Ujedinjene nacije

Osporeni autoritet

Položaj Japana i Nemačke, najvećih pojedinačnih donatora budžetu svetske organizacije, u UN-u jednak je onome koji uživaju Honduras ili Kamerun, a doprinos Kine, stalne članice Saveta bezbednosti, manji od 1 odsto

"Ujedinjene nacije stupaju na scenu tek onda kad su svi prethodni pokušaji propali. Zato i ne treba da čudi što svi krive ovu organizaciju što nije uspela da reši probleme koji su se već pokazali nerešivim za vlade", vajkao se svojevremeno bivši generalni sekretar UN-a U Tant.

Teško da bi se mogao naći precizniji sažetak današnje pozicije i ugleda svetske organizacije, koja u poslednje vreme trpi ozbiljne kritike. Razloge za poljuljani ugled kritičari vrlo lako nalaze u neuspelim misijama UN-a u Somaliji, Ruandi i Bosni, iz kojih se organizacija, čiji je jedan od najvažnijih ciljeva očuvanje svetskog mira, izvukla s teškim traumama i trajno podrivenog autoriteta. Slike leša američkog vojnika koga su somalijski vojnici gotovo ritualno razvlačili po ulici i lica vezanih pripadnika Unprofor-a na nišanu vojnika bosanskih Srba simbolizuju poniženje svetske organizacije, ali i predstavljaju referentni sistem za svaku odluku SAD da u neko svetsko žarište posalju pešadijske trupe.

Ako se tome doda nesposobnost Saveta bezbednosti da odvrati SAD i Veliku Britaniju od vojnih udara na Irak, praktično nemešanje u sukob na Kosovu i odustajanje od misije u Makedoniji, prve preventivne misije u istoriji UN-a, onda i ne čudi što je sve rasprostranjenije mišljenje da Ujedinjene nacije gube moć i poverenje, a svoj posao i mandat sve češće prepuštaju NATO-u.

Pre nekoliko godina, kada je svetska organizacija slavila pola veka postojanja, najavljivane su radikalne promene i reforme unutar UN-a, kako bi se našli delotvorniji odgovori na izazove i probleme koje je tek pad Berlinskog zida učinio vidljivim: prevazilaženje jaza između 'juga i severa', tj. razvijenih i nerazvijenih, poboljšanje pismenosti i zdravlja u svetu, predupređivanje ekoloških katastrofa i jačanje međunarodnog javnog prava. Drugim rečima, od svetske organizacije se očekivalo da se ozbiljnije pozabavi u Povelji zacrtanim plemenitim zadacima, koji su gotovo pola veka predstavljali tek mrtvo slovo na papiru jer je hladnoratovska podeljenost blokirala saradnju u okviru Saveta bezbednosti. Verovalo se, dakle, da jubilej predstavlja odličnu priliku ne samo da UN ojača svoj ugled i reputaciju već i da sprovede odavno potrebne reforme: smanji birokratiju, pametnije koristi budžet, izmeni anahronu strukturu Saveta bezbednosti da bude reprezentativnija (da se Brazil, Nemačka i Indija imenuju za stalne članice) i da uspostavi sopstvenu stajaću vojsku koja bi brže i efektnije mogla da obuzda konflikte.

SPORNI AUTORITET: Međutim, pompezno najavljivane reforme su izostale, a UN je praktično doveden do prosjačkog štapa. Umesto nadnacionalne organizacije koja od svojih članica zahteva odricanje od dragocenog suvereniteta zarad bolje saradnje, UN pre liči na korporaciju čije su članice akcionari. Autoritet svetske organizacije razapet je između dugova najvećeg akcionara - SAD i očekivanja ostalih. Dug Sjedinjenih Država je najveći i iznosi više od milijardu i po dolara, koje Kongres odbija da odobri dok ne vidi rezultate reforme. Reforme je, međutim, nemoguće sprovesti bez sredstava, te se ovakvo ponašanje SAD više tumači kao namerno podrivanje uticaja UN-a. Sledeći paradoks vezan za finasiranje UN-a jeste i činjenica da je položaj Japana i Nemačke, najvećih pojedinačnih donatora budžetu svetske organizacije, u UN-u jednak onome koji uživaju Honduras ili Kamerun, a da je doprinos Kine, stalne članice Saveta bezbednosti, manji od 1 odsto, čak znatno manji od donacije Belgije budžetu UN.

