Književnost: Savremena drama

Vrednost čitanja

Kritika postojećeg stanja teško da gubi značaj u prilikama u kojima je jasno delovanje satrapskog vladara i njegovih pomoćnika, dok javni diskurs i javno mnjenje uopšte ne dostižu nivo ozbiljne ideologije. Gledano iz ovakve perspektive, gde je taj svet vrednosti koje savremena drama treba da afirmiše?

Odavno je drama pastorče srpske književne kritike, a razloga za to ima toliko mnogo da jedva vredi navoditi ih. Ipak, dva razloga su osnovna i u neposrednoj su međusobnoj vezi. Prvi je zabluda da ne treba čitati drame nego gledati predstave, a druga da drame otuda pripadaju pozorištu, pozorišnom životu pa i pozorišnoj kritici. Tako je dramsko stvaralaštvo vrlo često u očima savremenika izuzeto iz književnosti, iako svako, naravno, zna da je drama književni rod, a pozorišna predstava poseban, sinkretičan umetnički izraz. Posledica je da se o dramskoj književnosti kritički ne piše osim - eto gde istina uprkos svemu izbija na videlo - kada je reč o velikim delima prošlosti. Teško je zahtevati i od čoveka visoke kulture da vidi izvedbe svih Eshilovih, Sofoklovih i Evripidovih drama (a gde uopšte da vidi rimske komedije?), ali je mnogo teže smatrati ga obrazovanim ako ih nije čitao. Koliko je samo po sebi razumljivo da se antičke drame i drame od Šekspira i Molijera do Čehova i Strindberga moraju čitati, toliko se uvrežila predrasuda da se savremeni dramski tekstovi moraju pre svega gledati. Ko bi želeo da bude ciničan mogao bi da se zapita da li je to tako zato što u njima malo šta piše, te se nema šta ni pročitati, ili nekada ima više nego što ostaje kada se, često osakaćeno ili sasvim izmenjeno, dramsko delo postavi na sceni? Uistinu, mnogi od savremenih tekstova oslobođeni pozorišne čarolije, razgolićeni i vraćeni u okrilje umetnosti reči, nemaju šta da ponude, jer to i nisu književne drame, a kamoli velika dramska dela, već neki scenski mutanti, polutekstovi, u najboljem slučaju neka vrsta pozorišnog predloška.

ZANEMARIVANJE: Pa ipak, stara je to dilema i rđav odgovor na pitanje zašto drama igra toliko sporednu ulogu u istorijama srpske književnosti, a skoro ništavnu u istoriji srpske književne kritike. Potcenjenost, recimo, Đure Jakšića i Laze Kostića kao dramskih pisaca tek je maleni deo zanemarivanja koje je u ovom veku na izmaku pratilo srpsku dramu od Bojića do Crnjanskog, od Manojlovića do Nastasijevića, od Dragutina Ilića do Ranka Mladenovića, od Rastka Petrovića do Miodraga Pavlovića, a onda sve do naših dana. Čitanje Sterije i Nušića, a danas Dušana Kovačevića i Ljubomira Simovića, samo zaklanja problem nečitanja dramskih pisaca poput Aleksandra Obrenovića, Đorđa Lebovića, Jovana Hristića, Borislava Mihajlovića Mihiza ili prozaista koji su i u drami ostavili vidan trag, poput Borislava Pekića, Slobodana Selenića, Jovana Radulovića...

Sve je to razlog više da se pitanje o savremenoj srpskoj drami ne prepusti sasvim raspravi o pozorištu, već da se drama osim kao predložak za pozorišnu predstavu vidi i kao eminentno književno delo, tvorevina umetnosti reči. Iako razumljiva sama po sebi, ova zanemarena pretpostavka učinila bi da se u tekućoj književnoj kritici obrati više pažnje na savremeno dramsko stvaralaštvo. Čitave godine odjekuje književna javnost od svakovrsnih nagrada za poeziju i prozu, a kada se dodeli NIN-ova nagrada za roman godine, oko nje po pravilu bude i dodatnih uzbuđenja, pa i nemilih scena. U isto vreme knjige drama i nagrade za dramu ostaju izvan vidokruga književne kritke, često i čitalaca. Književna kritika se retko oglašava i kada je reč o savremenim klasicima, a kamoli mlađim stvaraocima. Tako je, na primer, i pisac tako omiljen kao što je bio Miodrag Bulatović doživeo da dvotomno izdanje njegovih drama (Godo je došao i druge drame, 1-2, DBR, Beograd, 1994) bude prećutano, kao i poslednja knjiga drama Aleksandra Popovića. (Bilo bi suviše cinično to pripisati činjenici da je potkraj života jedan bio socijalistički poslanik iz Rakovice, a drugi predsednik JUL-a.) Uz to vredi pomenuti svojevrsnu segregaciju književnih i pozorišnih izdanja i periodike koja dodatno otežava komunikaciju.

