Da, ali nije bitno

Napadajući ga poluistinom, njegovim omiljenim oružjem, Miloševićevi neprijatelji su prosečnom srpskom biraču davali dovoljan izgovor da se ne okrene protiv Slobe

Svašta su o svom predsedniku pisali pojedini članovi Beogradskog kruga, borci za ljudska prava i nerezimski ekonomisti. Poistovećivali su Miloševića sa Sadamom i Hitlerom. Nebrojano puta najavljivali su krah srpske ekonomije. Od "Markala" po njima krivicu nije trebalo dokazivati - ona je uvek bila samo srpska. Jedno od objašnjenja tako lagodne, u mnogo čemu čak i demokratske vladavine srpskog vođe jeste to što su Srbi nepogrešivo prepoznavali netačnost ili preteranost njihovih tvrdnji.

Sonja Biserko je posle zločina u Račku saopštila da je kod Štimlja ubijeno "civilno albansko stanovništvo". Biljana Srbljanović u današnjoj Srbiji prepoznaje "kvintesenciju fašizma". Ova hrabra antifašistkinja je uspela i da "dopadne zatvora", mada to "nije (bilo) lako". Uspelo joj je tek posle puno truda, kako piše u svojim zatvorskim beleškama koje nekako (možda elektronskom poštom) dostavlja Vremenu.

Većina Srba stalno je tražila izgovor da ne osudi Miloševića. Okrivivši svog voljenog vođu, za svoju bedu i loš život okrivili bi sebe same. Napadajući ga poluistinom, njegovim omiljenim oružjem, Miloševićevi neprijatelji su prosečnom srpskom biraču davali dovoljan izgovor da se ne okrene protiv Slobe. Tako su doprineli stvaranju utiska da su svi isti i pogurali Srbe u beznađe i apatiju. Usput su osudili svoja "glasila", uključujući i "Vreme", na simbolične tiraže bar koliko i mala kupovna moć čitalaca.

"Demokratski nacionalisti" delovali su puno iskrenije. Svoje zaključke o srpskoj nevinosti dokazivali su navodeći izuzetke. Ono što su govorili spada u kategoriju "da, ali nije bitno" za razumevanje suštine i uzroka Miloševićevih ratova. Verovatno je nekoliko granata - od desetina hiljada koje su pale na Sarajevo - ispaljeno iz topova muslimanskih branilaca. Albanski borci za nezavisno Kosovo koristili su se i terorizmom, a nije isključeno da su i zarad medijskog efekta "masakrirali" poneko telo svojih ubijenih sunarodnika. Iz ovoga se može zaključiti samo da su svi činili zločine, ali ne i da je krivica podjednaka i da su razmere počinjenih zlodela poredive.

Nasuprot njima, neki liberalni kritičari insistirali su na srpskoj odgovornosti i za zločine počinjene pod nejasnim okolnostima. Mnogi su ignorisali, a neki čak i poricali, da su svi "neprijatelji Srba" u proteklih osam godina ponekad i sami bili "Srbi". Insistirajući da su samo Srbi sposobni da čine "najgore", oni se ni po čemu ne razlikuju od akademika koji su osamdesetih u vreme nacionalnog "prosvećivanja" Srba punili "Književne Novine" teorijama kao što je ona o navodnoj genetskoj genocidnosti Hrvata.

Gorčin Stojanović zahteva u "Vremenu": "Tražiti balvan u svome oku, manuti se tuđeg trunja". Navodeći primere srpskog uništavanja Ferhadije i Aladže, Stojanović sugeriše da se ugledamo na tolerantnije narode. Turke, na primer. "Sinan-pašina džamija u Prizrenu nastala je od kamena poškropljenog svetom vodicom, srušeno je nešto pa je nastalo nešto drugo, to mu dođe kao metarmofoza, nije baš čista destrukcija", piše Stojanović. O veličini turskog "trunja" u ovom veku mogao bi da upita preživele Jermene i Kurde.

