Milutin Mima Karadžić,

"Žene su jedina stvar koja u mom životu idu ispred vina i ispred mora. Žene su nešto prelepo, predivno. Nešto bez čega se ne može. Žena je nešto predobro, ali mora biti normalno. Da bude svesno toga da je prelepo i predivno. Zamislite koliko je ružno kada vidite ženu koja je muškobanjasta, koja je mangup, žena koja hoće da bude glasna, ženu koja iskače iz onoga da je žena. Koja iskače iz svega onoga gde je ženstvena. Jako je lepo kad je žena - žena. Žena može da bude i ovakva i onakva samo da je žena. Mora da bude svesna da je žena i da je lepa samo zato što je žena."

iz sela Orašca, rođen 1911. godine, "Trećem oku" poverava svoj susret sa avetima: "Bilo je to poodavno kad sam išao u selo Nemenikuće kod sinovice na slavu. Kući sam krenuo, u prvi sumrak, preko Kosmaja. Mislio sam da dobro znam tu prečicu, ali nije baš bilo tako. Išao sam kroz šumu đa tamo đa amo, pa sve na isto mesto. Odjednom nađoh se pred jednim spomenikom, a ono u njemu uramljen i otvoren sandučić pun kostiju starih ratnika. Ja priđem pa ispod gunja izvadim staklo sa rakijom, što mi je prijatelj spremio za usput, pa ih u krst prelijem i kažem: 'Bog da im dušu prosti i laka im zemlja bila'. A kada sve to ispred mojih očiju nestade, ja uhvatim put kojim sam došao pa se polako vratim nazad."

Dobrica Ćosić,

"Ako Srpska pravoslavna crkva među nacionalnim ustanovama danas ne ispolji najveću moralnu odgovornost za istorijsku istinu o Drugom svetskom ratu i stradanjima ljudi i naroda, ako arhijereji Srpske pravoslavne crkve i bogoslovski pisci posle toliko stradanja pravoslavnih vernika, sveštenika i vladika od 1941. do kraja ovog veka ne smognu umnu, hristovsku i duševnu snagu da nadrastu ideološku i političku raskolnost Srba - ne može se nadati kraju urušavanja našeg nacionalnog bića i spokojnoj budućnosti srpskog naroda."

Vukica Mikača,

fotografkinja, u intervjuu "Dugi" odgovara na pitanje po čemu se razlikuje od ostalih fotografa:

"...Penzija je privilegija, a ne kazna. Pogotovo za ljude koji imaju energije i zdravlja da ne znaju šta će pre. Ja se od pozorišne prakse i teorije neću oprostiti do poslednjeg daha. Znam da nikome nije palo na pamet da odvoji Strelera od 'Pikolo teatra', iako je na njegovom čelu bio pedeset godina i umao 77 godina kada je, na toj dužnosti, umro prošle godine. Bruk isto stoji na čelu subvencionisanog pozorišta u Parizu sa 74 godine. Ne pričam ovo da kažem kako je trebalo da ostanem na čelu JDP-a, već da ima i takvih primera koji opravdavaju ideju da sam mogao da radim vrlo težak posao upravnika do izgradnje JDP-a. A ispalo je da su oni koji su moju smenu pokrenuli meni učinili uslugu. Teško je graditi pozorište. Mnogi su na takvim mestima izgubili zdravlje, pa i život. Ja bih izdržao jer sam uporan i imam dobre živce, ali mi je teško da izdržim što ima sve manje sredstava za pravljenje novih predstava. A pozorište, makar i izgorelo, mora da stvara nove predstave. Ako ih ne stvara, više nije pozorište."

Dejan Savićević,

fudbalski reprezentativac, u "Blicu", govori o danima provedenim u Milanu:

"Na početku boravka u Milanu odem na večeru sa klupskim drugom i naručim pomfrit. Sutradan na treningu priđe mi doktor i kaže: "'Gospodine Savićeviću, zamolio bih vas da iz jelovnika izbacite pomfrit."