Kurdi na svetskoj sceni

Čekajući presudu

Odžalan se tereti za smrt blizu 30.000 ljudi, a tužilac se dvoumi između masovnog ubistva, genocida, veleizdaje, podizanja pobune, rušenja ustavnog poretka, terorizma ili, možda, svega zajedno

Pravda je institucija. Ipak, organizaciono otelotvorena, kako savršenstva ne postoje na ovom svetu, često je spora ili prebrza, vulgarno jevtina ili suviše skupa, komplikovana, nedostižna, ponekad i nepravda. Za jedinog zatvorenika ostrva Imrali ona je sve to i nije ništa od toga - nemoguća je.

Pedesetogodišnji Abdulah, lider separatističke/nacionalno-oslobodilačke Radničke partije Kurdistana, uhapšen je prošlog ponedeljka. Trenutno se, navodno (nijedan nezavisni izvor nije potvrdio informaciju), nalazi u svojevrsnom Alkatrazu ili Il d' Fransu na turski način, gde čeka suđenje. Iako istražni postupak još traje, pa samim tim i definisanje optužnice, zvanična Ankara tereti Odžalana za smrt blizu 30.000 ljudi, poginulih tokom poslednjih petnaest godina na jugoistoku Turske, gde se više od deset miliona Kurda bori za nezavisnost/autonomiju. Tužilac, država Turska, dvoumi se između masovnog ubistva, genocida, veleizdaje, podizanja pobune, rušenja ustavnog poretka, terorizma ili, možda, svega zajedno. Bez obzira na formulacije u optužnici, kurdski lider će se, ukoliko ga proglase krivim, suočiti s najtežom mogućom zakonskom, tj. smrtnom kaznom. Metod izvođenja je streljanje.

FER SUĐENJE: I, dok se hvataju veze za uži izbor za mesto u streljačkom vodu, premijer Bulent Edževit je svakom stranom dopisniku ponaosob ponovio bar sto puta kako je tursko sudstvo nezavisno, te kako "vlada ne može da se meša". Iz toga bi, valjda, trebalo zaključiti da Odžalanu predstoji fer suđenje. Za one koji imaju problema sa zaključivanjem, premijer Edževit je i to uradio, više puta. Fait accompli, reklo bi se. Ipak, grupa holandskih advokata, plaćena da brani kurdskog lidera, još čeka vize. Vlada se pravda "zakonskim preprekama da strani advokati deluju u turskim sudnicama", mada zakoni jasno govore o pravu svakog optuženog da se sam brani, odnosno da opunomoći drugo lice da deluje u njegovo ime. Ako optuženi nema mogućnosti da angažuje branioca, država je dužna da mu ga obezbedi. Odžalan, za sada, nije ovlastio nijednog advokata, o čemu svedoči premijer Edževit, zaobilaženjem teme. Pravo svakoga je da tokom istražnog postupka konsultuje branioca, pa je moguće da kurdski lider nije želeo da iskoristi to svoje pravo ili da ne priznaje sud/istražni postupak. S druge strane, moguće je i da se istražni postupak vodi protivzakonito.

Jedini do sada angažovani advokati, Holanđani, tvrde da "suđenje u Turskoj neće biti fer", i smatraju da tamošnje sudstvo nije potpuno nezavisno od izvršne vlasti, pa "optuženog čeka sigurna smrt". No, odbrana previđa da se u Turskoj, sve i da sudija bude gnevni premijerov komšija, već deceniju i po sprovodi medijska satanizacija kurdskog lidera, a o čemu postoji jedinstvo svih relevantnih političkih činilaca. Neprijateljska sredina i smrt 30.000 ljudi na jednom tasu pravne vage teško da će pokolebati ikoga. Sporna je, međutim, presuda. Da li će obično streljanje zadovoljiti javnost? Ili je, možda, neophodno ponoviti egzekuciju više puta (za svaku žrtvu po jednom)? "Najteža" smrtna kazna izvođena je sredinom desetog veka u Engleskoj, i sastojala se iz čerečenja ekstremiteta, praćenog dekapitizacijom, pri čemu torzo ostaje nepokopan.