PRITAJENA RASPRAVA: Upravo je problem književnokritičkog promišljanja savremene drame razlog da se posveti pažnja jednoj nedavnoj pritajenoj raspravi o savremenom dramskom stvaralaštvu gospode Nenada Prokića ("Vrlina ili zločin", "Vreme", 23. januar 1999) i Ivana Medenice ("Čekajući angažman", "Kultura-umetnost-nauka", "Politika", 13. februar 1999). Vredi li, zapitajmo se, u ovoj zanimljivoj raspravi o "letargiji pozorišta" kome nedostaje "zaista značajna pozorišna predstava" i "značajan pozorišni tekst" (a zašto ne značajno dramsko delo?), kako misli Prokić, i problematičnog "društvenog angažmana u drami" o kojem razmišlja Medenica, skrenuti pažnju na pitanje drame vredne čitanja, jedine koja može da opstane u istoriji književnosti? Kako smisao ovakve rasprave izgleda iz najčešće potcenjene, pa zato nepovoljne perspektive, iz ugla dramske književnosti?

Pomenuta dva teksta poznatih autora, objavljena u kratkom vremenskom razmaku nisu jedini podsticaji ove vrste, ali se čini kako u njima postoji izvestan polemički naboj. Oba autora, napomenimo odmah, odbacuju "blesavo cerekanje nad tragičnim događajima" (Prokić) i "zamku smeha" koja se "često javlja (nekad i sasvim svesno) kod populistički orijentisanih domaćih pisaca". Završna teza Nenada Prokića, zabrinutog što "u našim pozorištima već dugo nismo prisustvovali zaista značajnom scenskom odgovoru na ono što nam se dešava u takozvanom realnom životu", a naročito da "kao u nekoj vrsti povratne sprege, dokučimo u kakvoj je to vezi sa onim što se događalo u prošlosti", jeste da se više ne sme kasniti u suočavanju sa fašizmom. "Ako je bilo zakasnelo osvajanje već nepotrebnih sloboda bavljenje Golim otokom početkom osamdesetih godina, kada je zapravo bilo potrebno osvajati slobodu u odnosu na nadolazeće nacionalističke događaje", kaže Prokić, "onda bi sada, krajem devedesetih, bilo isto tako zakasnelo baviti se već bolno potrošenom, raspadnutom, korumpiranom, ogađenom i sasvim zloupotrebljenom temom naciona", nego "pravovremeno ukazati na preteću galopirajuću fašizaciju društva". Da li samo fašizaciju našeg društva, ili i novi militarizam, ideološki hegemonizam, pa čak i otvoreni fašistički teror od Azije i Afrike do Amerike?

Antifašistički projekat koji na ovaj način postavlja pred savremenu srpsku dramu Prokić ne vidi kao stvar pojedinca. "Značajnog pozorišnog teksta nema delom i zbog opšte društvene klime, a pitanje je, kada se konačno pojavi, da li će se pronaći neko ko će ga prepoznati i podržati" jer "takav tekst nikada nije stvar jednog čoveka", kaže on. Prokić istovremeno nastoji da pokaže kako neophodni sklad individualnih i kolektivnih činilaca ne postoji, nema ga ni u recepciji Sterije, a kamoli da bi on omogućio pojavljivanje i recepciju nekog njegovog današnjeg naslednika.

MITOMANIJA: Ostavljajući po strani opasnosti koje prete kada se programski i pomalo normativno opisuje kako bi takav tekst trebalo da izgleda, ili svrhu postavljanja političkih ciljeva pred dramsko delo, ostaje pitanje pojednostavljene ocene odnosa prema nacionalnoj temi i njenom razobličavanju. Ivan Medenica, čitajući dramu Siniše Kovačevića "Kraljević Marko", međutim, pokazuje kako se nacionalni mit lako prikriva čak i tamo gde se epski junak i herojska slika prošlosti naoko izvrgavaju ruglu, da bi umesto demitologizovanja izronila "mitomanska predstava o večnoj nacionalnoj ugroženosti" koja je "nespojiva sa bilo kakvim angažmanom". Razobličavanje nacionalne mitomanije, sledi iz ove primedbe, ne samo da nije nešto vrlo lako i danas prevaziđeno, odnosno okasnelo, nego za tako nešto kao da još uvek nedostaje stvaralačke moći.

