na čelo Jugoslovenskog dramskog pozorišta! Da li su oni došli na vlast po zakonu? Ili biva ovako: 'ja sam sad tu, nije važno kako i zašto, i sad kad sam ovo uzela, e sad će sve da bude pravno.' Imam utisak da tako razmišljaju. Nedavno su nam poslali nekakav dopis u kome citiraju član 7. objavljen u Službenom glasniku iz decembra 1992. godine, kako bi nam dokazali da Upravni odbor ne bira upravnika. Pa, znali smo to! Mi i ne tražimo da biramo upravnika! Hoćemo samo da razmisle i o našoj sugestiji, zato što su nas postavili da odgovaramo za sudbinu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Šta nas petoro, Dejan Mijač, Mira Karanović, Predrag Ejdus, Milutin Ranoelović i ja, uopšte radimo u tom Odboru ako se ponašaju kao da ne postojimo? Pita me pre neki dan jedan kolega zašto se borimo toliko za pozorište koje nema ni zgradu, a moguće je da je neće ni dobiti. Pa zato da, ako je već zgrada izgorela, ne izgori i pozorište! Eto zato se borimo!"

Neće još dugo, jer će na jednoj od sledećih sednica Skupština grada imenovati svog izabranika koji, moguće je, po mišljenju Upravnog odbora neće biti upravnik kakvog Jugoslovensko dramsko zaslužuje, pa će, prirodno je, Skupština grada imenovati Upravni odbor drugačijeg mišljenja. Žao nam je što naši pokušaji da o svemu popričamo sa gospooom Ljiljanom Blagojević, gradskim sekretarom za kulturu, nisu urodili plodom.

Dejan Mijač, reditelj

Duh pozorišta

Duh koji okuplja ljude čija se energija stvara u tom pozorištu, to je pozorište. U ovom trenutku, čini mi se da je iluzorno razgovarati o takvoj pojavi.

"VREME": Po mnogima, prisustvujemo propadanju jedne kulturne institucije.

DEJAN MIJAČ: Teza je tačna. Ako je propao onaj ko je osnovao pozorište, šta da očekujete, i ostalo propada. Samo, katkad se dešava da organizam lipše a da organi još mrdaju kao pile bez glave. Ovo pozorište je zaista bilo jugoslovensko, i mislim da je taj duh zajedništva održan i kad je ono postalo beogradsko. To pozorište ne samo da je bilo najjače nego i najsvojevrsnije u opštem sociološkom, političkom i istorijskom smislu. Možda je upravo to nekome smetalo. Bilo je ozbiljan i neosporan kvalitet, kvalitet koji ne možete uprljati, uniziti, a još manje upotrebiti. Normalno je da to smeta. To pozorište je pratilo evropske tokove, i moglo je svoje predstave mirne duše da prikaže bilo gde. Sklon sam da poverujem da je i to nekome smetalo. To nisu samo male zlobe i minorne svojeglavosti. To je znak stvaralačke nemoći i nemogućnosti da se bude tamo gde je bio JDP. Ništa drugo ne mogu da smislim...

Prisustvovao sam nekim razgovorima glumaca koji nikad nisu bili u Jugoslovenskom dramskom niti su imali ikakve veze sa njim. Toliko mržnje je bilo u njima da nisam mogao to da svarim. Direktno sam pitao čime ih je to pozorište toliko ozlojedilo, toliko oštetilo da se pačaju u njegovu sudbinu, a znaju da nikad nisu bili niti će ikada biti u njemu. O čemu se tu radi ako ne o mržnji?

Govorite o Jugoslovenskom dramskom u prošlom vremenu.

Meni je teško da kažem da to pozorište postoji kad ne postoji njegova zgrada. Ljudi još postoje, ali pozorište ne čini ni jedno ni drugo. Pozorište je duh, duh koji okuplja ljude čija se energija stvara u tom prostoru. To je pozorište. U ovom trenutku, u slučaju Jugoslovenskog dramskog, čini mi se da je iluzorno razgovarati o takvoj pojavi.

Da li ste o sudbini pozorišta razgovarali sa Ljiljanom Blagojević?

Ljiljanu Blagojević znam sa fakulteta, vioao sam je na vežbama. Ona je čak učestvovala i u jednoj mojoj predstavi kao mlad aspirant za posao u Jugoslovenskom dramskom. I, koliko se sećam, ona nije zadovoljila. Može biti da je tome bio kriv kriterijum.

Možda je gospooa Blagojević, upravo zbog pozicije na kojoj se nalazi, bila u situaciji da smiri atmosferu, da pomiri stavove...