Kao alternativu (u pravnom, ne u dželatskom domenu), odbrana predlaže proces pred međunarodnim sudom u Hagu. Holanđani misle da bi im, pored prednosti domaćeg terena, to donelo nezavisno okruženje i isto takvo sudsko veće. Nevolja je, međutim, što Haški tribunal nema jurisdikciju nad Turskom, koja nije bivša jugoslovenska republika, a uspostavljanje novog traži vreme i sredstva. Nizozemska prestonica trenutno je predmet pregovora između UN-a i Moamera el Gadafija, oko lokacije i uslova suđenja dvojici Libijaca optuženih za podmetanje eksploziva u "Pan Am"-ov avion iznad škotskog jezera Lokerbi 1988. godine. Postoji verovatnoća da bi se i kurdski lider mogao pojaviti pred sličnim (ako ne i istim) ad hoc sudom za međunarodni terorizam, ali je ona minimalna. To bi pre svega, naravno u zavisnosti od optužnice, značilo priznanje zvanične Ankare da ne može da se obračuna sa Kurdima, odnosno popuštanje pred međunarodnim pritiscima, što bi u velikoj meri poljuljalo kredibilitet sekularne države. Konačno, prostoji i rizik da bi eventualni sud, baziran na anglo-saksonskom pravu, oslobodio Odžalana zbog nepravilnosti pri hapšenju (preciznije: otmice) ili, čak, nedostatka dokaza. Zbog poslednje mogućnosti, a i činjenice da Turska nije potpisala protokol o osnivanju Međunarodnog suda za ratne zločine, sa sedištem u Rimu, otpada i proces u italijanskoj prestonici. Uostalom, da je D'Alemova vlada to želela, mogli su suditi Odžalanu dok se dva i po meseca krio u vili pored Tibra.

REŠENOST: Proces protiv kurdskog lidera je, čini se, negativan po vladin imidž bez obzira na ishod. To, međutim, nema mnogo uticaja na odlučnost premijera Edževita da, do planiranih izbora u aprilu, reši problem PPK-a, što nije pošlo za rukom nijednoj vladi u poslednjih 15 godina. Armija je sredinom prošle sedmice prešla iračku granicu i likvidirala oko 300 Kurda, prema zvaničnom saopštenju. Tako dolazimo do apsurdne situacije: turska vojska ubija borce PPK-a u severnom Iraku, avioni Sjedinjenih Država iz baza u Turskoj štite samoproklamovanu zonu zabranjenog leta, gde iračka armija povremeno napada kurdske kampove, irački vicepremijer Tarik Aziz moli zvaničnu Ankaru da zatvori baze, preti ratom, Edževitova vlada odbija takve zahteve. Kako avioni SAD iz turskih baza ne napadaju turske snage pri upadima u Irak, nameće se zaključak da neko ima monopol na ubijanje Kurda. Najnovija u nizu besmislica je odluka Kongresa o promociji antimonopolskog ponašanja, čije je razmere, valjda, prvi shvatio Edževit, pa je u tom duhu ponudio "delimičnu amnestiju za one koji se odreknu nasilja i vrate pod okrilje institucija sistema". Kurde levičarski premijer ne pominje, jer oni, prema Ankari, ne postoje.

Varijante epiloga razlikuju se pre svega metodološki. Odžalan mora umreti - živ nije od koristi nikome sem Kurdima, a njihov interes ne tretira se kao bitan još od mirovnog sporazuma u Lozani 1921. Nejasno je samo kako. Da li će Turska insistirati na prividu pravne države, ili će "sve" prepustiti PPK-u, koji ovih dana verovatno planira (neuspeli) napad na zatvorsko ostrvo u Mramornom moru? Ako PPK to ne planira, onda za njih to svakako radi turska državna bezbednost. Budući da je i CIA, po nekim izveštajima, učestvovala u hajci, za optimizam nema suviše mesta.

