Intervju: Savo Milošević
Od Janje do Vemblija
"Moj cilj je da postignem više od 38 golova i da prestignem Stjepana Bobeka na listi najboljih strelaca jugoslovenske reprezentacije svih vremena ", kaže golgeter Saragose i najbolji strelac sadašnje generacije "plavih" sa 18 pogodaka
Savi
Miloševiću nikada nije nedostajala ambicija. Sa urođenom "pozitivnom
drskošću" još od malih nogu, kada je u Janji potrčao za prvom loptom, krenuo je u
osvajanje velikog fudbalskog sveta onog časa kad mu se ukazala prva prilika. Ovih dana,
posle serije divnih golova u dresu španske Saragose, Savo se za "Vreme"
prisetio početka karijere. "Negde ujesen 1987. došla omladinska reprezentacija
Jugoslavije u Janju na neke pripreme, generacija Bokšića i golmana Zvonka Milojevića.
Igraju protiv prvog tima Janje, ja na klupi sa tek navršenih 14 godina. Pred kraj
utakmice uđem u igru, u jednoj akciji napravim dar-mar, pređem i Milojevića i dam gol.
Ivan Čabrinović, jedan od stručnjaka u FSJ-u, preporučio me odmah za kadetsku
reprezentaciju i ubrzo su me selektori Kunovac i Kobešćak pozvali..."
"VREME": Ubrzo si stigao u Partizan?
SAVO MILOŠEVIĆ: Ispašće da se hvalim, ali činjenice su sledeće: sa 15 i po godina stigao sam u Beograd kao prvi igrač u istoriji kluba mlađi od 18 godina za koga je Partizan platio obeštećenje. Moja Janja je dobila 5.000 maraka i prijateljsku utakmicu na kojoj je zaradila još 15.000 pa je tako moj transfer klubu doneo čitavih 20.000 maraka, u ono vreme čitavo bogatstvo.
Dalje je sve išlo kao na filmu?
Pa jeste... Prvo sam odradio juniorski staž da bih u sezoni '92/93. ušao u prvi tim i dao prvih 14 prvoligaških golova. Dalje se zna...
Savo je u Partizanu igrao samo tri godine, u leto 1995. kupila ga je Aston Vila, a transfer je bio 3,5 miliona funti. Posle tri godine u Engleskoj od letos je u Saragosi sa kojom je potpisao četvorogodišnji ugovor. Igra izvanredno, ljubimac je navijača, štampa ga voli i ceni, po svim kriterijumima nalazi se među najboljim igračima Lige. Igrao kao preporođen što on objašnjava ovako:
Ja sam ipak evropski igrač. Engleski fudbal je nešto sasvim drugo, ne može se porediti ni sa kojim drugim. U Engleskoj se takoreći igra bez taktike, sve se svodi na trčanje i borbenost. U Španiji je mnogo više taktičkih mogućnosti, fudbal je mnogo sličniji onome koji sam igrao u Jugoslaviji. U Engleskoj se igra mnogo brže, adaptacija nije laka, mada se mi kontinentalci još i snalazimo na Ostvrvu za razliku od engleskih igrača koji ne mogu da igraju nigde osim kod kuće.
Savo ima još jedno nefudbalsko objašnjenje za svoj fudbalski preporod u Španiji:
Brate, klima je ovde fantastična. Kad sam dolazio, rekli su mi da je Saragosa malo vruća, naročito leti. Ma kakvi vruća, posle engleske kiše i vetra koji su mi "kosti navlažili", samo neka špansko sunce greje što jače...
Dugo se činilo da će posle Engleske destinacija biti Italija?
Tačno, bio sam u kontaktu sa gotovo pola timova italijanske prve lige, ali se sporazum uvek u poslednji čas izjalovio, ni sam ne znam zašto. Na kraju sam stigao u Španiju i vrlo sam zadovoljan. Pravo da vam kažem, odavde ne bih išao, i ako me klub bude jednog dana prodavao radije bih ostao u Španiji.
Ponude neće manjkati jer Savo igra odlično, ali klauzula o slobodi oteraće u startu mnoge - 6 milijardi peseta ili 72 miliona maraka:
To nije realno, verujem da bi me odmah pustili kad bi im neko ponudio polovinu ili malo više, ali o odlasku ne razmišljam. Tek sam došao, sredio se, naučio jezik... Ja ne žurim nikud.
