Novo britansko pismo (4)

Bušmanin u Londonu

Kristofer Houp u Najmračnijoj Engleskoj nemilosrdno potkazuje sve stereotipe koje su o sebi i drugima u stanju da isfabrikuju Vlasnici Dominantnog Diskursa, u ovom slucaju (eks)kolonijalni Britanci

Mnogo se (i ovde) govorilo i pisalo o postmodernizmu kao književnom postupku\pravcu, a ništa manje ni o postmoderni kao stanju duhova u smiraj milenijuma. Shvaćena kao odustajanje čoveka Zapada od bezgranične ("modernističke") vere u Razum i Napredak, kao osvešćeno relativizovanje, ako ne i ukidanje hijerarhijskih odnosa pojmova i vrednosti (važno\nevažno, centar\periferija, istorija\svakodnevica, umetničko\banalno etc.), postmoderna-kao-tekstualnost zaposela je, umnogome, centralno mesto u svetu ideja. U književnosti, domaćoj i prevodnoj, to je rezultiralo pojavom niza dela čija je naglašena ambicija upravo svojevrsna demitologizacija famoznih Velikih Priča, i obrtanje - obično u parodijskom ključu, ali nikako samo sa zabavnim iliti zabavljačkim namerama - uvreženih pojmova i odnosa pravo na glavu.

Roman engleskog pisca - koji je prvih četrdesetak godina života proživeo u Južnoj Africi - Kristofera Houpa (Christopher Hope) "Najmračnija Engleska" (Darkest England, 1996; srpsko izdanje: Clio, Beograd 1998; preveo Đorđe Krivokapić) reprezentativan je primer ovog postupka persiflaže, izneveravanja čitaočevog horizonta očekivanja tj. obrtanja i razgradnje "dominantnog", kolonijalnog i kolonizujućeg diskursa, onog koji je svakom pravom čitaocu Zapada odlično poznat iz sopstvenog "sentimentalnog vaspitanja".

O čemu se radi? "Najmračnija Engleska" je uzbudljiva satirična priča - zaogrnuta u formu pikarskog romana, još jedne rasne "evrocentrične" discipline! - o burnim doživljajima bušmanskog lovca-nomada Dejvida Monga Buija u dalekoj, egzotičnoj i čudnoj zemlji, punoj krajnje ekscentričnih domorodaca koji pate od svakovrsnog sujeverja i neznanja: o Engleskoj, naime... I to ovoj savremenoj, iz devedesetih godina ovog veka. Već na nivou naslova, Kristofer Houp uvodi zabavnu inverziju (i istorijsko-kulturološku diverziju!), parodirajući naslov knjige Najmračnija Afrika čuvenog ostrvskog istraživača Henrija Mortona Stenlija, naslov iz vremena kada se još nedvosmisleno verovalo u podelu na Njih Divljake i Nas Civilizovane... Fabula romana kao i "istraživački postupak" naratora Mongo Buija (do čije beležnice samozatajni autor, kako to obično biva, sasvim slučajno dolazi...) dosledno slede taj pravac i tu "diverzantsku" piščevu intenciju, "osvetnički" sprovodeći nad britanskim domorocima opservatorski postupak koji je dugo bio rezervisan samo za Buijeve zemljake i ostale obojene Zemljane. Pri tome, narator u Englesku zaista pada s Marsa, bez osnovnih znanja o toj zemlji i o svemu što čini život, svakodnevicu, politiku i kulturu čoveka Zapada. Bui dolazi u Britaniju kao izaslanik svog naroda, kojem je kraljica Viktorija još 1877. crno-na-belo obećala svaku moguću zaštitu, u znak zahvalnosti za pomoć u Burskim ratovima; pošto su toliko ugroženi da im preti totalno istrebljenje, Bui dolazi da podseti kraljicu-potomka na dato obećanje...

