Zidari, slikari i arbitri

Plafoni Bogoljuba Karića

Želja naručioca je bila da se na plafonu prikažu zidanje Pećke patrijaršije, seoba Srba sa Kosova i nešto na temu muzika u Srbiji. Preostala četiri polja trebalo je da zauzmu slike na temu porodica, nauka, zanatstvo i stočarstvo u Srbiji, i anđeli. Jedna komisija je, međutim, proglasila rad diletantskim i predložila da se ukloni, dok je autorka zatražila zaštitu na sudu

Bogoljub Karić, biznismen ovdašnji - tek posle priče koja sledi postao je ministar u vladi Srbije - odlučio je sredinom prošle godine da oslika 75 kvadratnih metara plafona u jednoj prostoriji svoje kuće na Dedinju, na Bulevaru mira. U tom cilju stupio je u kontakt sa Vojislavom Todorić, diplomiranim konzervatorom-restauratorom iz Beograda. Na licu mesta, početkom jula prošle godine, dogovoreno je da Vojislava Todorić napravi idejno rešenje za oslikavanje tri (od ukupno sedam) plafonske kasete pa, ako se vlasniku dopadne, da potpiše ugovor o poslu.

TEME I REŠENJA: Želja naručioca je bila da se na plafonu prikažu zidanje Pećke patrijaršije, seoba Srba sa Kosova i nešto na temu muzika u Srbiji. Preostala četiri polja trebalo je da zauzmu slike na temu porodica, nauka, zanatstvo i stočarstvo u Srbiji, i anđeli.

"Uradila sam idejno rešenje", kaže Vojislava Todorić, "ali mi je g. Dimitrijević rekao da napravim novo jer, rekao je: ´Ovo se njima baš ne sviđa´. Uradila sam drugo idejno rešenje, koje im se takođe nije svidelo. Treće idejno rešenje postavljeno je na plafon, i zajednički smo zaključili da to što je g. Bogoljub Karić zahtevao od mene jednostavno ne može da stoji na plafonu. Hoće figure koje lebde u vazduhu, a ono što je g. Karić iz knjige meni pokazao da obradim - jednostavno nije izgledalo lepo na plafonu. E, onda sam uradila četvrto idejno rešenje, pri čemu sam konsultovala g. Bogoljuba Karića: složili smo se da je to to, uz njegovu primedbu da to što radim ne bude kopija, nego da bude u duhu Mikelanđela i onako kako ja vidim, ali i njima da se svidi. Rekli su: ´U redu, Vojislava, sedi i radi´."

Među zahtevima je bio i onaj da slike budu trajne i da se mogu prati, što znači da na plafonu nije moglo biti bojom nepokrivenih površina. Predlog da se radi tehnikom al fresco - nanošenjem boje na svež malter - otpao je zbog plafona od gipsanih ploča koje ne mogu da prihvate malter. Al secco je prihvaćen, "ali da bude lepo".

UGRUVAVANJE: "Sa avansom koji sam dobila kupila sam boje, četke, gomilu materijala za taj deo lokala i počela da slikam tri polja. Tu prostoriju zovu lokal ili klub, za neka primanja, projekcije i trista čuda, ne znam. Uglavnom, počela sam da oslikavam taj deo." Skela za rad, međutim, nije bila dobro učvršćena, pa je Vojislava Todorić jednog dana, posle pada sa četiri metra visine, završila u Urgentnom centru, ugruvana i sa kontuzijom desne ruke i ramena.

Dve nedelje bolovanja skraćene su na tri-četiri dana, ali posao nije nastavljen: "Kad sam se vratila, nije bilo skele. Skinuli su je s obrazloženjem da treba da liju betonsku ploču u klubu i da nekoliko dana ne dolazim na posao, dok to ne urade. Tri dana su kasnili sa livenjem te ploče, nekoliko dana je trebalo da se to osuši.... A kad sam konačno došla da nastavim, kompletno jedno polje od oko 25 kvadrata, već delimično oslikano, delimično u crtežu, jednostavno je ispucalo - pukotine santimetar široke - po spojevima gipsanih ploča. Objasnili su mi da su to popucale kant-trake. ´Pa, znate, Vojislava, dešava se to, nema veze, pređite vi da radite prvo polje´. Prešla sam da radim prvo polje, pa su mi opet skinuli skelu. Zvala sam šefa gradilišta, on je rekao da nema pojma gde je skela. Posle četiri dana, ispostavilo se da je skelu uzeo vlasnik."

Posao je nastavljen podslikavanjem prvog polja, dok su drugo majstori, popunjavajući pukotine na drugom, dotad završen posao - pregletovali. U međuvremenu, redosled slika je promenjen u korist zidanja Pećke patrijaršije, zatim Seobe Srba i, najzad, Muzike u Srbiji. "Pristala sam, ceo taj deo sam precrtala, krenula ponovo da podslikavam, dok su majstori okolo krečili, rušili zidove, lupali mi nad glavom, radili štukaturu... Prostorija koja je na početku bila bela sada je imala plave i žute zidove uz koje je moja slika postala jedan užasam višak, bukvalno je smetala."

