Mutacija

Krenuo jednom mali seljak u veliki grad. Obukao odelo za sahrane, okačio opanke o klin, očešljao bradu plastičnim češljem, stegao srce i otvorio oči, pa put pod noge. Put nije bio preterano dug, prvi veći grad ne preterano daleko, odmah preko reke, pa još malo gore. Ipak, usput, imao je dovoljno vremena za razmišljanje: "Posedujem neizreciv talenat i britak um, šta drugo mogu još da traže od mene?", hrabrio se seljak, terajući štapom bele vukove, koji će se kasnije pokazati kao sudbonosni. "Imam urođen gen za genijalnost i jaku želju da uspem, šta drugo može još da mi ustreba?", mislio se on, pljuckajući protiv uroka, koji će se posle formulisati kao neprikosnoven. "Migracije stanovništva u ekonomski kriznim ili ne-daj-bože ratnim vremenima, normalna su stvar", mudrovao je seljačić na početku svog zvezdanog puta. "Pa, i u mirno vreme, vreme bez ikakve radikalne krize, ljudi prirodno teže napretku, odlaze, menjaju stanište, sve nadajući se nečem boljem, lepšem i prijatnijem", smatrao je on, u predvečerje novog, velikog dana.

Negde oko ponoći, kada u njegovom zavičaju ljudi zamandaljuju vrata, bojeći se ala i vampira što tumaraju okolinom, stigao je pred kapiju svoga cilja. Prvi susret bio je očaravajući, grad baš onakakv kakvim ga je zamišljao, blještavo osvetljen uličnim ukrasima, koji su upozoravali na tek pre mesec i po dana prošlu Novu Godinu, i onu običnu i onu pravoslavnu, a koje neko namerno nije hteo da skine, pre nego što se dostojanstveno ne obeleži i ova poslednja, na neki način i najvažnija - Nova Godina po kineskom kalendaru. Dalji utisci išli su ovim redom: "Isto je kao kod kuće - blato do kolena, rupe na ulicama, izlučevine po ćoškovima i svuda ovce", mislio je seljak, ipak ne razočarano i hodao dalje. Zatim: "Nije loše, mada nije ono šta sam očekivao", govorio je sebi dok je plaćao parking, sto maraka svaki započeti sat, mada je samo nekoliko trenutaka i to na sopstvenim nogama, postajao na trotoaru diveći se spomeniku čestitome knezu. Odmah potom i: "Ko su ovi ljudi što su izmileli iz rupa, da nisam zalutao, nehotično prešao neku granicu, neprimećen od straže i Mihalja Kertesa i zabasao u neku tuđu zemlju?", zapitao se i oslušnuo oko sebe. "Ako lice laže, akcenat ne laže", laknulo mu je dok je slušao dobro prepoznatljiv, neknjiževni jezik, sa onim karakterističnim dužinama i iznenadnim zaokretima u slogovima. "Moji su!" radovao se seljak, slušajući prideve iz epskih pesama, silogizme iz poslovica i podvale iz viceva, a kod psovke sa glagolom i dečijim ustima "Opa!" mu se otrglo, a zatim je zapljeskao. Seljakovoj radosti u prvom susretu sa olupanom prestonicom ukratko i u nekoliko reči - jednostavno nije bilo kraja. Počeo je da se predstavlja i rukuje sa prolaznicima: "Ja sam taj-i-taj, tog-i-tog sin, iz kraja onog-i-onog i imam jaku želju da se ovde nastanim". "Dobro-došao, zemljače", "Svako dobro, rođače" i "Otac ti je mome ocu na sahrani zaplakao", pljuštali su komplimenti mešani sa zavetovanjem, te ovaj će mu pomoći, ovaj ga uputiti, jedan naš i stan dodeliti, jedan dati službu, a jedan onaj stan i opremiti. "Da sam znao da je tako, ranije bih došao", bluzirao je seljak, zaokupljen molskim mislima i žalom za vremenom koje je u zavičaju proarčio, bacio opušak u baru i krenuo za zemljakom u sight-seeing. Još iste noći, obišao je sve znamenitosti grada: jedno pozorište, jedan disko-klub, modnu i izdavačku kuću, opštinsku slavu, bazen hotela, jednu skupštinu, pa i drugu. U prvoj skupštini zaigrao je kolo na tepihu, pletući sitno, mada su drugi bolje znali korake, u drugoj skupštini pomešali su ga sa jednim mnogo važnim tipom, te je na prečac pridao veliku važnost sebi, prosipajući stihove kosovskog ciklusa i time utro put internacionalnoj slavi onom svom Dead Ringeru, u butiku je zamenio svoje cipele za lakovane opanke, a u disku šmrknuo svoju prvu crtu kokaina i bio izabran za miss siti kluba. U poseti izdavaču potpisao ugovor za sabrana dela "Beštek" u tri toma ("Viljuška", "Kašika" and so on), a na opštinskoj slavi, takođe, otkinuo svoje parče kolača. Na bazenu je suštastveno-kiselio noge sa filozofom kulture diskutujući o propasti zapadnoga sveta, a u pozorištu ipak najbizarnije - palio je sveću za pokoj upokojenog, pokojnog, a tako živog, velikog srpskog vladike, po kome je, priča se, Ada Ciganlija dobila ime.

