Film: Tanka crvena linija

Pomeranje granica

Nakon trijumfa u Berlinu, Malikov film čeka okršaj sa Spilbergom, koji će neoprezni proglasiti borbom Davida i Golijata. U osvit "oskarovske noći", na prvi dan proleća, možda će kao jedini pobednik izaći Terens Malik, iz više razloga

Žanr ratnog filma po definiciji je demistifikatorski, a ratna literatura - antiratna, pa čak i kad se radi o ostvarenjima iz podžanra "flag waving" ("razvijena zastava") ili u prevodu na aktuelni srpski polit-žargon "patriotskim delima". Nema ničeg poetičnog u rascvetalim glavama iz kojih iskaču beonjače i u prizoru čizme koja gazi prosuta creva na bojnom polju. Kosovke devojke s ibricima dolaze nešto kasnije. Ratni filmovi se, navodno, snimaju da se greške iz prošlosti ne bi ponovile, ili da bi se pružila ruka pomirenja, kao što čini mladi Amerikanac mladoj Azijatkinji u epohalnom i potcenjenom filmu Brajana DePalme "Žrtve rata", mračnoj vijetnamskoj epizodi. Dalekoistočne ratne avanture Amerikanaca amalgamirale su se u glavama tri generacije - dedovi su vodili rat protiv Japanaca, očevi protiv Korejaca, unuci su imali Vijetnam.

KULTNI AUTOR: Nakon što je u toku II svetskog rata Holivud inkorporiran u borbene redove američke armije, početkom ere hladnog rata mnogi autori su počeli da se pitaju o smislu novog krvoprolića. Slike patriotskog zanosa zamenjene su prizorima ratnih tragedija i tihog povratka invalida kućama. Cena slave postala je opipljiva u njenim krvavim ostacima. Irvin Šou i Džejms Džons pišu romane upozorenja i otrežnjenja, Mlade lavove i Odavde do večnosti koje Holivud munjevito ekranizuje, a realizuju ih emigranti iz Nemačke, Edvard Dmitrik i Fred Zineman, levičari po ubeđenju. Ipak, njihovi filmovi ne pokazuju lepu stranu rata već samo večitu istinu da pobednika nema. U vremenu kad su sve civilizacijske istine potrošene, kada zbog Aušvica niko nije umro od srama, neke lekcije iz istorije za uvek spremne ponavljače neophodno je opet ispričati. Nezahvalnog posla se, potpuno neočekivano prihvatio Terens Malik, kultni autor za koga su mislili da je nakon filmova Pustara i Božanstveni dani otišao iz avanture pokretnih slika, zarobljen u sopstvene male i intimne priče za koje je umirao u lepoti stila. Za osnovu mu je poslužila proza već pomenutog pomalo zaboravljenog Džejmsa Džonsa (koga su u svoje vreme zvali novim Hemingvejem) Tanka crvena linija, o još jednom paklenom iskustvu poslednjih dana II svetskog rata, na Gvadalkanalu u obzorje Hirošime.

Grupa na neprijateljskoj teritoriji je žanrovski stereotip najfilmskijeg žanra, vesterna, koji su neretko primenjivali autori ratnih filmova. Maksima da u pravom vesternu nema žena i Indijanaca maksimalno je ispoštovana, pa su one prve (žene) brižne majke, verne devojke, odmor ratnika ili samo žrtve, a oni drugi bezlični neprijatelji koje treba uništiti. Rat stvara ono što se naziva "male bonding", večna muška prijateljstva, koja simboliše cigareta koja se deli u predasima između borbi. Ovom romantizmu nesklon je Terens Malik, koji je sam i scenaristički obradio Džonsov predložak u priču iz dva dela: o raju koji nestaje i paklu koji se mogao izbeći, a prema kome se fatalno išlo. Iako je u ratnom filmu naizgled sve rečeno posle Forda, Ćimina, Kopole ili, ako baš mora da se kaže, i Spilberga, Malik svoj autorski prostor pronalazi u istraživanju uzroka i posledica, i neizbežnosti koja nastaje zbog "ljudskog faktora", a nikako fatalizma. Malikovi ratnici su mladi ljudi sa identitetom ali bez iluzija, koji bivaju nošeni ali i sami gaze, kao leminzi, ka fatalnoj ivici provalije. Ne praveći podelu na heroje i antiheroje agresore i žrtve, Malik istinu (sopstvenu ali ne i istorijsku) traži u mozaiku sudbina. Jedan od ključeva za dobitnu kombinaciju bila je i ingeniozna glumačka podela, gde su likovi u maslinastim uniformama zaživeli i oživeli, zahvaljujući Šonu Penu, Džordžu Kluniju, Džonu Kjuzaku, Vudiju Harelsonu, Niku Noltu, Bilu Pulmanu, Džonu Sevidžu i Džonu Travolti. "Tanka crvena linija" evocira najbolje trenutke Tragača, antičkog vesterna Džona Forda, koji definiše svoje sunarodnike, Amerikance, kao armiju u potrazi za identitetom i porodicom, zbrisanim u prekipelom loncu integracije Novog, i nekada obećanog kontinenta. Jedan od najsuludijih surogata za familiju verovatno je vojnička jedinica, a i ovaj fenomen je već ekranizovan i mitologizovan, zahvaljujući Vodu smrti Olivera Stouna. Malikov talenat udružuje fatalizam i veru Fulera, raščinjenje i skepticima Džona Hjustona i postistorijski cinizam Roberta Oldriča, pomerajući granice žanra i produžujući mu život, svestan njegove neophodnosti. "Dok je nas, druže Tito, biće i međeda" govorio je, kažu, prvi čovek sarajevske olimpijade Branko Mikulić Josipu Brozu u Bugojnu. Dok je ratova, biće i ratnih filmova. Dok je onih koji ih prizivaju, neophodno je ponavljati kako ratovi nemaju smisla.

OTPOR: Francuski veteran eksperimentalnog filma Kris Marker u svom poslednjem ostvarenju Nivo 5 razgolitio je neke "večne" istine. Patološki i besmislen otpor Japanca na Pacifiku, koji je rezultat hipermilitarizacija najmlađe generacije, čiji su ekstremi išli u dva pravca: "časnu" samoubilačku smrt u kamikaza avionu ili masovna ubistva sunarodnika nespremnih da i dalje učestvuju u ludilu rata. S druge strane, "đavoli", kako su nazivali Amerikance, razvili su do savršenstva jednu od najopskurnijih ratnih mašina - bacač plamena, uzimajući u sopstvene krvave ruke jurisdikcije Strašnog suda, pišući vatrom i krvlju stranice istorije izmeštene iz vremena i civilizacije. Ovo getoizirano ludilo prekinula je pečurka iznad Hirošime, koja je na perverzan način imala kvalitet hepienda.

Nakon trijumfa u Berlinu, Malikov film čeka okršaj sa Spilbergom, koji će neoprezni proglasiti borbom Davida i Golijata. U osvit "oskarovske noći", na prvi dan proleća, možda će kao jedini pobednik izaći Terens Malik, iz više razloga. Najpre, ali za članove Akademije i najmanje važno, jer je napravio bolji film. Spilbergova dosadašnja priznanja mogu ovaj put više da mu odmognu negoli pomognu, jer se Spasavanje redova Rajana loše kotira u poređenju sa Šindlerovom listom. Konačno, producent Tanke crvene linije je Džordž Stivens mladi, u dva mandata predsednik Američke akademije za film. Kako se sve to dešava posle 15. marta i nove sesije u Rambujeu, možda bi isuviše optimističan zaključak bio: "Živi bili pa videli".