Seobe i deobe

Kurdi su već decenijama planetarno interesantni, ne zbog prilične ravnopravnosti koju već dugo u njihovom društvu uživaju žene i muškarci, niti zbog književnosti (bogate basnama i poezijom, pisane raznim dijalektima njihovog zapadnoiranskog jezika, od kojih je glavni dijalekt kurumandži, blizak persijskom, s uticajima turskog i arapskog), niti zbog nomadskog stočarstva (ovce, koze), ratarstva (kururuz, pirinač, voće, duvan, pamuk) i zanata (zlatarstvo, rezbarenje drva, ćilimarstvo) kojima se taj narod bavi.

Taj buntovni, gorski narod, koji se razvio iz starih iranskih i medijskih plemena, i čiji pripadnici još danas žive u zemljanim i kamenim kućama, i natapaju zemlju u dolinama reka, atraktivan je u globalnim medijskim razmerima zbog nesrećne sudbine - življenja na granici četiri autoritarne države u, možda, najosetljivijoj regiji na planeti, velikih unutrašnjih deoba, ali i trajnog nemirenja sa tuđinskom vlašću, što dodatno destabiliše celo područje, zadajući supersilama dodatnu glavobolju, ali i mogućnosti višestruke manipulacije. Kurdi su tako verovatno najbrojniji narod (oko 25 miliona) bez države, koji sopstvenu državu nikad nisu imali, ali su uvereni da im je ona oduvek bila blizu, a stalno izmicala.

Iz sedmog veka, otkad se Kurdi i pominju pod sadašnjim imenom, datira njihov ep o borbi sa Arapima, pisan aramejskim slovima. Arapi su pokorili i islamizirali Kurde (najveći deo su suniti, a manjina šiiti, među kojima ima i zejdina, najumerenije i najmalobrojnije od tri glavne šiitske škole, čijih pripadnika ima i u južnoarabijskom Jemenu). Početkom XVII veka delovao je važan kurdski književnik Ahmed Hani, koji je sastavio i kurdsko-arapski rečnik. U međuvremenu, Kurdi su često dizali bune protiv arapskih kalifa. Najpoznatiji Kurd je Sala(hu)din Ejubi, koji je živeo u XII veku, a 1186. postao samostalni vladar Egipta i Sirije, da bi godinu kasnije uništio krstašku vojsku kod Hitina u severnoj Palestini i ušao u Jerusalim i u legendu (kako među muslimanima, tako i među hrišćanima), odbivši i treći krstaški pohod (1189-1192) i osnovavši ajubidsku dinastiju koju će srušiti Mameluci.

U XIII i XIV veku, Kurdi su pod vlašću Mongola, a u XV je Kurdistan poprište borbi Persije s Osmanlijama, pod čijom će vlasti većina Kurda biti od XVI veka. Vođe pojedinih klanova i plemenske poglavice teže da očuvaju što veću autonomiju i dižu bune protiv šaha i protiv sultana, što je posebno često događanje u XIX veku.

U Otomanskom carstvu, Kurdistan je bio među autonomnim provincijama, te su tu lokalni emiri upravljali svojim naslednim državama (hikimet) u rangu sandžakbega. Od druge polovine XVI veka, brojni Kurdi pristupaju janičarima, što je posledica reformi koje je sproveo Murat III, proširivši regrutaciju janičara i na druge mogućnosti, uz "danak u krvi".

Početkom dvadesetih godina ovog veka, Turska je silom sprečila sprovođenje odluke mirovne Konferencije u Sevreu o državi za Kurde, te je predviđeni Kurdistan podeljen između Turske i Iraka (koji je tada iz turskih ruku prešao u britanske). Režimi Kemala Ataturka i Ismeta Inenija su u dvadesetim i tridesetim godinama ugušili više kurdskih oružanih ustanaka. U Mahabadu su Kurdi 1946. proglasili svoju republiku i otcepili se od Irana, ali je šah to krvavo ugušio nakon što su Sovjeti povukli svoju pomoć pobunjenicima, čiji je vođa Muhamed Kazi potom obešen.