Bušmanski lovac zagubljen u džungli oblačne, kišovite (post)industrijske Engleske, razume se, dopada svih mogućih nevolja: trpaju ga u zatvor, u ludnicu, "humani" pop hoće da ga preobrati, seljaci bi da ga linčuju, fudbalski navijači ga ponižavaju, bahati aristokrata opsednut lovom i ubijanjem zarobljava ga i tretira kao kućno živinče, pohotne žene izvode "naučne eksperimente" na njegovom večito ukrućenom palamaru... grom i pakao! Bui sve vreme pokušava da dokuči šta mu se - i zašto - dešava, a Houp majstorski kontrastira njegovu dirljivu naivnost i prostodušnost sa nizom informacija koje ovaj beleži, ali čiji smisao ne razume, ali koje su zato iskvarenom čitaocu i te kako odgonetljive: tako pratimo susrete "divljeg" Bušmanina s opasnim ludacima koje niko takvima ne drži, sa zločincima, licemerima i secikesama koji su odreda Potporni Stubovi Društva, sa "zlatnom omladinom" u vidu fudbalskih neovarvara koji se odlikuju manirima i lucidnošću slabije razvijenih pavijana, sa rasističkim policajcima koji za sve što ne razumeju (a malo šta razumeju) kažu da je tamo nekakvo mambo-džambo, dakle puka besmislica, trtljanje kojem su svi Stranci neizlečivo skloni... Posle niza urnebesnih peripetija, koje je gotovo nemoguće "dajdžestirati" - a koje Houp koristi za superiorno sprdanje sa svim engleskim "svetinjama", ritualima (vidi kako nepodnošljivo lako dolazimo do pojmova koji se koriste i za "urođenike"?!) i narcističkim samoobožavanjem jedne nacije koja je izgubila Imperiju ali ne i imperijalnu nabusitost - Dejvid Mungo Bui konačno uspeva da se vidi i porazgovara i sa samom engleskom kraljicom, ali tu ga tek čeka razočarenje: i ona je samo onemoćali maneken stare slave, rezignirana osoba koja otelovljuje instituciju koju više niko ne uzima za ozbiljno...

Kristofer Houp u Najmračnijoj Engleskoj nemilosrdno - a sa mnogo sjajnog humora i pripovedačkog umeća, bez grozomornog ideološkog popovanja kojem su skloni razni doktrinarni "manjinski" pisci, koji misle da ih sama ta "manjinskost" ili, pak, "emancipatorske ideje" i anti-ovo-ili-ono angažman mogu učiniti piscima - potkazuje sve stereotipe koje su o sebi i drugima u stanju da isfabrikuju Vlasnici Dominantnog Diskursa, u ovom slučaju (eks)kolonijalni Britanci. Cinično portretirajući "svakodnevni fašizam" (Umberto Eko) bogatih i moćnih, koji se hrani na mitovima o superiornosti vlastitog kolektiva, Houp je povremeno, doduše, blizu i tome da lansira, odnosno reinkarnira kontra-mit, onaj o Dobrom Divljaku, anđeoski nevinom biću koje kinje i kvare Veliki Beli Ljudi. A treba reći da je i taj mit deo inventara ropotarnice potrošenih evropskih ideja, nastao iz kompleksa samomržnje kod nekih najboljih duhova "velikih naroda". Houpova razorna ironija, ipak, odvodi ga sa ruba te stranputice, koja bi bitno naškodila koherentnosti i uverljivosti teksta. Zato je Najmračnija Engleska, koliko god na površini bila "antiengleska" utoliko što sahranjuje sve samozaljubljene predstave Večitog Malograđanina o sreći-što-smo-mi-baš-mi-i-što-smo-baš-takvi (ne znam zašto, pade mi na pamet moronski dijalog s početka Ćelave pevačice?!), u isto vreme nastavljač najbolje tradicije ostrvske književne satire. Zato je to, između ostalog, velika kultura: što više nemilosrdnog iživljavanja nad učmalom i samozadovoljnom engleštinom (englishness), to se dublje ukorenjujete u najbolje tradicije britanskog duha...

U kraljičinim odajama

Pred sobom sam video jednu postariju damu s maramom, kako nesigurno gleda na svet kroz debele naočare i srkuće veliku šolju čaja koji se sve više hladi u mračnoj prostoriji. A sebi u srcu sam postavio ovo pitanje: da li je propast jedne kraljice išta manje tragična od smrti jedne antilope?

Jer šta je bila Njeno Veličanstvo do samo član jedne retke vrste? Čije se prirodno stanište raspadalo. Koja se suočavala s ogromnim poteškoćama u borbi da sačuva svoje drevne obrede i običaje. Kraljevski brojevi su se osipali iz godine u godinu, ono malo preostalih iz njene loze drugi jure s jednog mesta na drugo. Njena porodica - koju napadaju sa svih strana - suočena je sa sudbinom koja je surovija od ičega što je nama poznato u Karuu. Konačno, bar smo imali naše magarce. Imali smo naš pleh s kojim možemo da napravimo sklonište da prenoćimo. Imali smo oštre vetrove da nas guraju napred i put koji ide pravo ka horizontu, kojim smo se kretali kako nam volja, kad nam proradi krv i kada je vreme da se krene na put, ne pitajući ništa nikoga. Završeno striganje, ukopani stubovi za ogradu, koze poklane za obed i pet-ljudi-može slatkog belog vina, uz pomoć samo jedne šolje, koja ide ukrug, pušeći crni duvan, mi bismo igrali sve dok ne stigne bela svetlost, a prašina skoči na svoje noge i zaigra pored nas.