Da li knjige umiru

Posvećen čin

Iako se suštinski ne bori za opstanak, knjiga ipak uspeva da odloži svoj kraj: ona svoje "pozno doba" proteže u nedogled tako što čuva isto obličje u drugačijem okruženju u okvirima nove medijske ekologije ili, preciznije, elektronskog okruženja štampanog teksta

Pojava Interneta nametnula je knjizi obavezu da, prvi put nakon pronalaska radija i filma, brani titulu najvažnijeg i najpouzdanijeg informacionog kanala. S punim opravdanjem, vreme u kome živimo Džej Dejvid Bolter, autor jedne od brojnih studija o hipertekstu i istoriji pisanja, naziva "poznim dobom štampe". Naime, pisana reč nije uzmakla pred katodnom cevi, ali joj se nije ni otvoreno suprotstavila. Iako se suštinski ne bori za opstanak, knjiga ipak uspeva da odloži svoj kraj: ona svoje "pozno doba" proteže u nedogled tako što čuva isto obličje u drugačijem okruženju. Knjiga i dalje posreduje informacije, ali to čini u okvirima nove medijske ekologije ili, preciznije, elektronskog okruženja štampanog teksta. Mesto i uticaj knjige zato se sve više posmatraju kroz prizmu odnosa naracije i tehnologije.

EKSKLUZIVNOST ČITANJA: Ambicija Džozefa Tabija i Majkla Vuca, pisaca zbornika književnokritičkih eseja pod nazivom Reading Matters, jeste rasvetljavanje tog odnosa. Za razliku od podnaslova, koji jasno ukazuje da je predmet uredničkog interesovanja pripovedanje u okruženju novih medija, sam naslov zbornika je višesmislen i teško prevodiv. Reading Matters može da znači "štivo", ali isto tako i "pitanja čitanja", "stvari o čitanju". I ne samo to, pomenuti naslov lako bismo, umesto kao sintagmu, mogli prevesti kao iskaz "čitanje je bitno". Možda sasvim nenamerno, ova će knjiga pokazati da, bez obzira na tehnološko okružje štampanog teksta, čitanje ostaje ekskluzivan, posvećen čin uspostavljanja pravog odnosa sa tekstom: tehnologija je tek nuspojava, promena mizanscena, u najboljem slučaju stepenica koja nas malčice izdiže iznad tla, stvarajući iluziju da smo bliže zvezdama.

Intenciju priređivača objasniće ponajbolje jedna ilustracija u knjizi koja se ponavlja kao tekstualno upriličenje kompjuterske "ikonice". U pitanju je fotografija skulpture Anselma Kifera: otvorena knjiga sa čijih se stranica šire ogromna ptičja krila, izlivena u jednom od najtežih metala - u olovu. Interpretativni let ometen je, dakle, samom činjenicom da su krila preteška da nas odvoje od tla. Ova otežala krila predstavljaju želju čovečanstva da nadiđe svoja materijalna ograničenja. Njihova je poruka pomalo i ironična - teško je biti lak, pošto uzdizanje zahteva da se pobedi zemljina teža, pa i da se odbaci teret tradicionalnog poimanja čitanja. No krila ne moraju asocirati samo na tužnog smrtnika Ikara, već mogu i da nas podsete na najvećeg mangupa među antičkim bogovima, Hermesa, čije krilate sandale jednako dotiču i nebo i zemlju. Ona će, međutim, za priređivače Tabija i Vuca biti i krila iz nezaboravnog Vendersovog Neba nad Berlinom, filma koji se u Americi prikazivao pod nazivom Wings of Desire - "na krilima želje". Olovna krila su, stoga, krila naše neobuzdane želje za tumačenjem, ali i pritajena želja teksta da padne u život i postane deo stvarnosti, želja koja počesto odražava i tajnu nadu inferiornog čitaoca.

POKLON KLAVDIJE ŠOŠE: Prozaično ali istinito, dvanaest eseja prikupljenih u ovoj knjizi pozabaviće se tehnološkim aspektom prikazivanja stvarnosti u kanonu moderne literature - kod Tomasa Mana, Kafke, Foknera, Pinčona, Malkolma Laurija. Na primeru Kafkinih priča, Manovog Čarobnog brega i Laurijevog kultnog romana Pod vulkanom biće govora o civilizacijskom izmeštanju naracije sa njenog povlašćenog mesta dolaskom prvih tehnoloških čuda kao što su gramofoni, sinematoskopi, pisaće mašine... Razdvajajući ruku koja piše od hartije po kojoj se piše, pisaća mašina razbija organsku vezu između spoznaje i artikulacije, kao i kompozicionu fluidnost rukopisa. Makluanovoj utopijskoj ideji o pisaćoj mašini kao sredstvu spajanja stvaralačkog procesa i prezentacije stvorenog suprotstavlja se Fridrih Kitler, koji u studiji Gramofon, film, pisaća mašina (1986) pisaću mašinu, izum prvobitno namenjen slepima a koji je vojska unapredila, vidi kao produkt izmeštanja, prekida i osujećenja, kao nadiruću opasnost uniformnosti kojoj se pisac mora odupreti. Kafka i Lauri izbegavaju pisaće mašine i radije se standardizaciji opiru kultivisanjem pisanja rukom.

I najpoznatiji Manov roman Čarobni breg posmatran u kontekstu tehnološkog okruženja biva čitan onako kako nismo navikli. Do sada možda zanemarivan detalj da Klavdija Šoša Hansu Kastorpu poklanja rendgenski snimak svojih pluća možemo tumačiti kao vid približavanja telu kroz drugačije simboličke posrednike. Čarobni breg stoga, ma kako to jeretički zazvučalo, nije daleko od kiberpank romana Vilijama Gibsona, jer su junaci obojice pisaca svojevrsni medijanauti: svaki na svoj način, oni pokazuju kako identitet biva određen iskustvom, a iskustvo pak medijima - posrednicima i činovima posredovanja među koje se ubraja i samo telo. Literarno predočavanje iskustva biće takođe uslovljeno tehnološkim standardom koji se neumitno menja. Ipak, Man nije toliko tehnološki osvešćen koliko Kafka, čiji tekstovi obiluju aluzijama na pisaću mašinu, telefon, fonograf, kameru i ostale ikone moderne tehnologije, i koji će mehanizaciju protegnuti i na sferu privatnog.

SLUŠKINJA TEHNOLOGIJE: Svim esejima u ovom zborniku zajedničko uporište su Valter Benjamin i Žil Delez, što se više uočava po broju citata iz njihovih dela nego po kreativnoj primeni njihovih ideja. Nameće se tužan utisak da je istinska namera priređivača bila da po svaku cenu dokažu kako se pojmovi moderne filozofije mogu instrumentalizovati za potrebe mitologizacije tehnološkog progresa. U pokušaju da filozofiju pretvore u sluškinju tehnologije, njeni autori svi listom svoj zadivljeni pogled, umesto u zvezde, upiru u svaku skalameriju koja ih može približiti nebu. Što je sasvim razumljivo: oni koji su nemoćni da uzlete jedino još mogu da filozofiraju o svojim otežalim krilima.