Iračka hašemitska monarhija je silom odgovarala na sve kurdske zahteve, a nakon revolucije 14. jula 1958. je objavljeno da je Irak republika dva ravnopravna naroda, Kurda i Arapa. Već naredne godine odnosi su opet pogoršani, a u septembru 1961. dolazi do ustanka na čelu s Mesudom Barzanijem, čija je Demokratska partija Kurdistana tada zabranjena. Kurdi traže široku autonomiju, zahtevajući i od UN-a da im u tome pomogne. Borbe su trajale do februara 1964, angažujući i dve trećine iračke armije. Do rata dolazi u aprilu 1965. i traje godinu dana, kada predsednik Abdurahman Arif obećava autonomiju. Nakon borbi tokom 1968/69, general Bakr obećava autonomiju za Kurde, ali je to svedeno na pet mesta u vladi u Bagdadu. Nova pobuna 1974. uživa podršku Irana.

U martu 1974, osmi kongres iračke BAAS partije odlučuje da prihvati autonomnu regiju za Kurde sa sedištem u Irbilu, koja se vaspostavlja 5. oktobra. Neki Kurdi to prihvataju, ali Barzani odbija. Bagdad postavlja ultimatum kojeg i ostvaruje nakon sporazuma o granicama s Iranom 6. marta 1975, posle kojeg M. R. Pahlavi više ne pomaže Barzanija, koji mora napustiti front i prebeći u Iran. Amnestija je omogućila da se do kraja maja 1975. svojim kućama vrati oko 50.000 izbeglica.

Iranski Kurdi, predvođeni šeikom Nuzedinom Huseinom, dočekuju rušenje šaha 1979. kao priliku za svoju autonomiju. U leto te godine, Kurdska radnička partija i još neke stranke, okupljene oko Kurdske demokratske stranke koju vodi Abdurahman Gasemlu, dižu pobunu protiv Homeinijevog režima, udružuju se sa iranskom opozicijom (fedajinima), te omogućuju kratkotrajnom iranskom predsedniku Bani Sadru i vođi mudžahedina-halk Masudu Radžaviju da pobegnu u Francusku, gde će se uskoro obreti i Gasemlu, te s njima osnovati Savet nacionalnog otpora.

Za vreme iransko-iračkog rata (1980-1988), obe zemlje su optuživale sopstvenu kurdsku manjinu za kolaboraciju s neprijateljem, pa je represija opet pojačana. Kurdima nije išlo u prilog ni to što žive upravo duž te granice, na samoj liniji fronta. Sadam Husein je 1988. ugušio kurdski ustanak i naredio uništenje na hiljade njihovih sela u planinama, prisiljavajući njihove stanovnike da pređu u nova naselja blizu većih gradova.

Uz seobe, i deobe su deo kurdske sudbine, a ta dva pojma su u jakoj vezi, slabeći ionako inferiornu kurdsku gerilu. Kao nomadi, ti ljudi su verni svojim rodovsko-plemenskim zajednicama na čelu sa agom. Nikad nisu bili ujedinjeni pod jednim vladarom. Lojalni su samo neposrednoj grupi, bez obzira na to što imaju osećaj kurdske nacionalne pripadnosti.

Potaknuti od Zapada, Kurdi su digli ustanak protiv Iraka 1991, nakon što je Bagdad bio prisiljen "Pustinjskom olujom" na povlačenje iz Kuvajta. Nakratko su osvojili i Kirkuk, ali ih je Sadam Husein brutalno oterao nazad u brda. Tada su Amerikanci Iraku nametnuli zonu zabrane letenja severno od 36. paralele, ujedno proklamujući "bezbedno utočište" za Kurde u enklavi na tromeđi Iraka sa Iranom i Turskom, ipak ne obuhvatajući dva velika grada u tom regionu - Mosul i Kirkuk.

Turska je ustupila svoju bazu Indžirlik avionima Amerike, Francuske i Britanije, koji patroliraju nad Irakom, ali je tamo više puta poslala svoje kopnene snage, da kurdski komandosi ne bi imali previše koristi od ograničenja nametnutih Iraku. Tako je "zavođenje reda" među Kurdima otežano američkim protivnicima, ali ne i saveznicima.