Ubeoen sam kad je gledam kako glumi, slušajući kako rezonuje, da ona ima dijametralno suprotan stav; mislim da je među onima koji na odreoeni način ne podnose JDP. I čim je uobrazila da se dočepala nešto vlasti, a svi se nemoćni umetnički stvaraoci dokopaju vlasti... Videla je ko sedi u Upravnom odboru, znala je da mi nećemo biti saglasni sa njenim idejama i idejama njene okoline. Milutin Ranoelović, potpredsednik gradske vlade i član našeg Odbora, neće da se bavi tim pitanjem, oslanja se na njeno mišljenje. Mislim da greši, ali kad uvidi, biće kasno... Naravno da su oni vlast, naravno da će oni odlučiti o upravniku, ali mi im skrećemo pažnju da će doneti pogrešnu odluku, ništa više. Ne može niko od njih više voleti JDP nego ja, jer sam dobar deo života njemu posvetio i u ovom trenutku govorim sa pozicije nepristrasnog čoveka. Nemam nikakvog interesa sem da se renome JDP-a održi na nivou na kome je sad. Ali ono neće imati taj renome ako u ovom pozorištu odreoeni pisci budu promovisali svoje drame, ako odreoeni ljudi koji nisu reditelji budu režirali te drame. Ovaj ansambl može da bude jako loš ako radi loše stvari u lošem okruženju.

Ukratko, Upravni odbor je tu samo pro forme.

Jeste, ali se držimo dok nas ne smene i ne kažu razlog zašto nas smenjuju. Mi se, sa pozicije nemoćnih i obespravljenih, borimo koliko možemo, a Bog presuouje da li smo uspeli i da li su oni zaista pobednici, ili su poraženi.

Otišli ste u penziju, pa više na Fakultetu dramskih ne vioate svog kolegu Vladimira Jevtovića.

Nisam ga vioao ni ranije. Možda mi je u ovoj aferi oko JDP-a najteže palo što sam bio prinuoen da izvesno vreme razmišljam o ljudima prema kojima sam indiferentan. Vladu Jevtovića površno poznajem, a ne pada mi na pamet da se udubljujem u taj fenomen. Imam neki površan utisak o njemu, sasvim površan, letimičan. Priča se da je, recimo, on čovek koji voli da jede a ne voli da se kupa. Te njegove osobine su potpuno irelevantne za to može li on da bude upravnik, ali mi eventualno predstavljaju upozorenje da ne sednem blizu njega. Njegova dela nisam čitao, video sam jednu predstavu, nešto što je on potpisao, i kad bih mu bio prijatelj, savetovao bih ga da se mane toga, nek se bavi pedagogijom, izgleda da tu ima uspeha. I to je sve što ja mogu da kažem o Vladi Jevtoviću.

Kakva je atmosfera u pozorištu?

Ne verujem da će se ansambl podeliti, ali se bojim da će vrlo skoro postaviti pitanje plaćanja. Može sekretar gradske kulture da priča šta hoće, ali glumce mora da plati za trud a ne da priča da Jugoslovensko dramsko nije platilo struju. Kako da plati kad nema zgradu?! Kad teško krpi kraj sa krajem. U pozorištu ne bi bilo reakcije zbog penzionisanja Jovana Ćirilova, to je normalna stvar, da je predložena pogodna ličnost.

Osnivaču će čovek koga oni izaberu, logično je, biti pogodna ličnost.

Neće. Jugoslovensko dramsko je naviknuto na uspeh. A od njihovog čoveka uspeha neće biti jer on neće umeti da ga napravi. Biće samo gorčina u pozorištu. Pozorišna umetnost je surova igra. Tu izlaziš na scenu, pa ili jesi ili nisi, tu nema trećeg.

Čak i kad ne bi bilo različitih stavova o tome šta je dobro za pozorište, teško je pronaći dostojnog naslednika Jovana Ćirilova.

Mi smo predložili Gorčina Stojanovića, sasvim mladog čoveka koji je za svoje godine puno stekao i saznao, a budućnost će mu ići na ruku jer je on čovek koji ume da uči, nije limitiran, netolerantan i ne bi ušao u Jugoslovensko dramsko sa željom da dokaže nekom nešto već da uradi posao najbolje moguće. Sad, na njima je da odluče. Bilo je priča da sam ja predložio svog učenika. Gorčin je slučajno došao kod mene na klasu. Uvredio bih i njega i sebe ako bi to bilo tačno. On je snažan sam po sebi toliko koliko jeste. Krajnje je glupavo pretpostaviti da ja hoću preko svog kandidata da isijavam neki svoj uticaj.