Film: Točkovi

Srbija u kišnoj noći

Sećate li se još nekog domaćeg filma, u poslednjih pet godina, koji korespondira sa našim danima i koji želi da bude gledan u bioskopima, a da nije naseljen likovima čiji posao nema veze sa otimanjem tuđeg novca, tuđih žena ili tuđih života

Jugoslovenska kinematografija je u drugoj polovini devedesetih postigla začuđujući sklad između duha vremena i tematike, odnosno motiva kojima se bavi. Na paradoksalan način ova skladnost je najsličnija periodu od pre pedeset godina, u doba nastanka naše profesionalne kinematografije, kada su se filmovi bavili ratnim podvizima, teškim odlukama u paklu neprijateljskog okruženja, ilegalcima i simpatizerima, radnicima, seljacima, udarnicima i domaćim izdajnicima - ali je takva unisonost tematike, u stvari, objedinjavala samo nešto malo više od polovine produkcije u prvih deset posleratnih godina.

Danas su izuzeci mnogo ređi. Filmovi koji, sa manje ili više umeća, duha, svesti o žanru, ciljevima i mogućnostima, koriste zločin, nasilje ili kriminal kao polugu, inspiraciju ili sredstvo, danas čine apsolutnu većinu domaće filmske produkcije. Takvi su elementi ključni skoro svuda, osim u Pticama koje ne polete i Lajanju na zvezde. Sećate li se još nekog domaćeg filma, u poslednjih pet godina, koji korespondira sa našim danima i koji želi da bude gledan u bioskopima, a da nije naseljen likovima čiji posao nema veze sa otimanjem tuđeg novca, tuđih žena ili tuđih života?

MIRIS I UKUS: Upravo u takvoj zemlji, gde se filmovi o svetu drugačijem od našeg više ni ne proizvode, scenarista i reditelj Đorđe Milosavljević snimio je film Točkovi, čiji reklamni slogan glasi "Osetite miris i ukus prave Srbije". Na koji način je autor nameravao da do takvog efekta dođe? Pomoću postupka koji je bio znatno bolje zamišljen nego sproveden, ali koji nipošto ne treba potcenjivati ili uzeti neozbiljno.

Milosavljević, po profesiji diplomirani dramaturg, a po vokaciji pisac scenarija, drama i stripova, locira svog junaka i njegove antagoniste u motel "Točak", gde će se odigrati radnja koja zahvata vremenski period manji od jedne cele letnje kišovite noći. Glavni junak, mladi Nemanja (D. Mićanović), prisiljen je da zbog poplavljenog druma potraži prenoćište u neobičnom svratištu, čiji su gosti i obitavaoci pravi stubovi svakog normalnog društva: trgovci, nastavnici, ugostitelji, uvoznici. Ovo odstupanje od, za ovih nekoliko godina, već uobičajenog domaćeg narativnog prosedea, u kojem se lik prvo deklariše kao siledžija, psihopata ili osoba koja od malena čezne da postane kriminalac, izaziva unekoliko uznemiravajući efekat.

CRNOHUMORNA KOMEDIJA: Autor je do sada, kako izjavama tako i opusom (scenario za omnibus Paket aranžman, 1995), svedočio kako želi da se ugleda na Hičkoka, Šabrola i Džona Dala, tako da se ovoga puta odvažio da to i pokaže. Stoga je film koncipiran kao crnohumorna komedija, sa elementima trilera i sa lakim naklonom film noaru, ali svoj najsnažniji efekat postiže kao satira. On je to u mnogo većoj meri nego bilo šta drugo, pošto je to jedina od pomenutih odrednica za koju, na ovim prostorima, nije potreban pionirski trud i napor. Tako Milosavljević suočava svog slučajnog putnika, čija funkcija i jeste da predstavlja mladu generaciju, sa željama bizarne skupine gostiju, koji žele da uzmu pravdu u svoje ruke, pošto su zaključili da je on, ni manje ni više, manijak i ubica za kojim traga čitav region. U svojim pokušajima da se opravda, junak će tokom noći otkriti da se iza tih "stubova društva" kriju upravo oni koji ga uništavaju, ali će otkriti i vlasitu sposobnost da, iako od žrtve postaje dželat, i dalje živi u uverenju kako, ma šta učinio, on nije ubica.