U kurdskoj enklavi u Iraku ne postoji jedinstvena vlast - Kurdistanka demokratska partija (KDP) Masuda Barzanija kontroliše severozapad, a Patriotska unija Kurdistana (PUK) Džalala Talabanija jugoistok. Američko posredovanje je 1995. zaustavilo njihov međusobni rat, koji je izbio godinu dana ranije. U augustu 1996, KDP je optužio PUK za koketiranje sa Iranom, pozivajući iračke jedinice na zajednički pohod. Sadam je to rado prihvatio i pomogao KDP-u da osvoji Irbil (Arbil), uništavajući usput lokalni centar veza američkih obaveštajaca. U osvetničkoj akciji, Amerikanci su gađali Irak krstarećim raketama, te proširili zonu zabrane letova na jugu zemlje sa 32. paralele (gde je određena 1992) na 33. paralelu.

KDP je napredovala prema istoku i osvojila Sulejmaniju, ali je taj grad do oktobra 1996, PUK uspela da preotme. Amerikanci su tada nametnuli novo primirje, ali ne zadugo. Nove ratne operacije su otežale humanitarne akcije od Had Umrana na iranskoj granici do Dukan Dama. Kako više nije smela zvati u pomoć Sadama Huseina, KDP je na intervenciju pozvala Tursku, pošto se PUK udružio sa PKK-om (Radničkom partijom Kurdistana). Predstavnici KDP-a su saopštenja o tim borbama izdavali nesmetano u Ankari, a njihovi borci su zajedno s turskom armijom ratovali protiv PUK-a i PKK-a. UN procenjuje da je ta turska ofanziva (1997) pokrenula oko 10.000 Kurda iz njihovih kuća, dok ih je 90.000 izbeglo u pratećim međukurdskim obračunima.

Tako su Kurdi u svakoj od država, koje su među sobom razdelile njihovu zemlju, više puta pokušavali da iskoriste slabosti hegemona i ugrabe svoju šansu, ali je to svaki put dosad završavalo samo njihovim novim porazima, izneverenim očekivanjima i brojnim žrtvama.

Kurdi i Turci

Kada u jednom danu kurdski demonstranti provale u grčka i kenijska predstavništva širom Evrope, kada uzmu taoce, kada se neki poliju benzinom i zaprete da će se zapaliti, a neki to i učine i izgore do smrti, kada sledeći dan jurišaju na izraelski konzulat u Berlinu i pri tom trojica budu ubijena od agenata obezbeđenja, a istovremeno u Turskoj neke druge mase jednako snažnim ali suprotnim emocijama slave hvatanje Neprijatelja Broj Jedan, posmatraču sa strane se sve to može činiti preteranim, suludim transom, na jednoj, odnosno neukusnim trijumfalizmom na drugoj strani. Pa ipak, radi se o objašnjivim reakcijama pripadnika dva naroda uvučena u dugotrajni sukob s velikim ulogom, koji prelazi okvire jednog režima (turskog) i jednog pokreta (kurdskog).

Ako je neki trogodišnji period uzrok tako snažnih emocija i dela, onda to nisu poslednje tri godine, u kojima se svašta dešavalo i u Turskoj, i u Iraku, i u Iranu, nego su to godine od 1920. do 1923, kada još nisu bili rođeni ni Abdulah Odžalan, ni oni koji su ga hvatali ni oni koji su proteklih dana izražavali svoje očajanje i svoje radovanje tim povodom.

U avgustu 1920. održana je konferencija u Sevreu, gde je međunarodna zajednica, odnosno pobednice I svetskog rata, odobrila formiranje države Kurdistan, s prelaznom fazom visoke autonomije kao i ostale zemlje koje su se postepeno odvajale od Turaka. A onda je u julu 1923. održana konferencija u Lozani, gdje je opozvana prethodna odluka, i odluka na neodređeni rok pitanje Kurda (koji tu nisu ni uvršteni među narodnosti o kojima se diskutovalo) stavljeno ad acta. Dok je u Sevreu umorni Istanbul morao pristati na niz velikih ustupaka i kapitulacija, u Lozani je nastupila sveža, snažna, samouverena i ratoborna Ankara.

