Mini intervju: Borisav Jović
Demokratski mitinzi
Verovatno da su u dugoj karijeri Bore Jovića najslavnije i najdinamičnije bile upravo godine raspada SFRJ. Danas, kao jedan od najpoznatijih penzionera SRJ, neopterećen vođenjem dnevne politike ali sa logičnim sluhom za namere vlasti, govori za "Vreme"; svež, nasmejan i mršaviji nego što je bio.
Kako ocenjujete mitinge i podrške rukovodstvu Srbije i Jugoslavije?
Ocenjujem da su građani jednodušni u oceni da se tzv. međunarodna zajednica na čelu sa SAD ponaša pristrasno u posredovanju kod rešavanja problema na Kosovu i Metohiji, da je stala na stranu šiptarskih separatista i terorista na štetu vitalnih srpskih interesa i interesa naše države.
Takođe ocenjujem da su građani solidarni s naporima naše države da se nađe mirno rešenje političkim sporazumom, ali da se tu ne smeju praviti kompromisi koji bi ugrozili integritet i suverenitet zemlje, i koji bi doveli do daljeg egzodusa srpskog stanovništva sa Kosmeta.
Mislim da je našem narodu kroz dalju i bližu istoriju bilo previše ratova u kojima je podnosio velike žrtve i da mu je jako stalo da ne dođe do novog krvoprolića, ali da isto tako nije u stanju da povije glavu pred silom i nepravdom i da prepusti silnicima da rade šta im padne na pamet.
Mitinzi su jedan od oblika demokratskog izražavanja raspoloženja građana, naročito u kritičnim političkim situacijama, pa i aktuelne mitinge u našoj zemlji treba tako razumeti.
Da ste sada član državne delegacije na pregovorima u Parizu, za šta biste se zalagali?
Biti član naše državne delegacije na razgovorima u Parizu nije nimalo privlačno, bez obzira na to što od svoje zemlje ima jasne instrukcije i čvrstu podršku. Svaki član, pa i čitava delegacija, ima časnu ulogu da brani interese svoje zemlje svim svojim stručnim i diplomatskim umećem. Međutim, bar prema onome što se događalo u prvom krugu razgovora u Rambujeu, oni su bili dobro hranjeni a slabo pitani, i još slabije slušani. Bez obzira na to ko bi bio član državne delegacije, uključujući naravno i mene, bio bi u istoj, nezahvalnoj poziciji.
Smisao vašeg pitanja mogu usled toga više da razumem da li imam neki pametniji predlog za državnu politiku u vođenju razgovora o kosovskom pitanju od onoga koji je inače utvrdila Narodna skupština Srbije. Ne, nemam. Slažem se sa onim što je odlučila Narodna skupština i sa radom naše državne delegacije. Na eventualno zlurado pitanje ili primedbu da to nije dalo efekte, mogu samo da kažem da ni ja ne bih mogao drugačije, bez obzira na ishod. Kosovo i Metohiju ne možemo da im predamo dobrovoljno, uz državni potpis i državnu saglasnost. Ako su zapeli po svaku cenu da ga uzmu, neka to rade silom. U tom slučaju nemamo drugog odgovora nego da odgovorimo na isti način. Kalkulacija ko je vojno jači u ovom momentu ne igra ama baš nikakvu ulogu.
Šta je sadržaj vaše nove knjige, ako je pišete?
Smatram da treba da bude zabeleženo radi objektivnijeg istorijskog vrednovanja sve značajnije što se dešavalo u ovim prelomnim vremenima, naročito u poslednjoj deceniji, koja je bila prepuna burnih događaja sudbonosnih za naš narod. Konačni sud daće istorija, ali i pojedinac sa svog aspekta može dosta da doprinese razotkrivanju istine za buduće generacije, onoliko koliko je bio na izvoru događaja.
Moja knjiga "Akcija za promene" iz 1982, "Datum za istoriju" iz 1989, "Komadanje Jugoslavije" iz 1991. i "Poslednji dani SFRJ" iz 1993. godine hronike su događaja u kojima sam lično učestvovao, sa državnih funkcija na kojima sam radio. Svakako da ima mnogo toga što u tim knjigama nije našlo mesta i što bi trebalo srediti i ostaviti čitalačkoj publici i budućim generacijama. Sada kad imam dovoljno slobodnog vremena pokušavam da napišem i ono što sam svojevremeno propustio. Nadam se da će sledeća knjiga biti istog žanra i srodne tematike.