Da nešto nije u redu u odnosima između SAD i UN-a otkrilo se kada su Amerikanci uložili veto prilikom reizbora bivšeg generalnog sekretara UN-a Butrosa Butrosa Galija. Od petnaest članica Saveta bezbednosti SAD su jedine glasale protiv reizbora, i tako poslale jasnu poruku: "UN može bez Butrosa Galija, ali ne može bez SAD." Tada je na čelo UN-a došao Kofi Anan, koga danas sve više smatraju sekretarom, a sve manje generalnim.

Doduše, Anan je odmah nakon preuzimanja kormila nad UN najavio 'tihu revoluciju', koja se uglavnom svela na sažimanje nekoliko agencija UN-a i bolju koordinaciju tela čije se misije poklapaju. Sve ove promene, međutim, neznatne su i vidljive jedino činovnicima zamršene birokratije UN-a. Na slične primedbe Kofi Anan odgovara lakonski: "Ujednijene nacije nisu mesto gde cvetaju revolucije." Ove promene su možda i važne ako se ima u vidu učmalost institucija UN-a, ali u poređenju sa brzinom promena u posthladnoratovskom svetu svakako su beznačajne.

Možda je najbolje poređenje položaja Kofija Anana dato pre izvesnog vremena u britanskom "Ekonomistu" - da je posao generalnog sekretara UN-a poput onog koji je imao papa u srednjem veku: predvodnik je hrišćanskog sveta, ali ograničene moći, nema sopstvenu vojsku (ona za mirovne operacije samo je na pozajmicu), organizaciju čine različite parohije čiji su stanovnici lojalniji lokalnim vladarima i povrh svega je švorc.

SKUP PROJEKAT: Stajaća vojska UN-a je skup projekat, a i pitanje je na čijoj bi teritoriji vojne snage bile stacionirane i obučavane. Kako NATO sve češće preuzima mandat od UN-a, uz veći ili manji blagoslov Saveta bezbednosti i generalnog sekretara, ova ideja, nekada izuzetno živa u raspravama o reformi, potpuno je zamrla, a odbijanje SAD da isplate svoj deo duga UN-u nagoveštava da Amerika želi da tako i ostane zato se opravdanje za mešanje NATO-a u međunarodne sukobe, ali i one koji se dešavaju na teritoriji suverene zemlje, danas sve češće traži u zamršenim i često dvosmislenim odredbama Povelje UN-a.

U poslednje vreme stručnjaci za međunarodne odnose pomno proučavaju odredbe poglavlja VIII Povelje, koja odobrava vojne akcije za očuvanje mira određenih regionalnih agencija ili sporazuma (član 53). Nevolje, međutim, nastaju u tumačenju karaktera NATO-a: može li se Alijansa smatrati regionalnom organizacijom poput, na primer, Organizacije afričkog jedinstva? Retorika povelje upućuje da reč 'regionalni' ne treba shvatati u geografskom smislu, već kao skup država-osnivača određene regionalne međunarodne ustanove. Njihov je zadatak da se staraju o miru među članicama, i po potrebi reaguju na agresiju od nečlanice, ali samo uz blagoslov Saveta bezbednosti. No, NATO je svoje usluge nudio UN-u bez obzira na to da li su one tražile te usluge, a budućnost odnosa između UN i NATO biće zasnovana na već učinjenim presedanima. Taj odnos najbolje ilustruje poruka jednog od funkcionera UN-a: "Ukoliko prijatelji ne reformišu UN, to će učiniti njihovi neprijatelji." Bez reformi, svetska organizacija će i dalje služiti kao žrtveni jarac, što je prilično nepravedno, ako se prisetimo da UN ne predstavljaju nezavisnu silu. UN su moćne samo onoliko koliko to žele njene članice - ni više, ni manje.