U kritici dramskog teksta Medenica zasniva dva zahteva. Prvi je vezan za angažovanu dramu koja mora "da se rukovodi Brehtovim shvatanjem da teatar treba da pokaže stvarnost kao promenljivu i tako ohrabri i promene u realnom životu". Iako, uprkos nekim istorijskim primerima, ostaje sumnja u snagu i delotvornost takvog "hrabrenja", Medenica svoj zahtev postavlja nedvosmisleno kao potrebu da "umesto izolovane kritike pojedinačne ličnosti i ideologije analiziramo opšte mehanizme nacionalne svesti". Reklo bi se, dakle, da je pojedinačno zlo neke određene ideologije ovde podvedeno pod jedno veće, ono koje pripada nacionalnoj svesti. Ta je kritika za Prokića okasnela ukoliko ne raskriva narastanje fašizma, dok bi za Medenicu i fašizam ostao jedna ideologija, što nije dovoljno za pravi dramski angažman, koji mora ići još dalje. Umesto okasnele kritke nacionalne mitomanije, pa čak i fašizacije društva, jer je u kritici postojećeg stanja, kako Medenica kaže, "već sve jasno", drami je potrebno da "afirmiše jedan suštinski alternativan model mišljenja i ponašanja". Iz pažljivo proračunate geometrije teksta u kojem pošast mondijalizma, predočena homoseksualnim brakom u novoj drami Dušana Kovačevića, balansira nacionalnu mitomaniju večite ugroženosti, čemu Kovačevićev lik Kraljevića Marka kao pijanice i kukavice malo oduzima, Medenica, dakle, traži pozitivnu alternativu, ali ne kaže gde bi se ona mogla naći.

PITANJE SVAKODNEVICE: Prostor ovde ne dopušta da se kaže još ponešto o nacionalnoj mitomaniji i njenim fašističkim konsekvencama, iako one ne sprečavaju prikazivanje nacionalne prošlosti, kolektivne sudbine i boljih strana nacionalnog karaktera, ukoliko tako nešto postoji. Kao što Srbija na udaru Zapada, što zbog režima što zbog dubokog nerazumevanja Zapada, ne osujećuje predstavljanje vrednosti savremenog sveta, među kojima je briga za ljudski život i građanska prava veća nego ikada ranije, a kod nas tako duboko prezrena. Kritika postojećeg stanja, takođe, teško da gubi značaj u prilikama u kojima je, na primer, jasno delovanje satrapskog vladara i njegovih pomoćnika, dok javni diskurs i javno mnjenje uopšte ne dostižu nivo ozbiljne ideologije. Na nesreću svih nas moglo bi se reći da stvar i jeste u tome da se problem postavi upravo kao pitanje svakodnevice koja nam je svima jasna, ali nam nije jasno ni kako da je podnesemo, ni kako da se od nje zaštitimo, a kamoli da je trajno promenimo. Gledano iz ovakve perspektive, gde je taj svet vrednosti koje savremena drama valja da afirmiše? Može li, na primer, savremena srpska drama da izdrži test postkolonijalne kritke, da pitanje multietničkog društva dramski predoči kao nužnost savremenog sveta, i time, ne štedeći sve oblike zaostalosti koja na Balkanu ide do nivoa krvne osvete, premosti nepremostivi srpsko-albanski nacionalni ambis? Šta sa mračnim dubinama međunacionalnih zala kada se Slovenci, Hrvati, pobošnjačeni muslimani pojavljuju u onom simboličkom prostoru koji su za prethodnu generaciju zauzimali Mađari i Bugari, a savremeni zapadni svet u ulozi Austro-Ugarske i Turske? Može li čovekova svakodnevica da se dramski predoči kao problem kvaliteta života, da se bez obzira na primer na zagušenje velikih gradova, porast kriminala ili različitu dostupnost obrazovanja i mogućnosti društvenog uspona vidi vrednost savremenog sveta, pa da se time pokaže kako se svakodnevni život može izdići iznad nivoa prikazivanja sprege kriminala i politike u drami? Junaci praznih glava koji su se jurili po scenama i psovali, a sada držeći u ruci pištolje kao da im je to ulaznica za budući vek, koji ne mogu da naslede ni likove u kožnim kaputima, sa petokrakama ili šubarama, a kamoli da ukažu na put do Panteona velikih dramskih karaktera?

Problem oživljene prošlosti mnogo je teži no pitanje nacionalne mitomanije. On pogađa simboličko vrelo u kome se rađa književna imaginacija, sposobnost jedne kulture da oblikuje i predoči vrednosti. Srpska drama nije uspevala da sa istorijom izađe na kraj u prošlom veku, a na kraju ovoga veka može li se predstavljanje nacionalne prošlosti i kulture otvoriti za stanovište simboličke slobode i ironički otklon od uslovljenosti onim što je nekada bilo? Primera radi, to je problem koji je pogađao i druge književne žanrove, a savremeni srpski roman, recimo od Pavića do Radoslava Petkovića i Gorana Petrovića, upravo je to više nego uspešno pokazao.