Noćni život

Fajront u Beogradu

Hoće li se zabrana rada kafića posle ponoći korisno odraziti na fizički i mentalni razvoj mlađarije, ili će se pretvoriti u samo još jedno u nizu ograničenja

Kako je krenulo, beogradskim noćobdijama je odzvonilo. Posle višemesečne kampanje u kojoj su se na istoj strani našli gradska vlast, lekari, sociolozi, pedagozi, psiholozi, a sve uz podršku režimske štampe (naročito "Politike"), predložena je prva mera protiv eskalacije maloletničkog kriminala, alkoholizma, narkomanije i slabog uspeha u školi: zabrana rada kafića, diskoteka i inih ugostiteljskih objekata posle ponoći. Na okruglom stolu pod nazivom "Zašto ne (da) posle 24 časa", održanoj u Skupštini grada 23. februara ove godine, učesnici su se jednodušno založili za fajront u ponoć, jer bi "ispavani i odmorni beogradski tinejdžeri vrlo brzo počeli da postižu bolji uspeh u školi". Ostavljen je, doduše, rok od mesec dana u kojem bi Koordinacioni odbor za praćenje maloletničke delinkvencije, alkoholizma i narkomanije trebalo da razmotri radni predlog po kome bi, ukazom gradske vlade, radnim danima fajront usledio u ponoć, dok bi vikendom moglo da se "vileni" do dva po ponoći. Izuzetak bi bili jedino noćni klubovi po hotelima. Ove mere bi, kažu njihovi zagovornici, trebalo da se prošire na celu Srbiju.

INTERNET, TUMOR, DRAGSTOR: Argumentacija je poprilično čvrsta: tužioci i sudije navode oko 2000 krivičnih prijava protiv maloletnika godišnje samo u Beogradu, ilustrujući stanje podatkom da nekoliko stotina klinaca svako veče kreće u krađu kola pod izgovorom odlaska u kafić; lekari podsećaju da sat vremena sna pre ponoći odmara organizam isto kao dva posleponoćna sata spavanja i upozoravaju da noćno bdenje remeti rad čak šest hormona; eksperti za bolesti zavisnosti iznose alarmantne podatke da je Obrenovac prvi u Evropi po broju narkomana po glavi stanovnika, ili da smo po procentu 14-godišnjih devojčica koje puše svetski rekorderi; psihijatri, opet, objašnjavaju da se najviše krivičnih dela počini noću jer se "superego, deo ljudske psihe, noću zamara, pa čovek postaje manje obazriv, koncentrisan i svestan"; pedagozi i profesori ukazuju da, na primer, Jedanaesta gimnazija radi samo u popodnevnoj smeni jer deca naprosto ne mogu da se probude... Plus stanari zgrada u kojima je kafićima dozvoljen rad do 11 uveče, a produžava se celu noć, pa neurohirurg koji kuka: "Noću ne mogu da spavam, kako da ujutro operišem." O roditeljima koji "moraju da drhte" do tri ili pet ujutro, da ne govorimo.

Među roditeljima, međutim, ima raznih. Jedan beogradski advokat, otac starijeg maloletnika ženskog pola, kaže za "Vreme" da ga noćni život prestonice ne pogađa: "Moja kćerka se viđa sa društvom, oni se posećuju, idu na treninge, lutaju jedino po Internetu i, što me prijatno iznenađuje - čitaju knjige! Ona ide u bioskop, u pozorište, na koncerte, ali se uvek vraća do jedanaest-pola dvanaest uveče. To je više rezultat njenog izbora nego neke moje represije. Uostalom, takvo joj je društvo."

Drugi sagovornik "Vremena", student medicine (26), koristi se metaforama iz struke:

"Zabrana rada kafića posle ponoći liči na pokušaj lečenja tumora tek kada metastazira, umesto da se deluje preventivno, kad postoje veće šanse za izlečenje. U prevodu: da bi omladina bila motivisana da ustaje ujutro, treba joj naći posao, ili je na školama i na fakultetima učiti nečemu smislenom. Američkim studentima, na primer, ne pada na pamet da divljaju noću: oni vredno spremaju ispite jer već znaju gde će da se zaposle posle studija, razgovarali su sa svojim budućim poslodavcima, i ne žele da rizikuju. Fajront u ponoć u ovakvoj situaciji, bez pomenutih uslova, može da se shvati samo kao jedno u nizu ugrožavanja ljudskih prava."