U četiri zemlje

Kurdistan (na žalost Kurda, samo geografski a ne i državnopolitički termin) je brdsko područje istočne Turske, severnog Iraka, severoistočne Sirije, severozapadnog Irana. Važniji gradovi su Dijarbakir, Bitlis, Van, Urfa, Mardin i Sirt u Turskoj, pa Irbil (Arbil), Kirkuk, Salahudin, Sulejmanija, Mosul i Zako u Iraku, te Kermanšah i Sanandadž u Iranu. Unutar tog područja je jezero Van u Turskoj, te zapadne i južne obale jezera Rezajeh u Iranu.

U Turskoj ima 13 miliona Kurda, u Iranu šest miliona, u Iraku četiri miliona i u Siriju oko milion. Broj Kurda se utrostručio u tri i po decenije (kao i stanovništvo većine zemalja u kojima žive). Najveća koncentracija Kurda je sa obe strane severnog dela iransko-iračke granice, te u jugoistočnoj Turskoj, a oni su visok procenat stanovništva i na nešto širem prostoru - na zapad dublje prema unutrašnjosti Anadolije, na severnom kraju sirijsko-iračke granice, duž skoro cele sirijsko-turske granice (u obe zemlje), te na tromeđi Gruzije, Jermenije i Turske (u sve tri zemlje). U manjem procentu, Kurdi žive i drugde, u Jermeniji, te u pograničnom delu Azerbejdžana prema Jermeniji (uključujući i celi Nahičevan), Zajednice Kurda žive i u Libanu, čak i Avganistanu.

Oko trećine Kurda u Turskoj postepeno je izbeglo u zapadne regione te zemlje, i mnogi su se asimilovali. I u turskom parlamentu, i među gastarbajterima s turskim pasošem u Nemačkoj, Kurdi su četvrtina ukupnog broja.

O njima se govori: Abdulah Odžalan

Sam na ostrvu

Mora da je to neki prst sudbine koji Bulentu Edževitu daje ulogu "spasitelja nacije". Pre 25 godina bio je na čelu vlade koja je donela odluku o invaziji Kipra. Otada, Kipar je podeljen, Turska ima punu kontrolu nad dobrim delom ovog sredozemnog ostrva, ali ni to nije pomoglo Edževitu da se duže održi na vlasti. Četvrt veka imao je potpuno marginalnu ulogu na turskoj političkoj sceni, da bi tek nedavno, usred već uobičajenih turskih partijskih sukoba i prepucavanja, opet postao predsednik vlade. Politički autsajder trebalo je samo da obezbedi održavanje vanrednih parlamentarnih izbora u aprilu. Sada, posle najspektakularnijeg turskog uspeha još od iskrcavanja turskih trupa na Kipar 1974, nije nemoguće da Edževit i ostane premijer.

U utorak 16. februara, ne pokušavajući da prikrije emocije, premijer je novinarima u Ankari saopštio: "Od tri sata ovog jutra vođa separatističke organizacije je u Turskoj. On će odgovarati pred turskim sudom." I ne pominjući ime, svakome je bilo jasno da se radi o najtraženijem čoveku Turske, o "državnom neprijatelju broj 1". Posle višemesečne odiseje po Evropi i Africi, Abdulah Odžalan, lider Kurdske radničke partije, kome turske vlasti na dušu stavljaju čak 30.000 žrtrava, obreo se u zatvoru na Imrali, ostrvcu u Mramornom moru.

Trijumfalno raspoloženje pomućeno je brojnim sukobima Kurda sa lokalnim vlastima koji su širom sveta protestovali zbog otmice njihovog lidera. Bilo je i žrtava, čak i političkih - u Atini tri ministra, uključujući i šefa diplomatije, morali su da podnesu ostavke. Grčka javnost je, naime, ogorčena jer je Odžalan, čije je poslednje skrovište bilo u grčkoj ambasadi u Najrobiju, "nestao" na putu do aerodroma.