SUPTILNO I RAZORNO: Uz sve svoje vrline i mane, scenarističko-dramaturški deo Točkova funkcioniše mnogo bolje nego rediteljski aspekt. Doduše, moguće je da se grube greške i propusti u prostom zanatskom delu rediteljskog rada dožive kao nešto što može da diskvalifikuje ozbiljno razmatranje ovog ostvarenja, ali bojim se da ništa ne bi bilo dalje od istine. Reč je o debitantskoj režiji jednog scenariste, a ne diplomiranog reditelja, te bi istim aršinom onda trebalo pristupiti vrednovanju scenarističkog rada kod reditelja ili pozorišnim režijama kod dramskih pisaca, gde se njihova odvažnost da se upuste u "tuđ" domen prihvata sa razumevanjem.

Zato se čini da Milosavljevićevoj želji da nas upozna sa mirisom i ukusom prave Srbije ne treba pristupiti nemilosrdno. Jasno je da bi sa većim iskustvom ili drugim rediteljem rezultat verovatno bio bliži nameravanom, baš kao što bi tada i igra iskusne i raznolike glumačke ekipe bila više ujednačena, te bi se onda još neko, poput Bogdana Diklića, istakao koncentrisanim razvojem svoga lika. Na kraju se valja suočiti sa paradoksom: Točkovi, za razliku od većine drugih filmova koji žele da uznemire i opomenu "ozbiljnim" tretmanom raspada jednog društva, čine to sa manje zanatske veštine i pretencioznosti, ali sa suptilnijim i razornijim dejstvom. Utoliko pre mu treba pristupiti sa više pažnje i obzirnosti.

Mali bezobrazni gerilski film

Debitantsko ostvarenje scenariste i reditelja Đorđa Milisavljevića Točkovi netipičan je, provokativan i nadasve zanimljiv film. Polako se okrećući po bioskopskim salama, Točkovi su iza sebe podigli oblak kritičarske prašine.

"Ovo je jedan mali, bezobrazan, gerilski film. Ukratko rečeno namera nije bila da od Točkova napravimo pretenciozan i standardan film zbog čega sam se i opredelio da priču ispričam baš ovako - dakle glavni junak Nemanja je medij preko kojeg se priča kompleksna priča. Mladi čovek devedesetih sa svima nama poznatim problemima. Situacija u koju je Nemanja smešten rešena je onako kako bih ja to pokušao da rešim, da sam se našao na njegovom mestu. Svaki lik je mikrokosmos za sebe, a krajnji cilj je bio da artikulisano ispričamo tu priču", kaže reditelj za "Vreme".

- Da li je ovo na neki način generacijski film?

"Uslovno rečeno, film je generacijski usmeren prema mladim ljudima odraslim na pop kulturi, video rekorderima, stripovima. Film 'začikava' svojim političkim asocijacijama svakog ko je ušao u bioskop da ga pogleda, a na publici je da prepozna nešto ili ništa. Metaforična priča o našoj stvarnosti postavljena je sa distancom i bez nje se ova priča ne može ispričati. Upravo taj sitan, realistični fazon zahteva od autora da se stilski odvoji od realističnog i to je ono što predstavlja iskušenje - pa tu nastaje problem sa kritikom."

Kako naš sagovornik kaže, film je zapravo autorska eklektična situacija, mešavina više autora i autorskih stilova. Dakle, film Točkovi je "filmofilski i ja iskreno žalim što mu se pripisuje političnost". Krajnja slika i ironična poruka mogla bi biti i "zločin se isplati", jer "mladi Nemanja pronalazi svoj happy end iz cele situacije".