Svoje zaključke o prirodi zločina u Račku Sonja Biserko argumentuje izjavama zapadnih izaslanika i tekstovima zapadnih novinara. Kada je reč o diplomatama ambicija da se postane "novi Holbruk" ili želja za dva minuta na CNN-u bili su neretko motivi da se izgovore za Miloševićev opstanak na vlasti tako korisna preterivanja i pojednostavljivanja. Za zapadne novinare efektna metafora ili želja da prvi plasiraju izveštaj ponekad su bili važniji od činjenica.

Zbog srpske iracionalnosti i brutalnosti iskazanih tokom protekle decenije može se nekako i razumeti zašto su zapadnjaci digli ruke od uzimanja u obzir reakcija srpskog javnog mnjenja. Ali, za isti postupak antimiloševićevaca u Srbiji nema prihvatljivog opravdanja. Za mnoge od njih je stalno potvrđivanje statusa "dobrih Srba" - i uživanje u materijalnoj koristi koju on nekima donosi - bilo puno udobnije i privlačnije nego promišljen napor da se masa "loših", Miloševiću naklonjenih, Srba promeni. Ispada kao da nisu želeli da Srbija postane normalna zemlja.

Da bi je Srbija prihvatila samoproglašena "druga Srbija" morala bi da se izleči od bolesti Miloševićeve Srbije: netolerantnosti, nepotizma, profiterstva, mazohizma... Da bi promenili Srbiju neophodno je baviti se svim onim sto je napravilo i što je održava ovakvom kakva jeste. A to nisu samo režimski mediji i policijska represija. Srpske predrasude i antizapadni stavovi imaju i realne osnove. Nazori i logika "prve Srbije" se moraju uvažavati. Oni zahtevaju argumentovan odgovor čak i onda kada gledano iz "druge Srbije", tog tako zavodljivog građanskog azila, izgledaju sasvim besmisleni i nebitni.

Odbijanjem da se suoče sa ovako složenom realnošću, makar i pervertiranom kao što je ovdašnja, Miloševićevi kritičari samo dodatno osiguravaju njeno trajanje. Ponašati se kao srpski Tomas Man bilo bi opravdano samo kada bi Slobodan Milošević zaista bio Adolf Hitler.

Zoran Ćirjaković

O srpskom kosmopolitizmu

Odgovor prof. Ljubiši Rajiću

Za svaku polemiku od posebnog je značaja da se u toku rasprave ne izgubi njen osnovni ton i ona pretvori u jalovo i isprazno nadgornjavanje. Iz odgovora Lj. Rajića je očigledno da on ne odustaje od svojih ranije iznetih stavova, što ovoj polemici daje dodatnu težinu i smisao.

Nije sporno da se etničko poreklo stiče rođenjem i da se etnička pripadnost može menjati tokom života. Međutim, nacionalna pripadnost nije nikad samo stvar ličnog izbora, već je određena raznim socijalnim, kulturnim i društvenim okolnostima. Zato se nacionalna pripadnost ne može svoditi isključivo na individualno osećanje koje se prepušta ličnoj odluci pojedinca, već ono postoji kao deo sveobuhvatnog ljudskog postojanja.

Ističući da svoj narod može razumeti samo u okviru šire celine, Lj. Rajić pokazuje nerazumevanje naše nacionalne istorije. Govoreći bez ikakve argumentacije i širine o Kosovskom boju, on svesno previđa celinu istorijskih, društvenih i političkih kretanja i događaja pre i posle ove bitke.

Ako je bitka na Kosovu "znatno manje značajna u istoriji Balkana a u istoriji Osmanske imperije tek jedna od bitaka", kako se onda može objasniti činjenica da je u toj "tek jednoj od bitaka" učestvovao i sam sultan Murat, vodeći sa sobom i svoja dva sina, potencijalna prestolonaslednika. Zar bi najmoćniji čovek jedne narastajuće imperije rizikovao sopstveni život i život svoja dva sina u jednoj nevažnoj bici? Zašto svi drugi sultani koji su došli posle Murata lično predvode trupe u bitkama pod Beogradom, na Mohaču ili Sigetu? Zato što je to bio najznačajniji pravac širenja Osmanskog carstva prema njima nedostižnoj Evropi. Kosovska bitka je bila izuzetno značajna za turskog sultana, što potvrđuje i njegovo lično učešće i pogibija. Uz sve poštovanje Lj. Rajića, verujem da je sam turski sultan bolje od njega znao šta mu je bilo važno. Turski istoričar M.M. Nešrija zapisao je o Kosovskom boju: "I ona vojska koja beše odstupila vide da su muslimani pobedili nevernike. Ohrabri se, pa se ponovo vrati i poče nevernika da bije sabljama... poduhvativši nevernika u ruke i tako ga razbiše, da takve bitke i takvog loma nije bilo od stvaranja sveta."