Savo iz Engleske ipak nosi pozitivna iskustva, naročito sa finala Liga-kupa protiv Lidsa na Vembliju kada je svojim golom otvorio put ka čistoj pobedi 3-0:
U Engleskoj kažu da ako nisi igrao na Vembliju kao da nisi ni igrao fudbal... A na Vembliju se igraju samo finalne utakmice Kupa i Liga-kupa, treba stići do finala. Ja sam imao tu sreću da doživim taj fantastični ambijent, posebno što je među 82.000 navijača bilo bar 50.000 simpatizera Aston Vile. Još sam i gol dao.
Da li je to najlepši stadion na kome si igrao?
Vembli sam po sebi nije toliko lep, ali ima neki poseban šarm. U arhitektonskom smislu više me je impresionirao Nou Kamp na kome sam ove sezone prvi put igrao.
Savo Milošević ima vrlo "sređenu memoriju" uspešne karijere, seća se mnogih detalja i na pitanje koliko je golova dao, odgovara kao is puške:
Računajući ligu, kup-utakmice i reprezentaciju, 143 ili 144. Ogromnu većinu imam na video-trakama, fali mi jedno desetak golova iz Engleske. Naručio sam ih, uskoro ću imati kompletnu produkciju. Plus stotinak golova za Partizan u prijateljskim utakmicama i jedno 40-ak za mlađe selekcije Jugoslavije.
Na pitanje koji su bili najlepši, takođe ne okleva sa odgovorom:
U Jugoslaviji, jedan protiv novobeogradskog Radničkog u sezoni '93/94, uhvatio sam strahoviti volej i poslao loptu pod prečku. U Engleskoj onaj iz finala Liga kupa protiv Lidsa, u Saragosi ove sezone imam jedno četiri ekstra-gola, i ne bih izdvajao više nijedan. U reprezentaciji je najlepši bio onaj jesenas u Brazilu, kad sam lob-udarcem doveo naš tim u vođstvo. Oko najvažnijeg gola u reprezentaciji takođe nema dileme:
Onaj u Pragu u kvalifikacijama za Francusku. Bilo je 1-1, dao sam pobedonosni gol u poslednjim trenucima.
Statistika kaže da si dao 18 golova u reprezentaciji Jugoslavije. Najbolji si strelac generacije. Pomišljaš li na rekord koji je davno postavio Stjepan Bobek sa 38 golova?
Apsolutno. To je moj veliki cilj. Želim da budem najbolji strelac u istoriji jugoslovenske reprezentacije. Moja računica je prosta: ako sam za 3,5 godine, od debija u Porto Alegreu, postigao - po mojoj evidenciji -19 golova, ne vidim razloga da u narednih pet godina, a možda i više, ne postignem još toliko. Sada imam 25 godina i verujem da ću bar još pet godina moći da igram u reprezentaciji.
Zašto te ne vole navijači Crvene zvezde?
Nemam pojma, valjda sam im se zamerio dajući golove za Partizan. U one tri sezone dao sam sedam golova Zvezdi. Ne vidim drugi razlog, do danas nisam uspeo da objasnim taj njihov odnos prema meni. Ne mogu da shvatim da se klupsko rivalstvo na takav način prenosi na reprezentaciju. To jednostavno nije normalno.
Da ih nisi izazvao nekim gestom?
Ja jesam napravio jedan nesportski gest, ali mnogo, mnogo kasnije pošto su oni počeli da mi zvižde... Nisam izdržao, ali neće se ponoviti, ne opterećujem se više time.
Neizbežna tema je predstojeći meč sa Hrvatskom, 27. marta u Beogradu. Milošević je svestan da to neće biti obična utakmica:
Nije i ne može biti kao svaka druga. Ko tvrdi drugačije ne govori istinu. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali ta utakmica doneće poseban naboj i ključ uspeha biće podneti je što bezbolnije.
Fudbalski gledano, ko je u prednosti?
To što su oni napravili rezultat na Mondijalu a mi nismo ne znači ništa, imamo ujednačene timove i odlučivaće nijanse. Ja sam optimista jer mislim da su te nijanse na našoj strani.
Na primer?
Činjenica je da mi svi standardno igramo u našim klubovima dok je kod njih situacija obrnuta, glavni igrači su uglavnom na klupi. Šuker gotovo ne igra u Realu, Jarni je između klupe i tima, Boban nije standardan u Milanu, Bokšić je dugo povređen, Vlaović više ne igra nego što igra... U Beograd će doći bez prave takmičarske forme, i to nam može doneti prevagu, naravno uz našu publiku i naš teren. Nedavno smo na Malti puno razgovarali o tom meču sa Hrvatima, i verujem da ćemo biti na visini zadatka.
Vladimir Stankovć