Vlasnik sve popularnijeg beogradskog kafića "New new world order" ("Novi novi svetski poredak") Mlađa Miljković, istoričar po obrazovanju a kafedžija iz nužde, smatra da zabrana rada lokala posle ponoći nije rešenje:

"Ako se ovaj predlog usvoji, onda će da se pije ispred dragstora, a Kalemegdanom i drugim gradskim parkovima neće moći da se prođe. Kao primer uzimaju London, gde se pabovi zatvaraju u 11 uveče, dok posle toga rade samo noćni klubovi i diskoteke gde je piće znatno skuplje, a maloletnicima zabranjen ulaz. U Londonu, međutim, maloletnici ne mogu da kupe alkohol ni u prodavnici. Tog propisa se ne samo u Londonu već i u mnogim velikim gradovima na zapadu striktno drže, i mislim da bi i kod nas trebalo da se razmišlja u tom pravcu. Plašim se da će ova zabrana samo da pogorša stanje: ne treba zaboraviti da se ljudi na neki način socijalizuju kad se okupe u nekom prostoru. Sumnjam da neko može da nađe devojku ispred dragstora."

ČAĐAVA MEHANA: Drugi vlasnici, opet, razmišljaju tržišno, upozoravajući da će "motorizovani" gosti posle ponoći naprosto da odu iz grada i da potraže neku slobodniju varoš u kojoj ne vlada policijski čas, što bi moglo da se izrodi u neku vrstu "odliva kapitala" iz prestonice. (U Španiji postoji nešto što se zove "bakalao" - noćna tura od Madrida, preko drumskih "čađavih mehana", do Valensije, gde neke diskoteke počinju sa radom u 6 ujutro - ali ne zbog policijskog časa u Madridu već eto tako, provoda radi.) Treći se, opet, nadaju da bi nove mere mogle da srede stanje tako što će da se pooštre kriterijumi za dozvole za rad posle ponoći (obezbeđenje, protivpožarna zaštita etc.), što bi eliminisalo "divča" klubove, ali ni njima apsolutna zabrana, naravno, ne odgovara. Uostalom, čak i da se naprave izuzeci, to bi značilo svođenje noćnog života na ekskluzivne lokale u kojima bi čaša koka-kole koštala 4-5 maraka, alkohol da ne pominjemo. Sirotinji bi, opet, ostali dragstori i sumnjiva uteha da se najčešće puca baš na najekskluzivnijim mestima, ili oko njih - u Beogradu su najmirniji kafići sa umerenim cenama i dobrom muzikom. Razume se da će oni prvi da se nađu na udaru zabrane.

Činjenica da se inicijativa za zabranu posleponoćnog provoda vezuje za aktuelnu gradsku upravu na prvi pogled ne čudi: Gacko, Bijelo Polje, pa ni Loznica ne odlikuju se baš bogatim noćnim životom, pa šta im fali, a i što ti Beograđani uvek moraju da budu izuzetak. Predsednik pomenutog Koordinacionog odbora Božo Prelević, međutim, demantuje političku, naročito stranačku pozadinu akcije:

"Ja sam na čelu Odbora i nisam član nijedne stranke, kao što to nije većina članova. U Odboru je oko 40 volontera, među njima 14 profesora univerziteta, tu su stručnjaci za bolesti zavisnosti, ljudi s VMA, sveštenici SPC-a... Nije nam ideja da ograničavamo slobodu, kako se ponegde tumači, namera nam je da otvorimo temu, da podstaknemo na razmišljanje, da postavimo pitanja. Da li je neograničeni noćni život zaista želja mladih ili interes lobija vlasnika kafića i narkodilera? Zašto među slobodama i pravima omogućenim populaciji prednjače slobode opijanja i drogiranja posle ponoći, u čemu smo među vodećima u Evropi? Da li je reč o slobodi ili o monstruoznom hirurškom zahvatu proizvodnje zombija, svojevrsnom umrtvljavanju i pasivizaciji mentalno i fizički najznačajnijeg dela populacije? Da li za bilo koju vlast postoji bolji narod od umrtvljenog naroda koji ne postavlja pitanje odgovornosti? Dokle ćemo, u želji da izbegnemo odgovornost, kriviti druge - koliko je samo roditelja koji krive državu, školu, međunarodnu zajednicu, zaveru, samo da ne postave pitanje svoje odgovornosti i onoga što svojim činjenjem ostavljaju svojoj deci."