PERIPETIJE: "Gospođa Milanka i gospodin Bogoljub Karić su posle prvog dogovora došli dva puta da vide šta radim i to im se svidelo." Osim što je gospođa Karić pitala zašto Patrijaršija nema tri kupole i, uprkos objašnjenju da je to zbog perspektive, insistirala da se sve tri vide. "Međutim", dodaje Vojislava Todorić, "treći put dođu sa jednim sedim gospodinom - ja gospodina Kusovca nisam poznavala ranije - koji im je rekao kako stubovi ništa ne valjaju, da je sve bez veze, zašto se slika po plafonu kad tu treba da bude izložbena galerija..."

Vojislava Todorić nastavila je da slika sve do 3. novembra, kada je obaveštena da je rok za završetak posla istekao, te nema potrebe da se više pojavljuje. Odlaganje i ponavljanje radova zbog pucanja plafona, betoniranja i povrede - sve u svemu više od mesec dana - nije uzeto u obzir. Takođe, ni to što je, zato što u prostoriji nema struje, vreme rada bilo ograničeno na trajanje dnevnog svetla - dok električari u poslednja dva dana nisu izbušili i već oslikane delove plafona. Najamnoj slikarki ponuđen je ugovor o sporazumnom raskidu radnog odnosa, kojim je predviđeno da, na ime razlike u ukupno isplaćenom avansu od 12.500 maraka i vrednosti obavljenih poslova (koje je neko procenio na 8112 maraka) "po postojećem idejnom rešenju izvede radove na oslikavanju 20 kvadratnih metara plafona u objektu u Užičkoj ulici br. 27 u Beogradu" (na toj adresi nalazi se kuća Sretena Karića).

KUSOVAC, DRUGI PUT: Pošto od "sporazumnog raskida" ništa nije bilo, Vojislavi Todorić su predstavnici naručioca - u ovom slučaju gdin Dimitrijević i gđica Lela Karić - uručili stručno mišljenje Salona likovne umetnosti "Artmedia" u kom piše:

"Na molbu Milanke Karić, Beograd, Bulevar mira, da dobije stručno mišljenje o delu koje poseduje, Komisija ARTMEDIJE je pregledala rad i utvrdila sledeće:

Zidne slike, izvedene na dva segmenta tavanice u kući porodice Karić u Bulevaru mira nemaju nikakve umetničke vrednosti. Osim što je izbor motiva nejasan i konfuzan, i svi bitni elementi slikarskog postupka, crtež, anatomija, skraćenja, građenje volumena i koloristički odnosi upućuju na zaključak da autor ne vlada osnovnim elementima veštine. Ukratko, ovaj rad je diletantski, a Komisija smatra da bi najbolje bilo da se ukloni jer se nikakvim prepravkama i doslikavanjem ne može poboljšati."

U ime komisije - čiji sastav nije naveden, kao što nije navedeno ni kada je izašla na uviđaj i da li je bila jednoglasna u oceni - potpisan je Nikola Kusovac. Pošto je zbog povrede autorskih prava - ocena nezavršenog dela doneta je bez obaveštavanja i saglasnosti autora, bez navođenja imena autora i činjenice da je nezavršeno - tužen sudu, Nikola Kusovac je izjavio: "Može da me tuži kome hoće, nesrećnica. Nema ona nikakva autorska prava. To što radi trebalo bi zakonom zabraniti." Malo dalje, odgovarajući na pitanje o postojanju nekakve beogradske "kulturne mafije" na čijem čelu bi trebalo da je on lično, Kusovac odgovara: "To apsolutno ne stoji. Mi samo pokušavamo da unesemo neki red u oblasti likovnih umetnosti."

NARAVOUČENIJE: Neosporno, Vojislava Todorić nije Mikelanđelo, kao što ni Bogoljub Karić nije papa Julije II. Jedina sličnost je to što su Karići tražili slikara za svoje plafone, kao što je Julije II tražio majstora za plafone Sikstinske kapele. Slikar se nije nudio. Na sreću, papa naknadno nije tražio stručno mišljenje. Inače, ko zna šta bi bilo. Na primer, da mu stručno lice indirektno saopšti kako nema pojma jer je angažovao, složio se sa nacrtom i platio umetnika nesposobnog ne samo da realizuje naručene motive ("izbor motiva nejasan i konfuzan"), nego i neveštog u crtanju, poznavanju anatomije, perspektive (da li se to odnosi na treće kube Patrijaršije?), volumena i kolorističkih odnosa. Kolokvijalnu upotrebu pojma "diletantski" ovde je suvišno pominjati.

Vojislava Todorić nema iluzija o pravu naručioca da mu se posao ne dopadne. Pre no što je - na nečiju preporuku - angažovao, naručilac je video njene radove i dokaze o kvalifikaciji, mogao je znati da je do sada izlagala, za koje sve galerije radi, kako su ocenjene izložbe... Da izgubi ili baci sve idejne nacrte i da mu se sve to, na kraju, ne dopadne. Stručna ocena, međutim, nešto je drugo: "Ovom ocenom da sam diletant ja sam jednostavno bačena u blato. Kao autor, imam pravo da svoje delo nigde ne objavim do momenta kad bude gotovo. Kad ga završim, onda stojim iza njega, bez obzira na to da li se nekome sviđa ili ne. To nema veze sa tim jesam li ja diletant ili nisam. U tome i jeste stvar: ne može se ocenjivati nedovršeno delo. Da sam ga završila, i da je Kusovac rekao - to je diletantizam - oćutala bih, okrenula se i otišla, jer me ta ocena ne dira, jer je delo završeno, meni se dopada i ja sam autor tog dela."