Tu, u glavnom gradu Kenije, zapliće se i poslednja epizoda misterije Odžalan - kako je on u toj afričkoj zemlji dospeo u ruke turskih agenata. Sada već bivši grčki ministar inostranih poslova Pangalos rekao je da je Odžalan naivno poverovao kenijskim vlastima da će ga prebaciti na aerodrom gde ga, navodno, čeka avion za Holandiju. Ko je odista bio naivan, a ko je dobro radio svoj posao, teško je utvrditi. Očigledno je, međutim, da mnogi sada pokušavaju da dokažu kako nisu bili upleteni u otmicu. To, na primer, tvrdi zvanični predstavnik kenijske vlade, bilo kakvu umešanost poriče i izraelska tajna služba Mosad, baš kao i američka CIA.

Sada, uostalom, i nije toliko bitno da li je neko, i ako jeste kako i zašto, pomogao Turcima da se dočepaju Odžalana, ili je to samo rezultat dvanaestodnevne tajne operacije turskih obaveštajaca, kako je, ne dajući nikakve detalje, rekao premijer Edževit. Da li je odista jedna grupa turskih obaveštajaca privatnim avionom doputovala u Najrobi i onda, ispred nosa grčkih kolega, otela Odžalana? Pamtiće se samo ishod. U specijalnoj televizijskoj emisiji, koja je po gledanosti oborila sve dosadašnje rekorde, Turci su, posle punih 14 godina, opet videli Odžalana u svojoj zemlji. Ovog puta vezanih očiju, sa lisicama na rukama, u društvu maskiranih pratilaca.

Državni neprijatelj broj 1 odmah je prebačen na ostrvce Imrali u Mramornom moru, pedesetak kilometara jugozapadno od Istanbula. Prethodno sa ovog ostrva-zatvora evakuisano je svih 247 zatočenika, tako da će Odžalan biti jedini stanovnik. Društvo će mu praviti samo zatvorski čuvari, dok će oko ove sada proglašene zabranjene zone danonoćno patrolirati vojni brodovi i helikopteri. Za svaki slučaj. Jer, desilo se već da i iz ovog ekskluzivnog zatvora poneko i pobegne. Kao, svojevremeno, poznati filmski reditelj Jilmaz Gunej. U ovom ekskluzivnom zatvoru, posle vojnog puča 1960, boravio je i svrgnuti premijer Menderes. Godinu dana kasnije, posle spektakularnog procesa, on je osuđen na smrt i pogubljen upravo na Imrali.

Dvadeset godina Abdulah Odžalan je na čelu Kurdske radničke partije, a od 1980. živeo je u egzilu, ponajviše u Siriji. Kada je Turska krajem prošle godine Damasku zapretila vojnom intervencijom ukoliko ne izruči kurdskog lidera, on više nigde nije mogao da nađe utočište - samo na kratko mogao je da ostane u Rusiji, Italiji, Grčkoj. Svi su mu okretali leđa. Svi, osim velike većine Kurda u Turskoj, gde ovaj obespravljeni narod čini 20 odsto populacije od ukupno 65 miliona i stotine hiljada Kurda širom sveta koji su zemlju napustili ne samo idući trbuhom za kruhom već i spasavajući goli život.

Za njih Odžalan nije ni terorista, ni ubica, ni separatista. Za potlačene i proganjane Kurde, 50-godišnji seljački sin, student političkih nauka u Ankari, gde se i zadojio krajnje levičarskim idejama, često autokratski i brutalni lider bio je neprikosnoveni vođa i simbol borbe za ravnopravni život. Od nekadašnjeg beskompromisnog protivnika turskog režima, on je, naročito u poslednje vreme, evoluirao do lidera koji je tražio samo autonomiju u okviru Turske.

Sada, sam na ostrvu Imrali, očekujući proces na koji turske vlasti ne nameravaju da puste strane posmatrače, ostaje mu samo da se nada da će suđenje biti fer i da neće završiti kao onaj njegov čuveni prethodnik sa istog ostrva.