Vraćamo se, dakle, na onaj vic koji kaže da je Gorbačov onomad odustao od prohibicije jer su Rusi počeli da se trezne i da pitaju: "Je li, a gde je baćuška car?" Teško je, ipak, očekivati naglo osvešćenje ovdašnje omladine, bunt i preuzimanje sudbine u svoje ruke. Oni u čije ime se predlaže fajront u ponoć (tačnije, pametniji među njima) ne daju se prevariti. Oni znaju gde i kako žive, probali su da to promene, demonstrirali su, duvali u pištaljke, a na kraju su ih izdali najglasniji predvodnici šetnji. Od režima, još ovako fino ujedinjenog po nac-liniji, nemaju šta da traže. Zato gledaju da diplomiraju, pa da emigriraju i da što pre zaborave svoje poreklo i zemlju koja ih se seti samo kad zatrebaju regruti i bolničarke. Na pamet im ne pada da svoje najbolje godine protraće ispravljajući greške starijih, pa prepuštanje noćnom životu može da se protumači i kao čist eskapizam: dok ne odu iz ove doline suza, bar da ne gledaju oko sebe.

"Naprotiv, naše ankete, koje sprovode tinejdžeri i u kojima je ograničavanje vremena rada kafića samo jedno od niza pitanja, pokazuju porast ksenofobičnosti: neviđena propaganda dovela je dotle da mladi ljudi inostranstvo doživljavaju kao bauk, slično mladim Iračanima, ili Libijcima", kaže Božo Prelević. "Ograničavanje rada kafića je tek početak, mi spremamo nove okrugle stolove o školskom sistemu koji generiše nasilje, o psihičkom zdravlju nacije, pa nadalje. Na to što će zatvaranje kafana u ponoć da ugrozi prava noćobdija koji nisu maloletnici, mogu da zapitam o kakvim pravima se govori u zemlji čijim građanima već pet godina preti bombardovanje, o drugome da i ne govorim. Ovaj naš predlog u stvari je provokacija, mi možda grešimo, ali - hajde da porazgovaramo o tome pa će da nam se otvori niz tema. Kažu da zatvaranje kafića nije rešenje, dobro, hajde da vidimo šta se predlaže. A ako klinci sutra izađu ispred Skupštine da demonstriraju zbog fajronta, prvi ću sve da ih izljubim. Neka izađu, samo da pokažu da nisu zombiji!"

Nikakve pobune, naravno, neće biti. Kafedžije već uveliko zaobilaze propise (o zabrani točenja alkohola maloletnicima, na primer), pa će se i ovde snaći, a neki porodični lokali, poput "Madone" ili "Košave", uopšte ne moraju da brinu. Klinci će takođe već naći stotinu i jedan način da se "urade" u kući, u parku, ispred dragstora, na ulici... Neka ih, nek su živi i zdravi, samo da mnogo ne gledaju televiziju: nema te kafane ni ulice koja može da se meri sa "Pinkom".

Uvod u ukidanje života

Dragan Ambrozić, apsolvent psihologije i rok kritičar, napominje da niko nije odgovorio na dva osnovna pitanja povodom ove inicijative - na koja se istraživanja gradske vlasti pozivaju i sa kojom argumentacijom jednu opravdanu brigu za zdravlje maloletnih pretvaraju u zabranu izlazaka punoletnima.

"Kao da ideja zakona ne počiva na odgovornosti svakog pojedinca za ono što čini. U ovom novom socijalnom eksperimentu, najviše plaši ta javna spremnost da se negira smisao zakona i pravnog sistema. Punoletni su punoletni, zato što su spremni da odgovaraju za svoje postupke, a roditelji su odgovorni za svoju decu. Većina roditelja ima sasvim dobre odnose sa svojom decom, podiže ih kako najbolje zna i ume u ovim vremenima, a grad ovim putem izvodi baš te roditelje na optuženičku klupu i preuzma njihovu brigu. Pri tom, niko nije u stanju da odgovori na mnogo važnije zahteve roditelja, tipa dečji dodatak ili pristojni uslovi školovanja dece. Ako uzmeš ljudima i poslednji privid da vladaju svojim životima, a to je način na koji raspolažu svojim slobodnim vremenom, oni će ga najogorčenije braniti. Neće braniti svoja prava nego taj privid da vladaju svojim životima, bar jednim njegovim malim delom. U ovoj zemlji svi su odavno poraženi u svim vidovima života, a ovo je jedina njegova sfera u kojoj osećaju da su ono što stvarno jesu i jedino mesto gde smeju malo da se igraju slobode. Posebno je to važno za mlade ljude, koji su u ovoj zemlji ugrožen sloj, upravo zato što se tek formiraju kao odgovorne osobe, u zemlji koja pruža tako malo mogućih životnih izbora. Niko neće da konstatuje činjenicu da je ova sadašnja generacija mladih, generacija sa najnižim životnim startom posle Drugog svetskog rata, mereno nemogućnostima za smisleno školovanje i zapošljavanje. S obzirom na surovost te besperspektivnosti, ova deca se drže mnogo bolje nego što to stariji izgleda misle."

