Balkanska diplomatija

Jenki na dvoru

Neki analitičari veruju da je Holbruku, pored toga što je važan američki spoljnopolitički igrač, u "holbrukovanju" sa Miloševićem pomoglo i iskustvo čoveka sa Vol strita, biznismena koji je naučio da sklapa poslove gde su u igri veliki ulozi

Ričard Čarls Albert Holbruk ponovo je među Srbima, ponovo u ulozi pregovaračkog asa koji stiže u pet minuta do košmara, spasitelja koji može ono što nikom drugom ne polazi za rukom, jedinog koji može da dovede do kosovskog mirovnog sporazuma. Šta to on ima a nema niko drugi iz armije svetskih diplomata koji se petljaju oko Kosova?

Već je postalo opšte mesto da Holbruk jednostavno - ume sa Miloševićem. Na tom poslu su propali i Robert Gelbard i Kristofer Hil (o anemičnoj galeriji evropskih diplomata da ne govorimo), a u Rambujeu se neslavno nasukala i Medlin Olbrajt, američki državni sekretar.

FATALNA PRIVLAČNOST: Popularno tumačenje fatalne privlačnosti između njih dvojice obično se svodi na količine zajednički popijenog viskija tokom pregovaračkih korida gde se svađa, psuje, preti i trguje. Pariski "Figaro" je posle Dejtona, citirajući neimenovanog francuskog diplomatu, o Holbruku napisao i ovo:"On laska, on laže, on ponižava; on je neka vrsta brutalnog i šizofrenog Mazarena".

Međutim, ma koliko da je važna očita lična komunikacija - takoreći simbioza - dvojice vršnjaka koji imaju i bankarsko i političko iskustvo, ipak treba potražiti i neki dublji razlog za to što je Milošević baš u Holbruku našao nekakvu dijagonalu preko koje izlazi iz nerešivih situacija.

Zadržimo se za trenutak na Holbrukovoj političkoj biografiji. Započeo je diplomatsku karijeru još 1962. u delti Mekonga i američkoj ambasadi u Sajgonu; radio je u Beloj kući 1966. i 1967, u vreme predsednika Lindona Džonsona; bio je član američke delegacije na mirovnim pregovorima o Vijetnamu u Parizu; šef mirovnih snaga u Maroku od 1970. do 1972; višegodišnji urednik uticajnog časopisa "Foreign Policy"; pomoćnik državnog sekretara za istočnu Aziju i Pacifik; ambasador u Nemačkoj 1993. i 1994. Sa mesta pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Kanadu oblikovao je dejtonski proces. U to vreme je usavršio skalpel realnosti koji tako uspešno koristi na Miloševiću. U Holbrukovoj knjizi "Put u Dejton" zabeležena je i sekvenca kad su Gelbard i on upozoravali Miloševića i Momčila Krajišnika na mogućnost vojne akcije da bi se Radovan Karadžić priveo pravdi:
"Ako preduzmete takvu akciju, to će biti katastrofa za sve nas. Vaš narod će to požaliti", rekao je Milošević. Gelbard i ja smo slegli ramenima. "To je vaš problem", rekao sam. "Ne možete pretiti našem narodu. Nama je važno šta će se dogoditi u Bosni, ali nam nije presudno. Za vas su ti događaji pitanje života i smrti".

BRŽI NEGO CIA: U septembru 1995. godine CNN je izveštavao da, dok Srbi odbijaju da povuku teško naoružanje iz okoline Sarajeva a NATO intenzivira vazdušne operacije, "Ričard Holbruk radi toliko brzo da čak ni CIA sa njenim ogromnim resursima nije mogla da sazna šta se dogodilo na njegovom sastanku sa Miloševićem u utorak uveče".

Olbrajt nema ni slično diplomatsko iskustvo. Pre nego što je postala američki državni sekretar bila je uglavnom poznata po koktelima koje je priređivala u Džordžtaunu, u Vašingtonu, zahvaljujući kojima se povezala s Klintonovima - naročito sa Hilari.

Sklopivši sa Miloševićem sporazum o Kosovu posle maratonskih pregovora u oktobru prošle godine, Holbruk je otvorio put za Rambuje. Tamo se nije lično angažovao, ali je zato u Rambuje otišla Medlin Olbrajt naoružana ratničkom retorikom i kaubojskim šeširima, i zaigrala s Miloševićem partiju pokera obeleženim špilom: mi dobijamo sve, vi ništa; mi ćemo progurati sporazum koji smo sami napisali; rasporedićemo onoliko i onakvih NATO trupa kao što smo naumili, a vama nećemo skinuti sankcije; nećemo vas primiti nazad u međunarodne organizacije; nećete dobiti pristup svetskim finansijskim institucijama, jedino vas možda ovoga puta nećemo bombardovati. Proigrala je prvo zadnju kartu, a Milošević je ponovo pokazao da ima čelične živce i poručio - malo morgen. Olbrajt se grdno obrukala, na radost armije onih (ne samo u Srbiji) koji ne mogu da je smisle, a usput je preziru i podsmehu izložila i celu Klintonovu administraciju.

VELIKI ULOZI: Šta sad? Jedan američki komentator nazvao je situaciju Vašingtona "očajničkom". Mora se namaći nekakav sporazum i spasti obraz i Amerike i NATO-a pred veliku aprilsku proslavu pedesetogodišnjice te organizacije, koja ne želi da obelodanjuje ambicioznu strategiju za naredni milenijum usred debakla na Kosovu. Nema se kud: na scenu ponovo ulazi Ričard Holbruk kao specijalni izaslanik Bele kuće.

Neki analitičari veruju da je Holbruku, pored toga što je važan američki spoljnopolitički igrač, u "holbrukovanju" sa Miloševićem pomoglo i iskustvo čoveka sa Vol strita, biznismena koji je naučio da sklapa poslove gde su u igri veliki ulozi. Holbruk je svojevremeno govorio da je u Bosni američki poraz "nezamisliv". Pošto izgleda da Vašington, posle svega, nije voljan da razmišlja o porazu ni na Kosovu - kod Miloševića šalje čoveka koji, za razliku od Medlin Olbrajt, zna kako se sklapa dil: pored toga što pretiš, moraš nešto i da daš. Već se razabira da Holbruk ima ovlašćenje da trguje suspenzijom, ako ne skidanjem, sankcija, mogućim povratkom u pojedine međunarodne organizacije i pristupom nekim stranim parama.

Ovom Amerikancu je jasno da Milošević u svoju hrestomatiju poraza neće da upiše još i gubitak Kosova, pa će sa starim poznanikom gledati da se nagodi tako da iz priče čistog obraza izađu i SAD i Milošević. Ništa fundamentalno neće biti rešeno, ali će se stvar kako-tako zamazati da bi Vašington dobio svoj diplomatski uspeh, NATO svoju trijumfalnu proslavu, a Milošević pred svojim biračima ispao pobednik i neometano vladao bar do kraja mandata.

Sam Holbruk ne može nikako da izgubi: skoro je izvesno da će uskoro postati američki ambasador u UN-u, a lako je moguće da bi u eventualnoj Gorovoj administraciji postao državni sekretar. Ako i ovoga puta uspe s Miloševićem, postaće još slavniji i uticajniji i moći će da napiše još neku knjigu o tome kako bi bez njega i na Kosovu sve propalo. Ako ne uspe, krivicu uvek može da svali na Miloševića i da se do daljeg posveti zarađivanju još nekog miliona dolara.

Pa se posle neko još pita šta to Holbruk ima a drugi nemaju.