J. Grujić
VremePLOV Pre 400 brojeva Milan Milošević u tekstu "Vlada kao zamka" piše o političkom projektu Slobodana Miloševića:
VREME br. 38 od 15. jula 1991. |
"Miloševićev
sadašnji intelektualni servis (Kosta Mihajlović, Brana Crnčević, povremeno Dobrica
Ćosić, možda Mihailo Marković), koji koristi stare šeme o antisrpskoj zaveri i
samodovoljnosti, stavio ga je u poziciju da realizuje nemogući projekat. Ekonomski, to je
koncept centralizovane privrede iz šezdesetih godina, koji je doživeo krah svuda na
Istoku a kod nas se instalira u eknomskom haosu. Kulturno, to je provincijalizacija i
samoizolacije. Strateški, to je konflikt sa svima, raskidanje veza izgrađivanih
sedamdeset godina, ili možda čak i pet vekova, bez ijednog saveznika i bez obezbeđene
podrške svetskih faktora. Da li su Srbi morali da na albanski ili slovenački
secesionizam odgovore separatizmom? Da li su morali zdušno da učestvuju u destruisanju
svih jugoslovenskih institucija, da prekinu sve intelektualne veze, da izgube sve
prijatelje? Opredeljujući se za "brzo rešenje" na Kosovu, Milošević je
jačao, no, u senci njegove moći, javnost koja ga je, opijena, podržavala nije uočila
kolika je cena. Održavanje kosovskog mira privremeno je i skupo, šanse za dijalog sve
manje, a nepoverenje kod svih ostalih prema Srbima je kulminiralo. Niko više nije mogao
da iskoči iz tog voza bez kočnica."Anketa "Vremena"
Kako se sećate 9. marta 1991?
Miloš Kostić: "More nosi se u p..."
Ivanka Bjelogrlić: "Sećam se kao propuštene prilike da se nešto u Srbiji promeni nabolje."
Milovan Čegorović: "Pamtim samo tenkove, mislim da nam je to odredilo sudbinu."
Jovanka Mitić: "U mom mestu nije bilo nikakvog 9. marta."
Gvozden Veljković: "Kao pokušaj da se vandali dočepaju vlasti i kao tužan dan za Srbiju."
Ovo je pet karakterističnih odgovora koji slikaju raspoloženje 50 telefonski anketiranih građana Srbije. Deveti mart 1991. godine negde oko 40 odsto ispitanih procenjuje kao propuštenu priliku, narednih 40 odsto ili psuje ili ne pamti taj dan, što, čini nam se, dođe na isto, a preostalih 20 odsto vidi u tom događaju nešto negativno, mahom rušilaštvo, i vidi to kao događaj koji je oslabio Srbiju.
Vesti dana Četvrtak, 4. mart: Vlada Crne Gore donela odluku o ukidanju viza turistima koji dolaze u Crnu Goru u periodu od 15. marta do 31. oktobra. Petak, 5. mart: Visoki predstavnik međunarodne zajednice Karlos Vestendorp smenio predsednika Republike Srpske Nikolu Poplašena, a premijer RS Milorad Dodik podneo ostavku na funkciju u znak protesta zbog odluke supervizora Robertsa Ovena da Brčko dobije status distrikta pod suverenitetom BiH. Subota, 6. mart: Milan Milutinović, predsednik Republike Srbije, i Ratko Marković, šef državne delegacije za pregovore sa Albancima, pisali Kontakt-grupi i zatražili da učesnike konferencije "zaštiti od manipulacija" albanske strane, koja se sprema da "potpiše nepostojeći dokument". Nedelja, 7. mart: Skupština RS usvojila deklaraciju kojom se ne prihvata odluka o Brčkom, proglasila moratorijum na učešće svojih predstavnika u radu zajedničkih institucija BiH i odbila da prihvati smenu predsednika RS Nikole Poplašena. Ponedeljak, 8. mart: Vlasnik lista "Dnevni telegraf" i novinari Zoran Luković i Srđan Janković osuđeni na pet meseci zatvora "zbog širenja lažnih vesti", koje se odnose na direktora KBC-a "Dedinje" Milovana Bojića. Utorak, 9. mart: Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije raspisalo poternice za "teroristima" Hašimom Tačijem zvanim Zmija, Jakupom Krasnićijem, Jakupom Nurom, Sami Ljuštakom, Januzom Trstenom, Ramom Bujom, Bujarom Osmanijem i Fadilom Nimanijem zvanim Tigar. Trojica sa poternice su članovi albanskog pregovaračkog tima. Sreda, 10 mart: Vojislav Šešelj, potpredsednik Vlade Srbije, čestitao makedonskim kelnerima na podvigu - oni su krajem nedelje "pretukli" britanske oficire u skopskoj kafani "Dva jelena". |