Govoreći o posledicama koje bi takva zabrana donela, Ambrozić kaže: "Pošto već ne mogu ni sledeći dan u svojim životima da isplaniraju, oduzmi im i privid zabavne strane života, koga ovde ima manje nego u drugim metropolama, i nećeš dobiti ništa. Sadašnja generacija 18 do 25 godina i tako nije navikla da od države dobija išta. Kad bude nešto želela, ona će to uzeti, ovako ili onako, na isti način na koji su stariji u ovoj zemlji poslednjih deset godina proklamovali princip uzimanja onog što ti treba, kad ti treba."

Luna Lu, voditeljka "Radio Sity"- a, smatra da ograničavanje rada kafića ne može sprečiti maloletnike da se opijaju i drogiraju, "pošto će piće ukrasti iz bara svojih roditelja i završiti šemu za drogu pre nego uđu u kafić".

"Vreme drogiranja i očaja u Srbiji nije limitirano radnim vremenom pojedinih ugostiteljskih objekata. Ako sprečite ljude da uz piće podele svoje probleme sa prijateljima, da otvore dušu zbog egzistencijalnih problema koji ih muče, leći će ranije i budiće se mnogo nervozniji. Nakon 12 dana ta nervoza može da eskalira, pa da kao Roberto Cuko ili 'Taksista' Robert de Niro napune svoje šaržere i pobiju decu u Mek Donaldsu."

Petar Janjatović, rok novinar, nema ništa protiv zatvaranja "gangsterskih kafića u kojima se diluje i puca, koji su ofisi kriminalaca", ali smatra da to na njihove aktivnosti neće mnogo uticati.

"Problem je sa mnogo benignijim delom noćnog života, sa mestima na kojima se svira rokenrol. Ljudi koji tamo provode vreme i dalje će se okupljati, ali će biti prinuđeni da ćoškare ispred lokalnih dragstora. Neko rešenje će se uvek naći, navodno velike žurke, proslave rođendana i slično. Stoga je to prilično bespotrebna aktivnost i zapravo klasičan režimski kozmetički propis. Niko se nije uznemirio kada su ispred osnovne škole u mom komšiluku ubijena tri čoveka."

Janjatović kaže da će se u atmosferi takve zabrane osetiti samo odsustvo izbora, isto kakvo se oseća i kada se krene na glasanje.

Petar Luković, glavni urednik urbanog magazina "X Zabava": "Namera gradskih vlasti da ukinu beogradski nightlife i da se pučanstvo glavnog grada umesto po klubovima, kafićima i kafanama okuplja po Mesnim zajednicama, na mitinzima podrške Predsedniku Srbije - izgleda kao vrhunski kemp. Zemlja u kojoj su izlasci posle deset uveče opasno sumnjivi i u kojoj građani ne gledaju TV Dnevnike nego samostalno piju alkohol i uživaju lake droge - zaslužila je da živi kao Rumunija sedamdesetih godina, što je, valjda, ideal današnje SPO/SPS politike, alergične na mogućnost da građani lično odlučuju o svom slobodnom vremenu. Ukidanje novina, ukidanje samostalnosti fakulteta i ukidanje klubova i kafića samo je uvod u ukidanje života kao takvog. Sledi zabrana korišćenja satelitskih antena, internet mreža, oduzimanje pisaćih mašina, svako se punoletno lice mora pretplatiti na 'Politiku' i 'Veliku Srbiju', uvodi se policijski čas od 22 uveče do 21 sat idućeg dana; u pauzi policijskog časa (od 21 do 22) u toku je mobilizacija, a dozvoljeni su mitinzi podrške Gradskoj vladi, Vuku Draškoviću, Milanu Milutinoviću i Živoradu Igiću. Sve ostalo slobodno vreme na raspolaganju je građanima koji ga mogu utrošiti maštanjem o srpskom Kosovu. Ili čučanjem u skloništu. U kojem su cigarete, droge, alkohol i klupska muzika najstrože zabranjeni. Za Srbiju!"

Build Up Your IQ - poručuje Petar Luković.