Sve u svemu, negde oko zore, seljak iz sela, konačno je osvojio grad. Osećao se kao kod kuće, gde mu se više nije išlo, prihvatili su ga kao svog, što je uistinu i bio, smešila mu se blistava budućnost, od koje mu se mutilo u glavi, neko slatko pobedničko osećanje, neki žmarci zanosa i virus osionosti, potpuno su mu zaposeli telo. Onda je zaspao, umoran a srećan, maštajući o pedikiru koji će sutra ukloniti poslednje naslage njegovog prošlog života i zavičajno breme koji bi tako rado da otrese sa sebe. San koji je usnio bio je vrlo indikativan: sanjao je sebe u Gucci mantilu, kao dopisnika Tanjuga iz Rima, kako nišani na plovke u jezeru Como, gde je doputovao po vanserijskom zadatku praćenja i uhođenja pape, na njegovom (ali ne i svom) godišnjem odmoru; zatim kako drži govor na sahrani Mite-Bogomoljca, slupanog u saobraćajnoj nesreći, nabusito ali i žurno, jer hitao je na novi zadatak raskopavanja železničke pruge i vodovodnih cevi, čuvajući iskonsku duhovnost napadnutu kanalizacijom i ugrađenim vodokotlićima, odmah potom sebe sanja u savremenoj laboratoriji, gde atraktivnim eksperimentom otkriva da sadržaj pljoske Marka Kraljevića nije bila voda nego rakijština, onda kako sedi u velikom kabinetu nekakvoga dvora, iz koga dekretima i bez ikakve logike, postavlja i smenjuje upravnike kao poslovođe, onda opet sebe, na operacionom stolu, kako hrabro podnosi injekcije silikona koje mu uvećavaju usta i sise i na kraju kako tako ulepšan i značajan, vredan svakog spomena, kako verbalno opšti sa belim vukovima iza rešetaka zoološkog vrta nade. E, na ovo poslednje, čaša mu se prepunila i samo što ga nije strefila ta poslednja kap. Trgao se, mokar od hladnog znoja, polulud dotakao prsa i donekle odahnuo utvrdivši da je obim ostao isti. Pogledao je oko sebe i shvatio da se nalazi pored neke česme. Česma nije radila, a nije ni trebalo, ionako je bila tu samo da podseća na vreme kada se sa nje klicalo za slobodu nevino utamničenima. Ustao je, žedan izvorske vode, a izvora one čiste zavijčajske vode, nigde nije bilo. Onda ga je ščepala neka takva tuga, neka nostalgija, za koju nije znao da se tako zove, jer nije dobro vladao inostranim rečima, neka želja da sve polupa, kako je uspešno formulisao svoju emociju, da se napije i zapeva tužbalicu, kao nekad, tamo kući, dok je čežnutljivo i sa suzom u oku, gledao put velikog grada. "Crno mi se piše", mislio je dok je mokrio uz česmu, a jedan policajac mirno prošao kraj njega. "Zlo i naopako", nastavio je misao useknjujući se nad svojom mokraćom. "Kakvi me ovo snovi proganjaju?", drhtao je, brišući ruke o pantalone. "Ovde su i govna dobro organizovana", rekao je glasno, motreći na ulaz u nešto nalik na javni WC, u koji nije imao nameru nikada da uđe, po cenu pucanja mehura. "Da ja svoj obraz sačuvam", pomislio je, pljunuo protiv uroka i zaždio kući u svoj zavičaj.

"Propusti čovek životnu šansu", rekao je onaj njegov zemljak kada je sutra, u centru grada, naleteo na lakovane opanke koje je seljak u strahu od sramote tu i ostavio. "Ako, i onako nas je već dosta", odgovorio mu je drug, smotao opanke i pošao na prestižan posao, a posle toga u svoj dobijeni stan, opremljen stilizovanim etno-nameštajem, da se ne zaboravi ko je i od koga roda.

Tu je počeo kraj.

PS: U svojoj hronici političkog "Monster-Mitinga" iz prošlog veka, Živ. Živanović zabeležio je i detalj: četrdeset hiljada politički razočaranih seljaka, koji su peške došli u Beograd da ostvare svoje ciljeve, noć pred povratak kući, provelo je na ulicama glavnog grada. Razočarani, "kao popišani", kako bi rekao naš narod, sutradan su u svojim selima cinično pričali kako su za osvetu barem "dobro namokrili Beograd".

Amonijak se od tog slučaja još uvek oseća.