Kako bi izgledala Evropa da su se Srbi kojim slučajem, braneći svoj nacionalni interes, racionalnije i mudrije poneli i nagodili se s Turcima, sklonivši se u stranu i pustivši ih da prođu kroz našu teritoriju? Kako bi izgledala istorija Evrope da su se Turci, umesto 1683. godine, pojavili pred Bečom skoro tri veka ranije? Imam pravo da postavim ta pitanja. Znamo da su se Mongoli, provaljujući na početku trinaestog veka na granice Osmanlijskog carstva, odložili pad Vizantije čitava dva i po veka.

Zašto su se onda Srbi suprotstavili mnogo moćnijoj turskoj imperiji? Zato što su bili prinuđeni da brane svoju državu, svoj jezik i kulturu, svoje srpske običaje, pravoslavnu veru i slobodu. Srbi su na taj način branili pravo svakog drugog naroda na vlastiti identitet, slobodu i dostojanstvo. Nisu se Srbi kosmopolitski utopili i unificirali u Tursku imperiju, što bi bilo mnogo lakše i korisnije, već su čuvali svoj nacionalni identitet, verujući duboko da imaju pravo na različitost. Verovali su da imaju pravo i slobodu da biraju na koji će način živeti. Po čemu je turski princip života vredniji od srpskog principa života?

Ne razumem zašto Lj. Rajić u ovu polemiku uvodi termin "politička funkcionalizacija kosovskog predanja" i govori o njemu kao o sredstvu manipulacije. O čemu mi zbilja raspravljamo: o istorijskom značenju bitke ili o njoj kao sredstvu manipulacije?

Stav da u Kosovskoj bici treba "gledati istoriju i ništa više" svodi čoveka samo na jednu njegovu dimenziju - sadašnjost.

Međutim, čovek je trodimenzionalno biće: biće prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Prošlost nije ono što je minulo i nestalo bez traga, već ona nastavlja da traje i živi u nama, stvarajući uvek nove oblike i forme istorijskog saznanja i smisla. Možda Lj. Rajić misli da se nove vrednosti mogu stvarati same od sebe i da niču iz nekog nejasnog kosmopolitizma koji nikakvog utemeljenja nema. U određenju pojma kosmopolitizma, Lj. Rajić smatra da ne postoje neke izuzetne osobine ili osećanja koje odlikuju kosmopolite jer oni nisu etnička grupa niti nacija. On ne objašnjava ko su kosmopoliti, šta ih određuje i na čemu je sazdan njihov identitet. U tome se i krije jedna od njegovih osnovnih pojmovnih nedoslednosti. S jedne strane, on uporno traži da se precizno navedu specifičnosti koje čine srpski nacionalni identitet, a pri tom kosmopolitizam oslobađa svake obaveze preciznog određenja. Ne radi se o vrednovanju ljudi po verskom i nacionalnom opredeljenju, već o tome da Lj. Rajić nije odgovorio na jednostavno pitanje: kako se može biti građanin sveta a da čovek ne bude deo nacionalne, državne ili verske zajednice.

Mogu da se složim s mišljenjem da se odrednice srpskog nacionalnog identiteta: jezik, kultura, vera, dijasporičnost i seobe, odnos prema Evropi mogu naći i među drugim narodima. To ipak ne znači da ne postoji samo Srbima svojstven nacionalni mentalitet, koji nije samo običan zbir navedenih odrednica već je spoj koji stvara novi kvalitet. Različitost društvenih i kulturnih grupa koje postoje u okviru jedne nacije ne negira postojanje posebnog nacionalnog identiteta. Zajedničko iskustvo pripadnika jedne nacije mnogo je šire i sveobuhvatnije nego specifične razlike ograničenih društvenih i kulturnih grupa. Stav da su pripadnici potkulturnih grupa u različitim nacijama bliži jedni drugima nego pripadnicima svoje nacije je pogrešan, kao što je pogrešno tvrditi da je Srbin koji pije koka-kolu bliži Holanđaninu koji pije isto piće i sluša sličnu muziku nego Srbinu koji pije naše pivo ili mineralnu vodu "Karađorđe". Supkultura o kojoj govori Lj. Rajić i na osnovu koje izvlači dalekosežne zaključke proizvod je komercijalne civilizacije koja teži opštoj unifikaciji. Prave kulture poštuju sve međusobne razlike i, u večitom pokušaju da se zbliže, stvaraju nove vrednosti. Tvrditi da je "sreća za srpski narod što se njegova prošlost seli u etnografske muzeje i udžbenike istorije" jeste površna i neprihvatljiva. Zašto bi, recimo, naše gusle bile nespojive sa korišćenjem kompjutera! Da li je Škotska nacija manje moderna zato što je sačuvala i koristi gajde? Da li Špancima treba ukinuti koridu da bi ih smatrali modernom i civilizovanom nacijom? I zašto bi svi bili klonirani? Prošlost i sadašnjost su nespojivi samo u verziji napadne komercijalne civilizacije koja uništava sve različitosti, a ono što je stvoreno juče već danas se proglašava zastarelim. Tradicija živi u ljudima i ne ograničava ih već, naprotiv, produbljuje njihovo iskustvo i život čini bogatijim.

Interes stanovnika jedne države da imaju pristojan život je nesporan, ali kvalitetan život je mnogo više i značajnije od tzv. normalnog života. Čovek može da ima pristojan život a da bude očajan, nezadovoljan, ponižen, izmanipulisan, nesiguran i neslobodan. Kvalitetan i raznovrstan život je nešto sasvim drugo, on omogućava pravo na vlastiti identitet, kako lični tako i nacionalni. Kosmopolitski pogled na svet teži unifikaciji ljudi i naroda. On sve pojedince pretvara u puke potrošače i ne priznaje pravo na izbor i razlikovanje, tako da oni postaju jednaki, a njihovo ponašanje postaje predvidivo da bi se njima lakše upravljalo. Nije cilj civilizacije da svi budu isti, nego da se očuvaju različitost i bogatstvo načina življenja u kome će se pokušati pronaći odgovor na večno čovekovo pitanje: kako treba živeti? Kosmopolitizam negira nacionalni identitet svodeći ga na primitivni nacionalizam, a istovremeno ističe svoj modernizam pripremajući tako teren za totalitarnu komercijalnu civilizaciju kojom će upravljati iz jednog centra već klonirani ljudi. Pravi je trenutak da se kao ljudska bića odupremo potpunoj robotizaciji života i ponovo vratimo svojim korenima i izvorištima. Pravo na slobodan izbor, na razlikovanje i nepristajanje na unificiranost pripada svakom čoveku i narodu, i niko ne može to njihovo pravo da negira. Osećaj nacionalnog identiteta svojstven je danas još uvek mnogim ljudima i ne može ga negirati onaj ko taj osećaj nema. Na svu sreću, još uvek smo ljudska bića koja čuvaju i prepoznaju svoj nacionalni i ljudski identitet. Ali ne negiramo drugim ljudima da nemaju osećanje nacionalne pripadnosti i da se ipak dobro snalaze u tom pristojnom životu.

I na samom kraju, poslužio bih se jednim iskazom koji je svojevremeno upotrebio Gete. On je, naime, sebe nazvao "nemačkim kosmopolitom". Dakle, nije ovo sukob ograničenog srpskog nacionaliste i prosvećenog kosmopolite već rasprava između kosmopolite i srpskog kosmopolite. Ponosno za sebe mogu da kažem da sam srpski kosmopolita.

Srpski, ipak, gospodine Rajiću.